SYMPATHY FOR LADY VENGEANCE

Dimitrije je pogledao SYMPATHY FOR LADY VENGEANCE. Evo utisaka:

Najpre, da odagnam sve nedoumice i strepnje oko filma, SYMPATHY FOR LADY VENGEANCE je ubedljiv film koji dostiže i održava nivo Parkovog opusa.

SYMPATHY FOR LADY VENGEANCE nominalno pripada Chan Wook Parkovoj VENGEANCE trilogiji sa naslovima SYMPATHY FOR MR. VENGEANCE i OLD BOY. Međutim, ovaj film zapravo predstavlja sublimaciju tri dosadašnja Parkova projekta i na neki način podvlači stileme kojima se do sada služio, istovremeno pokazujući Parka u vrlo relaksiranoj formi.

Kada pominjem sublimaciju, pod njom mislim na preplitanje niza pripovedačkih tehnika kojima se Park do sada služio. Film poseduje izlomljenu nelinarnu dramaturgiju J.S.A. u kojoj se nekoliko aktivnih radnji izlaže paralelno; poput SYMPATHY FOR MR. VENGANCE ima izgrađeni klasicistički zaplet o osveti i apsurdni humor proistekao iz radikalnih situacija; i konačno u skladu sa OLD BOYem sve to uzdiže na jedan vrhunski kinematografski nivo. Svaka od ovih tendencija je podvučena pa bi se moglo reći da je LADY za nijansu manje fokusiran od osvetničkih klasika pošto operiše na više nivoa a ni za jedan se ne opredeljuje.

Međutim, u času kada se dođe do emotivnih naplata, vrlo hladnokrvni Park uspeva da ih postigne sa cronenbergovskom preciznošću i tada se sve pripovedačke niti ujedinjuju u zajedničkoj funkciji.

Ono po čemu je Park relaksiran u ovom filmu jeste odnos prema pripovedanju. Po prvi put on ovde sebi dozvoljava izvesne barokne detalje koji do sada nisu postojali u njegovim filmovima. U 112 minuta trajanja, moglo bi se reći da film ima višak, nekih petnaestak minuta. Pored suvišnih scna koje bi se cele mogle odstraniti ima i izvesnih usporavanja u tempu unutar scena koja su se mogla korigovati u montaži. Međutim, upravo zato što ovo nije Parkov debitantski film, niti delo sa kojim treba da se nametne nestrpljivoj publici, LADY VENGEANCE to sebi može dozvoliti. Park je sada dostigao autorski integritet u kome se svaki minut Chan Wook Parka naprosto ceni i doživljava kao dragocenost.

Upravo ta digresivnost nam omogućuje da dublje sagledamo Parkove bazične opsesije jer se u tim narativno nedisciplinovanim detaljima odaje njegov iracionalni autorski momenat.

U nizu kratkih zaokruženih vinjeta, naslonjenih na snažan glavni zaplet, Chan Wook Park pokriva teritoriju od slepstika, preko političkog komentara i blic vizuelne ekspresivnosti koja nalazi korene u advertajzingu, do apsurdno mračnog odnosa dominacije, na čijoj se racionalističkoj osnovi uostalom i grade njegovi zapleti. Taj odnos dominacije i ucene je karakterističan za Parkov opus i do sada je primenjivan kao mehanizam protegnut na ceo film. U svom kratkom ostvarenju za THREE EXTREMES takvo rešenje mu nije uspelo jer je previše otišlo u Parkovu svakako najmanje zanimljivu krajnost, a to je perfektna tehnomanska egzekucija.

Osnovni estetski nedostatak filma nesumnjivo je rasparčana naracija usled koje gledalac ne može da se do kraja prepusti priči. Postoji prevelik broj scena koje prepričavaju događaje umesto da se oni dese kroz radnju, i povremeno takve scene prelaze iz Parkovih digresija i u glavni zaplet čineći junake prilično pasivnim. Dok je u mnogim filmovima takvo rešenje ponekad efikasnije i upečatljivije od prikazivanja priče kroz radnju, u nizu scena u LADY VENGEANCE pretpostavljena akcija deluje atraktivnije.

Drugi kapitalni problem je činjenica da je negativac, oko koga se cela Osveta dešava neodbranjivi psihopata čija su dela motivisana duševnom bolešću. Za razliku od ranijih Parkovih filmova koji traže mrak u običnim, normalnim, ljudima, čini se da je zaplet LADY VENGEANCE najslabiji zato što ne nudi takvu transformaciju. Uvođenjem patologije u karakter, LADY gubi priličan deo snage koju su imali MISTER i OLD BOY, i samim tim smanjuje kontemplativnost dela. Bavljenje konkretnim psihopatom s druge strane smanjuje i širinu potencijalnih čitanja filma, koja je bila izuzetna u prethodna dva.

Treći nedostatak je Parkovo izbegavanje da u nekim od ključnih osvetničkih scena pokaže nasilje. Ne bi se moglo reći da se on u ovom filmu stidi krvoprolića, naprotiv, ali postoje neke scene u kojima princip da je bolje zamisliti nego videti scenu nasilja osporen. Naime, u par situacija junaci treba da se osvete za neke toliko strašne stvari da je sam njihov postupak u konkretnom susretu sa zločincem deo izgradnje junakovog karaktera a ne nekakvo parče žanrovskog repertoara ostavljeno da zabavi krvožednu publiku. Tu je Park nedopustivo izneverio i oseća se praznina u tim scenama.

Slično KILL BILLu VOL.2 sa uvođenjem motiva materinstva, Park pokušava da istraži i iracionalne melodramske puteve. Uostalom čini se da racionalni, utemeljeni osvetnički motiv toliko i ismeva zato što oseća da ga je prevazišao i ovaj film je istovremeno i raskid sa koncepcijama koje su ga proslavile. Na neki način LADY VENGEANCE ruši mostove sa osvetničkom fazom i posle ovog filma joj se teško može vratiti.

Konačno, ovo je film u kome Park uvodi Osvetu u društveni kontekst. Njegovi junaci su u dosadašnjim osvetničkim filmovima bili usamljeni i potpuno posvećeni svojoj osveti. U LADY VENGEANCE, junakinja promišlja Osvetu i u kontekstu sveta koji je okružuje i spremna da je plati cenu.

Štaviše, Park uspeva da dobaci do autentično ženskih psiholoških aspekata u formulisanju osvete u ovom filmu. Naime, dok su u njegovim ranijim filmovima, muškarci prosto srljali u Osvetu, ovo je prvi put da je Osveta, tipično ženski, sagledana iz svih aspekata od glavne junakinje, pa se može postaviti pitanje da li bi bilo bolje da je osvetnik i u OLD BOY zapravo bio žensko? Ili on to implicitno već i jeste pošto žena jeste žrtva i sveti se kroz muškarca?

Materinstvo iz LADY VENGEANCE je verovatno uvod u iracionalni, ponovo ženski univerzum devojčice ubeđene da je kiborg-ubica koja će biti glavni junak njegovog sledećeg filma. Otud i velika radoznalost, da li će Park sa prelaskom u sledeću fazu ostati podjednako zanimljiv kao što je u ovoj?

Međutim, videvši da mu je srce na pravom mestu a pokazavši sada i eksplicitno da ga ima, ova strepnja može biti samo slatka, nikako tmurna, i učiniće ga još zanimljivijim autorom, jer, setimo se, nestrpljivo smo čekali novog Parka u fazi kad smo znali šta će nam isporučiti, bićemo još nestrpljiviji kada ne budemo znali.

SYMPATHY FOR LADY VENGEANCE jeste kanonski Chan Wook Park. Nije remek-delo koje može da pokrsti neupućene, a možda i jeste, samo ja to ne vidim jer sam odavno dotaknut filmom Parkovim.

Dimitrije

NEVINOST U LAS VEGASU

Niški Zograf je nedavno izdao prvi srpski prevod kultnog američkog pisca Huntera S. Thompsona. U prevodu Nenada Župca izašao je roman FEAR AND LOATHING IN LAS VEGAS, Thompsonovo najčuvenije ostvarenje, a za srpski naslov iskorišćen je Tuckov distributerski prevod Terry Gilliamove ekranizacije, koja je kod nas imala velikog uspeha.

Izdanje je solidno, Župčev prevod nije umetničko delo kakav je mogao da bude ali jeste temeljito sproveden i zato vam ekipa DOBA NEVINOSTI srdačno preporučuje ovo izdanje.

Tužno je to što ga sam Hunter nije dočekao, a još tužnije što nije ni Moskri čija je grupa Prti BeeGee bila veliki poštovalac Gilliamovog filma i čak ga semplovala na svom albumu.

STEVO ŽIGON R.I.P. (1926-2005)

Stevo Žigon je bio jedan od najupečatljivijih jugoslovenskih glumaca. Pored karakterističnog izgleda i glasa, odlikovao ga je i jasno profilisan politički stav koji je u izvesnim krugovima doživljavan i kao ekstreman (ubeđeni komunista, deklarisani staljinista), što je redak slučaj među našim javnim ličnostima. Otud je zanimljivo da je u televizijskim dramama i serijama tumačio dve anatemisane desničarske ikone - Dimitrija Ljotića i Kneza Pavla Karađorđevića.

Žigon je jedan od naših retkih glumaca čiji je pop kulturni i politički potencijal bio toliki da je čak igrao samog sebe u filmu KAKO SAM SISTEMATSKI UNIŠTEN OD IDIOTA Slobodana Šijana u kome je prikazano kako je recitovao Robespjera na Filozofskom fakultetu.

Zbog svog tihog stava i slovenačkog porekla, bio je jedan od naših retkih glumaca koji je mogao da igra intelektualce i ostale nesvakidašnje pojave. Otud je često igrao i Nemce u partizanskim filmovima i serijama.

Ekipa DOBA NEVINOSTI će ga zauvek pamtiti po ulozi Krigera u televizijskoj seriji OTPISANI.

B92 je sledećim rečima opisao Stevu Žigona, koji nas je napustio 28. decembra:

Istaknuti dramski umetnik, glumac i reditelj Stevo Žigon preminuo je 28. decembra u Beogradu u 79. godini, saopštilo je Narodno pozorište.Stevo Žigon rođen je u Ljubljani 8. decembra 1926. godine. Bio je član Saveza komunističke omladine Jugoslavije od 1942, a posle godine dana italijanskog, belogardističkog i nemačkog zatvora od decembra 1943. do maja 1945. bio je zatvoren u Dahau (broj 61185).Studije glume započeo je u Ljubljani, nastavio u Lenjingradu, a diplomirao na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu.Septembra 1948. angažovan je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, čiji je član ostao do prevremene penzije (boračke). U tom teatru je i diplomirao 1952. ulogom Marčbenksa u “Kandidi” Dž. B. Šoa.Od velikog broja uloga ostvarenih na matičnoj sceni izdvajaju se: Franc (Kralj Betajnove I. Cankara), Hemon (Antigona Sofokla), Marčbenks (Kandida B. Šoa), Hipolit (Fedra Rasina), Don Jere (Glorija R. Marinkovića), Tužilac (Braća Karamazovi F. M. Dostojevskog), Fokland (Suparnici Šeridana), Gospar Miho, Marko pl. Tudizip (Dubrovačka trilogija I. Vojnovića), Franc (Zatočenici iz Altone Ž. P. Sartra), Toant (Ifigenija na Tauridi V. Getea), Robespjer (Dantova smrt G. Bihnera), Don Kihot (Maskerata M. Krleže), Križovec (U agoniji M. Krleže), Ivanov (Ivanov A. Čehova), Petar Ivanovič (Obična priča Gončarova), Henri Higins (Pigmalion B. Šoa), Hamlet (Hamlet V. Šekspira), Berkutov (Vuci i ovce A. Ostrovskog), Jago (Otelo V. Šekspira). Kao glumac, gostovao je na scenama Narodnog pozorišta u Beogradu, Ateljea 212, Beogradskog dramskog pozorišta, Teatra poezije, Narodnog gledališča iz Maribora, užičkog Narodnog pozorišta i na Dubrovačkim letnjim igrama. Pored pozorišnih predstava, njegov raskošni glumački talenat blistao je i sa filmskog platna, od prve uloge u filmu Čudotvorni mač iz 1950, do filma Bolje od bekstva iz 1993. ostvario je ukupno četrdeset uloga, među kojima su i one u filmovima Pet minuta raja, Vratiću se, Rondo, Memento, Putovanje na mjesto nesreće, Parlog, Idealist, Povratak otpisanih, Okupacija u 26 slika, Novinar. Za TV je ostvario nebrojene kreacije u emisijama dramskog, igranog, obrazovnog, dokumentarnog programa. Karakteristični glas i besprekorna dikcija činili su Žigona i izuzetnim radio-glumcem; od 1957. do 1994. bio je jedan od stožera Dramskog programa Radio Beograda. Pozorišnom režijom se bavio još od 1954, kada je u Mostaru režirao komad Draga Rut. Usledile su brojne režije u beogradskim pozorištima (Narodno pozorište, JDP, Akademsko pozorište, Teatar poezije...), kao i u Novom Sadu, Vršcu, Somboru, Banja Luci, Dubrovniku, Bitoli, Zenici, Zaječaru, Kragujevcu, Ljubljani... Svojim režijama ostavio je traga i u Rusiji: u Malom teatru u Moskvi postavio je Krležinu Agoniju 1979, a u Boljšom dramatičeskom teatru u Lenjingradu Nušićevu Ožalošćenu porodicu. Za sobom je ostavio i veliki broj adaptacija značajnih literarnih dela za potrebe pozorišta, radija i televizije; objavio je tri knjige: ”Stevo Žigon – Hronika”, ”Monolog o pozorištu” i ”Dramatizacije i adaptacije”, a pripremao je i četvrtu. Svoje veliko pozorišno znanje prenosio je i mlađim generacijama. Među nagradama i priznanjima koje je dobio za svoj umetnički opus, izdvajaju se Orden rada sa zlatnim vencem, Sedmojulska nagrada, Zlatna arena na Festivalu u Puli, Statueta ”Joakim Vujić”, Nagrada ”Bojan Stupica”, Plaketa moskovskog Malog teatra, Plaketa JDP, Plaketa Narodnog pozorišta u Beogradu, Medalja počasnog građanina Rusije, Zlatna medalja 'Nikolaj Mordvinov' za doprinos razvoju pozorišne umetnosti, Gran pri Festivala 'Zlatni vitez' u Moskvi... Savez dramskih umetnika Srbije i Muzej pozorišne umetnosti Srbije dodelili su mu najveće glumačko priznanje, Dobričin prsten, 2002. Stevo Žigon, biće sahranjen 30. decembra u 14 časova u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, nakon čega će, u 16 časova, biti održana komemoracija na Velikoj sceni Narodnog pozorišta.

VESNA NAŠE NEVINOSTI

Imamo čast da vas obavestimo da je jedna od naših najboljih glumica Vesna Trivalić prihvatila ulogu u DOBU NEVINOSTI. Posebno smo ponosni što je Vesna nakon što je pročitala scenario odlučila da za potrebe snimanja našeg filma doputuje čak iz Dubaija, gde će u to vreme boraviti. DOBA NEVINOSTI će biti njen prvi film nakon velikog ovogodišnjeg hita "Mi nismo anđeli 2".

INTERVJU SA DARKOM MITREVSKIM!

Odavno se nije pojavio neki film sa naših prostora o kome bi vredelo pisati, a kamoli porazgovarati sa rediteljem. Posle dužeg vremena, stigao je BAL-CAN-CAN Darka Mitrevkog u kome se odmah videlo da iza rediteljskog rukopisa stoji zanimljiv i izgrađen ukus.

Što je još važnije reč je o dobrom i uspešnom filmu nastalom u regionalnom produkcionom kontekstu koji se do sada nije pokazao kao najpovoljniji za nastanak dobrog filma. Otud je Darkov slučaj ne samo uspeh već i putokaz za neke sledeće korake naših filmskih autora. Naročito treba obratiti pažnju na Darkov spoj internacionalne filmofilije i poštovanja prema klasicima sa zanimljivim promišljanjem regionalne pop kulture!

Na našu molbu za intervju, Darko se poneo kao vrhunski evropski profesionalac, odmah odgovorio i i obezbedio nam sve materijale koji su potrebni. Čak je za potrebe Dimitrijevog militarističkog fetišizma našao i fotografiju na kojoj se vidi sa gomilom naoružanja. Darko je u majici SECURITY a sa njim je na slici i italijanski glumac Adolfo Margiotta.

Nadamo se da ćemo ga uskoro sresti i uživo!

+ U jednom intervjuu ste se deklarisali kao fan Zike Mitrovica. On je jedan od najplodnijih jugoslovenskih autora. Zasto ga volite i zbog kojih filmova?

Jedan od prvih jugoslovenskih filmova (a mozda i prvi) koji je radjen u tehnikoloru bio je makedonski film “Miss Stone” u reziji Zike Mitrovica. Prica o americkoj protestantskoj misionarki koju otimaju komite ne bi li novcem od otkupa za nju kupili oruzje za borbu protiv Turaka. U tom filmu makedonski revolucionari nalikuju Apacima ili Meksikancima, a turska konjica jurisa na njih kao Kasterov puk na ratnike Bika Koji Sedi... Ta Zikina “Western Macedonia” je identicna nacinu na koji ja dozivljavam moju zemlju i prostore oko nje – kao divlja prostranstva koja treba osvojiti. Ili usnimiti, svejedno.

+ Na spici za BAL-CAN-CAN se zahvaljujete Veljku Bulajicu. Otkud to...?

Secate li se one (meni omiljene) scene iz filma “Bitka na Neretvi” kad Nemci i ustase napadaju bolnicu, a ranjeni pevaju “Padaj silo i nepravdo”? E pa, Veljko Bulajic nam je dozvolio da upotrebimo taj soundtrack u jednoj sceni “Balcancana” (onoj kad mali Trendafil gleda partizanske filmove u bioskopu). Eto, to je jedini razlog zasto mu se zahvaljujemo na spici. Kao sto vidite, iza svake mitologije krije se vrlo prozaicna prica.

+ Kakav je bio Vas odnos prema Svetom trojstvu reditelja jugoslovenskog NOB filma: Zika Mitrovic-Hajrudin Krvavac-Veljko Bulajic?

Svojevremeno je Emir Kusturica napadao Bulajica, optuzujuci ga kao nemoralnog coveka koji je navodno isisao filmske budzete tadasnje drzave, ne ostavljajuci nista njegovoj “praskoj” generaciji.
Al’ promenila su se vremena, a Emir je u medjuvremenu promenio i zemlju, i ime, i zaracenu stranu, i moralne principe.
Hajrudina Krvavca su ubile granate onih kojima je Kusturica aplaudirao.
Zika Mitrovic je umro bez velike buke, zaboravljen od mnogih.
Bulajic je ziv i zdrav, sreli smo se onomad u Zagrebu. Privrsava svoj novi film.
Da se vratim na vase pitanje: cesto (i po ko zna koji put) gledam filmove tzv. “Svetog trojstva”, i iznova im se divim.
A “Zivot je cudo”, nazalost, nisam gledao.
I nemam nameru.

+ Koji su Vam reditelji van ove klasicne faze jugoslovnskog filma omiljeni nasi (SFRJ) autori?

Volim Branka Bauera. Volim i prva dva filma Antuna Vrdoljaka, kao i prva dva filma Slobodana Sijana. Dragi su mi i Rajko Grlic i Zivko Nikolic.

+ Sta mislite o trenutnom stanju regionalne kinematografije?

Novi bosanski i hrvatski film ima potencijala (mada njihova publika to jos uvek ne ume uvideti). Cuo sam da i Bugari nisu losi.

+ Koji su Vam omiljeni regionalni reditelji?

U zadnje vreme najbolji su dokumentaristi: Igor Mirkovic, autor filma “Sretno dijete”, Boris Mitic i njegova “Dijana”, kao i Aleksandar Manic koji je radio “Shutka Book of Records”.

+ Sta mislite o savremenom srpskom filmu?

Na zalost, srpska kinematografija prolazi kroz najvecu kreativnu krizu u svojoj istoriji. “Rane” je bio zadnji veliki srpski film, nakon toga je bilo jos dva-tri pristojna naslova, i kraj. Paradoksalno je da je vas film bio vitalniji i zanimljiviji u doba sankcija, rata i Miloseviceve vladavine, nego u ovo kakofonicno doba demokrata, biznismena i neofasista. Ali to me ne cudi: turbo-folk sljokice su inficirale sve celije srpskog drustva i bilo je pitanje kada ce i srpski film biti zarazen.

+ U jednom trenutku ste pominjani kao potencijalni reditelj filma CARLSTON ZA OGNJENKU. Kako je do toga doslo i sta Vas je privuklo tom projektu?

Ma niko mi to nije nudio, nego sam ja slucajno naleteo na sinopsis tog filma i potpuno sam odlepio od te kombinacije apsurdnog humora i divljeg temperamenta! Pazite: narikaca iz divljine koja nikad varosi nije videla zaljubljuje se u ekscentricnu urbanu legendu - akrobatu Aleksica. U euforiji sam nazvao scenaristu i predlozio da mu nadjem lovu i produciram film, ali pod uslovom da ga ja reziram. On je ljubazno odbio, i tu se prica zavrsila. Cujem da je film gotov, jedva cekam da ga vidim.

+ BAL-CAN-CAN je posvecen Billy Wilderu. Koji bi njegov film izabrali kao idealan double-bill uz BAL-CAN-CAN?

Nisam o tome razmisljao, ali valjda “One, Two, Three”.

+ Kada bi bio program BAL-CAN-CAN na nekom festivalu, koje bi filmove prikazali kao `bratska` ostvarenja Vaseg debija?

Kad bi postojao film “Dozivljaji Alana Forda & Tajne grupe TNT”, ja bih ga sa bratskim zadovoljstvom uvrstio u taj program.

+ Koji su bili produkcioni kapaciteti BAL-CAN-CANa, koliko je kostao, koliko dugo je sniman?

Pedeset i sest dana snimanja, pedeset i sedam lokacija, pedeset i devet glumaca, oko sto pedesetak clanova ekipe, milion i trista hiljada eura budzeta. Mada ne verujem da ovaj odgovor bilo koga zanima.

+ Kakve ste kompromise morali da napravite tokom saradnje sa stranim producentima?

Morao sam da montiram pet (umesto sest) dana nedeljno, jer to nalazu pravila njihovog sindikata. Morao sam da dajem pauzu tacno u dva, jer je Talijanima gastronomija vaznija od kinematografije. I morao sam ulogu Lare dodeliti Antonelli Troise, iako sam za taj lik planirao puno lepsu, mladju i sladju glumicu. O svemu ostalom niti su imali stav, niti su se mesali.

+ Debitovali ste kao ko-reditelj sa Acom Popovskim na filmu ZBOGOM XX VEK. Kako bi uporedili rad na ova dva filma?

“Zbogom XX vek” je bio zamisljen kao kratkometrazni igrani film. Al’ kad smo ga usnimili, shvatili smo da imamo dovoljno materijala za 40 minuta filma. Onda smo smislili jos jednu pricu, pa jos jednu koja se nadovezuje na prethodne dve. Na kraju je to ispalo kao neki zeleni pulover kome ste zasili kratke rukave od crvene vunice, pa ste onda dosili i dugacke rukave od plave vunice, pa vam je na kraju nestalo vunice i morali ste kapuljacu sasiti od najlonskih kesa. Mada, ruku na srce, taj je film ucestvovao na tridesetak festivala, dobio je neke nagrade, pa cak i bio distribuiran u Americi.
“Balcancan” je radjen drugacije – tamo se od samog pocetka sve precizno znalo, a najvise od svega se znalo da zelimo napraviti film koji ce publika voleti i zeleti da gleda.

+ Sta Vi kazete na njegov potonji pozorisni rad, sta kaze on za Vas filmski?

Aleksandar je u medjuvremenu postao jedno od najvecih pozorisnih imena u regionu. Gledao sam neke njegove pretstave, bile su zaista fascinantne. Ali ja ne volim puno taj medij, pa sam tokom godina prestao gledati pozorisne pretstave, ukljucujuci i radove mojih prijatelja.

+ BAL-CAN-CAN je najgledaniji makedonski film svih vremena. Kako ste pomirili repertoarsku i internacionalnu (festivalsku) relevantnost?

Nisam nista pomirio jer ne vidim gde je tu konflikt. Mislim, ja zaista ne kapiram tu podelu na repertoarski i festivalski film, odnosno na komercijalni i umetnicki. Kako iole dobar film moze da ne bude komercijalan? Dobro, postoje manje i vise komercijalni naslovi, ali kako mozete da radite film za koji u startu znate da ga nikom necete prodati i niko ga nece gledati? A s druge strane, kako iole dobar film moze da ne bude umetnicki kad je filmski medij sam po sebi umetnost? To su evropske budalastine, u Americi niko normalan tako ne razmislja. Pa pogledajte trilogiju “Gospodara Prstenova”, kako je to divan spoj para i talenta! S jedne strane su napravili milione dolara, a s druge strane su napravili jedan od bastiona savremene umetnosti. Da se vratim na vase pitanje: mislim da se filmovi trebaju raditi kao sto zanatlije prave cipele – bitno je da greju noge i ne propustaju vodu, a od zanatlijinog umeca zavisi da li ce te cipele biti i lepe i moderne. Mada je to u Evropi cesto obrnuto: nagledao sam se nagradjivanih “umetnickih” filmova isprane fotografije, neinventivnih kostima i drndave muzike, gde glumci neartikulisano jurcaju i vriste dok publika drema od dosade.

+ Gde bi voleli da radite svoj sledeci film, u Makedoniji ili na Zapadu?

Volim snimati makedonske pejsaze, ali sam video i mnoge lepse... mada pretpostavljam da se vase pitanje ne odnosi na lokacije, vec na produkciju. U svakom slucaju, volim da radim nesto sto ce se na Zapadu gledati.

+ Je li Vam BAL-CAN-CAN otvorio neke perspektive? Kako je njegov rezultat uticao na Vasu poziciju?

Pozicija je puno bolja nego pre tri godine kada sam sa zadnjim novcem koji sam imao krstario Italijom i Spanijom ubedjujuci producente da sam u stanju snimiti film. Sada se vec lakse dise. Mada su ambicije porasle, tako da mu dodje na isto. Pakujem jednu hrvatsko-kanadsko-makedonsku koprodukciju u kojoj zelim okupiti razne zvezde sa ovih prostora: od Branka Djurica i Serbedzije do Severine i Toseta Proevskog. Bice u njemu mozda i nekih srpskih glumaca.

+ Glumci u BAL-CAN-CAN su krem ex-jugoslovenske scene. U Vasem filmu deluju disciplinovanije nego inace. Kako ste uspeli da ih pripitomite?

Ma nisu to zveri, pa da ih moram pripitomljavati. Ali ja sam za “Balcancan” (kao i za sve sto radim) imao cvrst koncept koji nije trpeo velika otstupanja i improvizacije. Ali zato sam prihvatao i snimio svaku glumacku inovaciju koja je doprinosila tom konceptu.

+ Koji su sektori filmske ekipe razvijeni a koji zaostali u regionu? Koji su po Vama regionalni filmski radnici na svetskom nivou?

Svako ima po nesto, niko nema sve. Evo na primer, mi Makedonci patimo od hronicne besparice!

+ U filmu ima dosta pucanja koje je poslednjih par decenija prisutno u stvarnosti, ali je tabu u regionalnim kinematografijama. Sta odvaja nase filmove od dobrih akcionih scena?

Iskreno, nemam pojma, mogu samo da nagadjam. Ja volim da radim akcione scene i mislim da nisam los u tome. Za ostale ne znam.

+ Eksterijeri u filmu BAL-CAN-CAN izgledaju fantasticno. Da li mislite da je filmicnost naseg podneblja dovoljno iskoriscena ili tu ima jos neotkrivenih setova?

Pa, ja bih voleo da iduci film snimam na Pagu. Svidja mi se taj predeo reduciranih boja, gde se plavo more i plavo nebo spajaju sa sivim kamenom. A svidja mi se i paski sir.

+ Muziku za BAL-CAN-CAN radio je Kiril Dzajkovski. Sta po Vama donosi angazovanje kompozitora koji ima iskustva van filmske muzike. Kako se on snalazi u filmskom procesu rada?

Kiril je u zivotu radio sve i svasta: bio je osnovac benda “Bastion”, pa je zatim svirao klavijature u grupi “Leb i sol”, pa je u Australiji radio muziku za TV reklame, pa je sa Vladom Divljanom nastupao pod imenom “Aparatchicks”, pa je izdao album u Americi, pa se vratio u Makedoniju gde gura taj svoj etno-elektro fazon... Usput je uradio i muziku za tri filma: “Prasina”, “Velika voda” i “Balcancan”. Kompozitor sa tako uzbudljivom biografijom garantuje uzbudljiv proizvod. Osim toga, Kiril osim talenta poseduje i razvijenu intelegenciju – on hirurski precizno zna da ubode ono sto reziseru treba. Ako ima Boga, taj covek ce zavrsiti u holivudskoj A produkciji.

+ BAL-CAN-CAN je slikao Suki Medencevic, jedini makedonski DP u Holivudu koji u domovini operise i kao producent. Kako je tekla saradnja sa direktorom fotografije koji se vec angazovao kao producent i verovatno ima drugaciji pogled na posao od ostalih svojih kolega?

Nije on makedonski direktor fotografije, vec bosanski. Secate li se onog refrena “Ne salji mi, referente, sina dalje od Dervente”? E pa, Suki je iz Dervente. Studirao je kameru u Beogradu, ali tehnicki nivo ga nije zadovoljavao, pa je uoci svog diplomskog rada napustio SFRJ i krenuo ispocetka studirati istu stvar u Pragu. Zatim je dig’o ruke od Evrope i otisao u Kaliforniju gde je za 14 godina uradio 19 igranih filmova. Dok sam radio sa Sukijem razmisljao sam o tome kako ta Amerika moze promeniti prkosnog balkanskog coveka: pretvori te u hladnog, racionalnog profesionalca koji se ne folira, ne namece sebe reditelju, ne maltretira ekipu, uvek zavrsi svoj posao u predvidjenom roku i nakon toga se zahvali svakom pojedinacnom clanu ekipe. Svasta!

+ Negativac koga igra Branko Djuric zove se Sefket Ramadani kao iz pesme Zabranjenog pusenja. Da vam neko ponudi da radite celovecernju ekranizaciju rok ili pop pesme, koju bi odabrali?

Jeste li mozda slusali pesmu “Mahir i Alma” hip-hopera Ede Maajke sa njegovog prvog albuma “Slusaj mater”? Cuo sam da je Miljenko Jergovic vec izrazio zelju da napise scenario po motivima te pesme. S tim sto bih ja promenio naslov, pa bi taj film snimao pod radnim nazivom “Nocas mi srce pati”.

+ Za koju pesmu bi voleli da radite ili, ako vec postoji, da ste radili, spot i kako bi izgledao?

Pesma se zove “Ajde da letame”, u izvodjenju makedonskog elektro-benda “Novogradska” i popularne pop-pevacice Karoline.
Tekst je prilicno inspirativan: “Ajde da letame, ne plasi se, dopri me, toa ne sum jas...”.
Ja sam zeleo da uradim jednu... ajde, nazovimo je video-interpretacijom tog teksta, gde Karolina leti po nebu iznad Skopja dok oko nje sa krovova ruznih skopskih solitera skacu tuzni ljudi u crnim kaputima.
Na zalost, nije bilo ni uslova, ni budzeta, ni interesa za to.

+ Kada bi Vam ponudili da radite nastavak bilo kog filma, stranog ili naseg, koji bi odabrali?

Ne volim sequele. Ne kazem da ih ne bi radio, ali ne mastam o tome.

+ Vasa kompanija Partysans proizvodi reklame, video klipove i dokumentarne filmove. Koliko Vas je njen rad odvojio od igranog filma a koliko je pak pomogao da do njega dodjete?

Bile su to vezbe za akciju, da ne zardjamo dok cekamo velike stvari. Revolverasi vezbaju gadjajuci konzerve, porno zvezde vezbaju na gumenim lutkama, mi filmski radnici vezbamo na reklamama.
Bilo i ne povratilo se. Mislim, ko bi pozeleo “plastic-pussy” nakon sto je proveo noc sa Sylviom Saint?

+ Da li biste mladim filmmejkerima preporucili da se pre celovecrnjeg filma okusaju u svetu advertajzinga? Koje se klopke tu kriju? Imate li neki savet za njih?

Naravno da imam savet: drage mlade kolege, svet advertajzinga je svet nedostojan pristojnog coveka. To je jedan zatvoreni krug u kome raznorazni mistifikatori zvucnih titula (tzv. “accounti”, njihovi “project manageri”, “copyrighteri”, “executivi” i slicni prodavci magle) hrabro spletkare zasticeni gluposcu svojih klijenata, gazeci pritom dostojanstvo pravih radnika i stvaralaca: dizajnera, reditelja, direktora fotografije, scenografa, kompozitora i ostalih. To je jedna okrutna profesija koja nema postovanja prema ljudima koji se njom bave, a u kojoj se odnosi izmedju kolega razvijaju po sistemu komande bivse Jugoslovenske narodne armije: gazi potcinjenog, pusi ga nadredjenom.

+ Makedonski autori su odmah po izbijanju albanske pobune progovorili o tome u svojim filmovima. Tom temom se posredno bavi i film BAL-CAN-CAN. Kako je govoriti o takvom sukobu u neposrednoj blizini samog zarista. Strahujete li za svoju bezbednost?

Ma ne, pa nisam ja Teo Van Gog, niti je Makedonija tako rizicna i opasna zemlja kao Holandija. A to sto se bavim tom traumaticnom 2001. godinom – to je zato sto sam je traumaticno doziveo.

+ U portfoliu kompanije Partysans postoji i reklama za Makedonsku vojsku. Postoje li sanse da o dogadjajima iz 2001. snimite ortodoksni ratni film?

A ko bi to gledao? Koga u svetu zanimaju ratovi malih plemena? Narocito kad su u pitanju ovi nasi ratovi u kojima nema pobednika, a sve strane se ponasaju kao da ih tek ocekuje drugo poluvreme. Na zalost, nakon partizanskog filma nece biti dobrih ratnih filmova na Balkanu. Sto ne znaci da nece biti i ratova.

+ U BAL-CAN-CANu koristite neka zanrovska resenja koja dodatno oplemenjuju film. Sta je po Vama prepreka za razvoj zanrovskog filma na Balkanu?

Hocete da se navratimo na pricu o cipelama? Zanrovski film je zanat, a u zanatu treba biti dobar zanatlija. Tu nema foliranja i mistificiranja. Zamislite komediju koja nije smesna? Ili triler koji nije uzbudljiv? Zato mnogi beze od zanra i stvaraju nesto sto se zove “autorski film”. Ko da Hitchcock, Hawks i Peckinpah nisu bili autori. I to kakvi autori!

+ Koji su autori i filmovi najvise uticali na Vas?

John Ford. Kad mi ne ide u zivotu, zatvorim se u sobu i na DVD-ju gledam “Tragace”. Volim njegovu patetiku, te scene fanatizma, ljubavi i smrti. Ponekad zaplacem dok se njegovi likovi sahranjuju pevajuci “Shall We Gather at the River”.

+ Sanjate li o odlasku u Holivud? Kakav bi holivudski film voleli da snimite?
Voleo bih da snimim jedan lep holivudski film u boji i na engleskom jeziku. Glumci da pricaju u koloru i ceo svet da ih razume. A ja da im dajem instrukcije s jakim makedonskim akcentom. Milina jedna!

VUK na RTSu (subota uveče 21 : 00 / 04 : 50)

Ukoliko želite da vidite ekipu DOBA NEVINOSTI na delu, u subotu uveče imate priliku.

U emisiji ZAPAMTI ME, u kojoj se prikazuju studentski radovi polaznika Fakulteta dramskih umetnosti, videćete film VUK Danila Bećkovića. Reč je o polučasovnom krimiću koji je Danilo snimio za ispit treće godine Filmske i televizijske režije.

Scenario su napisali Danilo i Dimitrije. Film govori o nekadašnjem narkomanu koji se posle nekoliko godina u Švedskoj vraća u Beograd i zatiče potpunu propast svojih nekadašnjih prijatelja. Glavne uloge tumače Mihajlo Jovanović, Katarina Radivojević, Novak Simić i Slobodan Ćustić. Direktor fotografije je Mihailo Savić, koji će takođe slikati i DOBA NEVINOSTI.

Dakle, subota veče ili u zoru, taman za stanje blage intoksikacije, Drugi program RTSa.

Prvi termin:

21:00 Zapamti me: ''Dosije pacov'', ''Beži zeko, beži'' i ''Vuk''

Repriza:

04:50 Zapamti me: '' Dosije pacov'', ''Beži zeko, beži'' i ''Vuk'', r.

WEDDING GANGBANG

Gubljenje nevinosti ne mora uvek biti lepo. Kako RTS prenosi:

OŠTEĆENI OZNAČILI LAKAJA KAO OSOBU KOJA IH JE SILOVALA
DRUŠTVO - SUĐENJA - Utorak, Decembar 20, 2005 17:39 RTS
Oštećeni Bedri Šalja i Sofija Tafaj, svedočeći danas na sudjenju Antonu Lekaju koji je optužen za ubistvo četvoro i zlostavljanje trinaestoro Albanaca na Kosovu i Metohiji juna 1999. godine, izjavili su da ih je optuženi u hotelu 'Paštrik' u Đakovici silovao i da je ubio Redjeja Šalju kod klanice 'Agimi'. Bedri Šalja, brat ubijenog Redje, opisujući kako su jedanaestočlanu grupu svatova oteli i mučili pripadnici grupe 'Cipat' OVK, naveo je da su ga optuženi Lekaj - Pindjo i Arben Škupi - Zifa silovali u hotelu 'Paštrik'. On je dodao da su Lekaj i Škupi otete terali da piju mokraću, da su ih tukli nogama, rukama i automatskim puškama i da je Besim Bestražini Radetu Gagoviću, koji je u podrum hotela kasnije doveden, odsekao uvo i stavio ga Redji u usta. Oštećeni je naveo da je Ramuš Haradinaj, koji je bio obučen u uniformu OVK i bio tretiran kao komandant, bio povremeno u hotelu, ali da ih nije maltretirao i zlostavljao. Šalja je objasnio da su Lekaj i Škupi njega i njegovog brata strpali u automobil i odvezli do klanice 'Agimi', gde je Lekaj pucao u njih. Brat je odmah pogodjen, a Bedri je uspeo da se spasi tako što je skočio u reku. Nevestu Sofiju Tafaj, koja je u to vreme imala 14 godina, Lekaj i Škupi silovali su pred svima nama na stolu. Posle su je odveli u hotelsku sobu, gde su ostali nastavili da je siluju, naveo je Šalja. 'Ne može me niko ubediti da to nije on [Lekaj], čovek koji me je silovao i upropastio. Pretio mi je skini se ili ćemo te ubiti, onda me je silovao pred svima, maltretirali su sve ostale, tukli ih, nisam smela da se opirem. Nemam šta da lažem, to je istina, bila sam maloletna', plačnim glasom rekla je Tafaj. Ona je dodala da su je posle odveli u hotelsku sobu, gde su je terali da čisti i da su je više puta silovali ostali, čija imena ne zna. Tafaj je ukazala da su Gzimu Zećiriju odsekli nožem dva prsta i da su je terali da svome stricu Hasanu gasi cigarete na telu. Optuženi Lekaj negirao je navode svedoka, tvrdeći da ništa od onoga što su rekli nije tačno, da on nije u to vreme bio u Đakovici već u Albaniji. Lekaja optužnica tereti da je posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma, u junu 1999. godine, sa više pripadnika grupe 'Cipat' koja je bila 'vojna policija' u OVK, a potčinjena Ramušu Haradinaju, oteo jedanaestočlanu svatovsku kolonu, da su ih zatvorili i četiri dana seksualno i fizički zlostavljali u hotelu 'Paštrik'. Lekaj je optužen i da je učestvovao u ubistvu četiri osobe nealbanske nacionalnosti u Đakovici. Sudjenje će biti nastavljeno sutra, svedočenjem oštećenih.

JOŠ POLA GODINE NEVINOSTI

Weezer Singer Continues Vow of Celibacy

12/19/2005 12:20 PM, APWeezer lead singer Rivers Cuomo is continuing his celibacy past his self-declared deadline.
The 35-year-old frontman earlier vowed to remain celibate for two years. Although that deadline expired six months ago, Cuomo still doesn't expect to jump back in the sack anytime soon.
"It's been two and a-half years now, actually," Cuomo tells Blender magazine in its new issue, on newsstands Tuesday. "The vow is over, but I wanted to keep cruising."
Though he's a lead singer for a popular rock band, the bespectacled Cuomo says it's not difficult to manage restraint.
"Abstinence doesn't require as much self-discipline anymore," he says. "We never had any serious groupies, anyway. Our generation got screwed."
Cuomo's vow makes Weezer's 2005 music video for "Beverly Hills" somewhat unusual; it was filmed at the Playboy mansion with dozens of Playboy models and Weezer fans.
Earlier this year, Weezer released their fifth album, "Make Believe."
Cuomo is also pursuing a degree in English literature from Harvard University, for which he has one semester left.

AUTOPARK NEVINOSTI

Novu verziju scenarija za DOBA NEVINOSTI pišemo slušajući pesme beogradske grupe Autopark, koje možete downloadovati odavde. Autopark još uvek nisu izdali album u njegovom arhaičnom fizičkom obliku. Međutim, u obliku bajtova on postoji, što je više nego dovoljno za zemlju u kojoj je muzička industrija odavno umrla, dakle napustila svoje fizičko obličje i prešla u Onostrano. Odatle nam se javljaju Autopark jer očigledno muzika postoji i posle diskografske smrti. Ukoliko vas ipak zanima i neki njihov industrijski oblik, skinite spot za pesmu Na ivici.

BOLESTAN PREVOD

Naš drug Ratko Radunović uradio je prvi srpski prevod klasika kriminalističkog žanra Džima Tompsona za Narodnu knjigu koja je najzad izdala Tompsonov roman UBICA U MENI, po mnogo čemu jedan od najvažnijih i najkompleksnijih parčića u slagalici istorije krimi romana. Najzad se Narodna knjiga opredelila da angažuje nekoga zaista stručnog i talentovanog da prenese pravi jezički ugođaj. Narodna knjiga je prošle godine objavila Ratkov roman MI NISMO BOLESNI. Za ovu sezonu najavljen je Ratkov sledeći roman. Jedva čekamo!

SHAUN OF THE COPS

Posle duže od godinu dana polumrtvog linka na IMDBu, "Shaun of the Dead" alumni - reditelj Edgar Wright i glumac Simon Pegg dobili su zeleno svetlo za snimanje britanskog pandurskog filma od producentske kuće Working Title izveštava Empire. U filmu će glavne uloge ostvariti zvezde iz "Shauna" - Pegg i Nick Frost, igraće dvojicu nekompatibilnih policajaca koji ipak moraju da se ujedine kako bi rešili slučaj. Iako ne žele da odaju zaplet, kažu da su pisanje Shane Blacka i "Dirty Harry" serija bili snažan uticaj. Pegg je lično objasnio zašto se toliko dugo čekalo na odobrenje - "Juče smo dobili zeleno svetlo. Zvuči kao da će se raditi u martu, što je jako uzbudljivo. Pisali smo ga gotovo cele godine! Radili smo jako naporno. To je jako složen scenario. Čini mi se da je prva verzija imala oko 235 strana jer smo mislili da u njoj idemo do kraja, ispovraćamo sve na papir i vidimo šta će ispasti. Potom smo skratili oko sto strana ali to je ona vrsta filma gde kad nešto započneš to se posle naplati u raspletu i sve te nedoumice moraš da rešiš. Bio je znatno intenzivniji proces pisanja od Shauna. Shaun se na neki način napisao sam od sebe, a ovo je zaista iziskivalo dosta mozganja. Bilo je izuzetno zabavno i postići takav nivo komedije i logike u tekstu. Ponekad bi sedeli i durili se, razmišljajući o tome da pišemo komediju! Mućkali smo glavom i plakali, ubeđen sam da smo napisali bolji scenario od Shaun Of The Dead, i zato držite nam palčeve."

NEVINOST JE OKRUGLA

Delimo sa vama opštu fudbalsku tugu i strepnju...

FIGHT THE POWER!

U nacrtu Zakona o kinematografiji postoji predlog da se uvede kategorizacija filmova. Ovakav sistem postoji u nekim razvijenim kinematografijama međutim uglavnom se do sada pokazao kao mehanizam gušenja autorske slobode radi primene nekih proizvoljnih pseudo-naučnih psiholoških teorija. Pored osnovne socijalne funkcije da tretiranjem popularne kulture veći deo društvene krivice za razne devijacije prenese na kulturne proizvode, istovremeno može biti iskorišćen i za određene vidove ekonomske represije nad neistomišljenicima i ograničavanje pristupa provokativnim delima koja mogu biti okarakterisana kao štetan šund. Otud svi potencijalni pozitivni efekti ovog represivnog mehanizma blede pred svim potencijalima za moguće zloupotrebe. Imajući na umu da je veći deo naših najomiljenijih filmova u svoje vreme bio provokativan i šokantan, pozivamo da nam u vidu komentara napišete ozbiljne argumente koje bi mi zatim dostavili predlagačima Zakona i zajedno izborili uklanjanje ovog člana.

ЗАШТИТА МАЛОЛЕТНИКА

Члан 34.

Уколико садржина кинематографског дела може да нашкоди моралном, физичком или менталном развоју малолетника, такво дело се сматра неподобним за малолетнике и његова доступност се не препоручује лицима млађим од 7, 14 односно 18 година.

Министарство надлежно за послове културе доноси Правилник о категоризацији кинематографских дела, по прибављеном мишљењу Центра.

Працилником из става 2. овог члана ближе се уређује начин одређивања подобности садржаја кинематографског дела, изглед и ознака категорија, обавезе произвођача, дистибутера, јавних приказивача и изнајмљивача у погледу примене категорије и њихових ознака.

NEVINOST MAJAMIJA

Evo nečeg što je ogrejalo naša nevina srca ovog hladnog dana. Pojavio se teaser za MIAMI VICE, bioskopsku varijaciju serije koju potpisuje njen ko-kreator Michael Mann. Izmontiran je na MTV Mash Jay-Za i Linkin Parka, kao da su Dimitrija pitali. Odlično izgleda. Uživajte!

UPDATE: Ovde imate high resolution teaser koji ima opciju downloada!

NEVINOST I POSLEDNJI DANI

Vest iz BLICA:

Srđan Dragojević i Dimitrije Vojnov spremaju zajednički film

Odbrana i poslednji dani

Naziv novog projekta reditelja Srđana Dragojevića, za koji radi scenario zajedno sa Dimitrijem Vojnovim, omaž je istoimenim delima pisaca Platona i Borislava Pekića, te novotalasnog benda „Idoli“. Scenario novog filma nagrađen je na filmskom festivalu u Solunu stimulacijom od 10.000 evra.
U pitanju je nešto što Dragojević smatra trećim delom filmske trilogije koju sačinjavaju njegovi raniji filmovi „Lepa sela, lepo gore“ i „Rane“. Scenario novog projekta poslat je na veliki broj Internet adresa Dragojevićevih prijatelja sa idejom da publika učestvuje u radu na scenariju. Pitali smo Dragojevića da li se radi o konceptualnom projektu.
- Da, u pitanju je čist koncept. Želimo da zajedno sa publikom preispitamo scenario i da ga dopunimo. Mislim da ćemo ući u pripreme početkom marta 2006. Radićemo ga u produkciji „Delirijum filma“ zajedno sa još jednim stranim i domaćim koproducentom. Mislim da će film biti najviše autorski od svih mojih dosadašnjih. Dešava se u dve noći NATO bombardovanja Beograda 1999. godine - rekao je dobro raspoloženi reditelj.
Koscenarista filma Dimitrije Vojinov objasnio nam je detaljnije o kakvom se projektu radi.
- Nešto između otkačene komedije „Vejnov svet“ i crnog realizma filma Gaspara Noa „Nepovratno“. Junaci koji se dive porno-glumcima Roku Zilfrediju i Džejmiju Gilisu, imaju potpuno iščašen smisao za humor, tako da ih NATO agresija samo inspiriše za glupiranje. Film će imati stogu naraciju, a opet, biće puno artificijelnih momenata kao kod japanskog reditelja Takašija Miikea.
Inače, Srđan i Dimitrije imaju zajednički pilot-scenario za treći nastavak kultnog filma „Mi nismo anđeli“. Treći deo „Anđela“ radiće najverovatnije neki mlađi reditelj.

Vladimir Đurić Đura

DOBA NEVINOSTI update

Ekipa DOBA NEVINOSTI čeka 15. decembar kada bi trebalo da saznamo jesmo li dobili novac od Ministarstva. Tako su nam rekli kad smo zvali da pitamo šta se zbiva.

U ponedeljak se useljavamo u prostorije i kreće ozbiljan rad. Uporedo kontaktiramo glumce i nudimo im uloge. Pošto još uvek ne možemo da potpisujemo ugovore, pokušaćemo da sa njima ugovorimo barem pisma o namerama kako bi imali attachovane glumce za nastup pred medijima i sponzorima.

Medijska promocija će biti podržana od strane Televizije Pink. Oni su ozbiljan partner koji je već krenuo da osmišljava svoj deo posla oko DOBA NEVINOSTI a imaće first look opciju na film i ostale oblike televizijske eksploatacije DOBA NEVINOSTI.

POSLEDNJA KLAPA ČARLSTONA ZA OGNJENKU

Sinoć je u studiju na Starom aerodromu održana poslednja klapa filma ČARLSTON ZA OGNJENKU. Ovim simbioličnim činom, naravno, nije završena realizacija ovog filma ali jste najveći deo snimanja.

Osim postprodukcije, ostala su još neka dosnimavanja manjeg obima koja će raditi reducirana ekipa.

O samoj postprodukciji i njenoj složenosti najbolje govori sam set na kome je sinoć održan parti.

Naime, u hangaru je izgrađen vrh Palate Albanija, okružen ogromnim green screenovima kojima će u postu biti uneto nebo i ostatak predratnog Beograda. Sa plafona su visile ljuljaške na kojima su se ljuljale devojke, a one će biti zapravo deo cepelina koji lebde nad Palatom i biće takođe dodati u postu.

Još od LAVIRINTA Miroslava Lekića nije izgrađena ovako ambiciozna scenografija za srpski film. Scenograf je isti - Veljko Despotović, verovatno najveći srpski predstavnik u struci, kada se uzme u obzir bogato iskustvo i karijera koja je praktično presek srpske istorije filma.

Ambicioznim radom na terenu, izgradnjom objekata u studiju, brojnim specijalnim efektima, akrobacijama i scenama sa pripitomljenim životinjama, ČARLSTON ZA OGNJENKU zaista vraća atmosferu prave, ozbiljne kinematografije i iluzionističkog naboja koji se izgubio u našem filmu.

GUBITAK HOLIVUDSKE NEVINOSTI

Timur Bekmambetov, reditelj NOĆNE STRAŽE, potpisao je prvi ugovor za film na engleskom jeziku. On će za Universal Pictures snimiti film WANTED. Zasnovan na seriji stripova Mark Millara, priča govori o smušenom službeniku koji otkriva da mu je otac najveći svetski super-negativac. Kada ubiju oca, sin mora da prođe obuku kako bi nasledio očevo mesto. Derek Haas i Michael Brandt (2 FAST 2 FURIOUS) su napisali scenario.

DOBA KASKADERA

Željko Božić je posetio naš sajt i kaže da mu se dopalo! To je naročito oduševilo Dimitrija koji je i počeo da se bavi filmom zbog kaskadera i pirotehničara sa kojima je kao dete često hengovao na snimanjima filmova poput TAJNE MANASTIRSKE RAKIJE ili RANSOM IN BLOOD.

Srpski kaskaderi su oduvek bili jedan od najrazvijenijih esnafa u našoj kinematografiji. Oni su glumili ne samo u našim filmovima već i u brojnim korpodukcijama od kojih su neke jako bitni filmovi tipa KELLY'S HEROES. Naravno, imali su prilike da ispeku zanat u brojnim partizanskim spektaklima koji su sve do 1964. apsolutno bili na nivou zapadnih akcionih filmova. Takođe radili su sa najboljim akcionim rediteljima poput Jacka Cardiffa, Brian G. Huttona, Gordona Hesslera, Jacka Golda, Robert Clousea, Jackie Chana, Sam Peckinpaha, Guya Hamiltona, Rogera Cormana i majstorima second unit režije kao što je Remy Julienne, čovek koji je u Srbiji snimao TWIST AGAIN A MOSCOU a inače je glavni um iza automobilskih potera u čuvenim Bondovima. Snimanje tog opskurnog francuskog filma je recimo zapamćeno po najspektakularnijim automobilskim akrobacijama snimanim kod nas, kojima je Julienne komandovao na naučnoj osnovi. Naši kaskaderi su radili i strane filmove. Recimo, Bata Kameni u POSSESSIONu Andrzeja Zulawskog ukuca auto sa Sam Neillom, a mogli smo ih videti i kao zapaljene mornare u DAS BOOT Wolfganga Petersena.

Realno, nova generacija kaskadera trebalo je da dođe na scenu već sredinom sedamdesetih kada se Holivud odlepio od ostatka sveta a naročito od nas sa filmom THE FRENCH CONNECTION Williama Friedkina čije su automobilske potere postale same po sebi nešto od najznačajnijeg ikada snimljenog u istoriji filma

Kada je počeo rat, mnogi od njih su, nažalost, dočekali da uživo učestvuju u scenama koje su do sada samo glumili i, primera radi, bilo je hrvatskih kaskadera koji su poginuli u ratu kao pripadnici Zbora narodne garde. Istovremeno, u našoj kinematografiji nije bilo filmova u kojima se javljala potreba za kaskaderima i najpoznatija generacija kaskadera se povukla, delom jer nije bilo posla a delom i zato što su ostarili. Ipak, 1993. godinu obeležila je odlična pozorišna monodrama Brace Petkovića KASKADER u kojoj je Goran Sultanović sjajno interpretirao njihova iskustva.

Sa Željkom Božićem i njegovom neustrašivom ekipom pojavila se nova generacija kaskadera koja prati svetske trendove i nabavlja modernu opremu. Istovremeno, kada su se oni pojavili, i naši filmovi su počeli da imaju sve više akrobatskih i akcionih scena, počev od APSOLUTNIH STO, 1 NA 1, KORDON, BAL-CAN-CAN, MI NISMO ANĐELI 2, ŠEJTANOV RATNIK ili ČARLSTON ZA OGNJENKU.

Jako važan deo delatnosti kaskadera je takođe vezan i za onaj manje glamurozni deo filma, a to je dubliranje i briga da se glumcima nešto ne desi tokom snimanja opasnih scena. Za tu vrstu rada, oni retko kada dobiju pravu satisfakciju, a inače takve aktivnosti predstavljaju veći deo njihovog opusa.

Ako ste kao klinac umeli da prepoznate lica naših poznatih kaskadera poput Bate Kamenog ili Zvonceta, znali ste da kad se nađu u sceni, sledi tuča. To je jedno od prvih dramaturških saznanja o filmu koja smo sticali u ranoj mladosti.

Ovde možete naći showreel Željka Božića

CHARLESTON & VENDETTA TRAILER IS FINALLY ONLINE

Uros Stojanovic`s debut feature CHARLESTON & VENDETTA is slated for release in the first half of 2007. This epic period romance is one of the most ambitious Serbian films made to date, utilizing some of the most advanced filmmaking techniques.

CHARLESTON & VENDETTA is a story of two sisters that grew up in a small Serbian village in the beginning of the 1930s. The village is torn up by wars and years long blood oath. There are no men left in the village. Our heroines, Ognjenka and Mala Boginja decide to go to the city, kidnap men and return life to their village. The lights of the metropolis dazzle them and there starts this little amusing and sentimental adventure.

ENJOY THE TRAILER!

BAL-CAN-CAN

Evo jedne regionalne preporuke dok čekate DOBA NEVINOSTI:

Solistički debi Darka Mitrevskog je film koji je imao sve predispozicije da bude još jedno parče ex-jugoslovenske, da ne kažem regionalne, konfekcije, snimljene od stranog novca u kojoj se istovremeno moraju ispuniti producentska žeđ za lokalnom egzotikom i političkim angažmanom; potreba da se integrišu lokacije, resursi i filmski radnici svih ko-producentskih nacionalnosti; i, konačno, da se sve to zaodene u političku korektnost kako bi producent, koji naravno nije uložio svoj novac, mogao da opravda ulaganje pred komisijom datog foruma. To objašnjava činjenicu da filmovi poput SIVOG KAMIONA CRVENE BOJE dobijaju lokalne nagrade na nekim opštinskim kulturnim manifestacijama po Nemačkoj. Naprosto, ti filmovi imaju komunalnu funkciju tamo. Doživljeni su kao društveno koristan rad.

Otud je većina projekata tog tipa, ako imamo sreće pa je aplikant gledao američke filmove, jer ima i onih koji nisu, nekakav film putovanja, a junak je na put nateran istorijskim okolnostima, a onda usput sreće multi-kulti ekipu sidekickova. Međutim, tačno da je pored američkih, autor gledao i južnokorejske filmove, teško da može prevariti strance koji, ma koliki da su mediokriteti, znaju tačno šta žele, a njihove želje su uglavnom takve da se njihovim ispunjavanjem ne može doći do dobrog filma.

Takvi pritisci su uništili mnoge filmove. Međutim, ti filmovi, poput recimo najvećeg dela bosanske produkcije, SIVOG KAMIONA CRVENE BOJE, i sličnih zahvata, nisu imali jedan važan adut BALKANKANA - talentovanog reditelja.

Naime, sve gorenavedene predrasude su se načelno ostvarile ali Mitrevski je uspeo da ih amortizuje svojim talentom. Kada se autor uplete sa fondovima, film koji iz toga proizađe stoji zapravo kao nulti pokušaj, pošto-poto snimljen film, koji treba da te izbaci na mapu i dovede do pravog filma. On je u svom debiju uspeo da sačini izuzetno zabavno ostvarenje koje možemo ubrojati u 10 najzabavnijih regionalnih filmova u poslednjih 10 godina. Nažalost, ostao je i hendikepiran time što je usled politički korektne relativizacije svačijih vrlina i mana, sama priča izgubila na težini i pretvorila se u igrariju. No i poigravanje je legitiman postupak, onda kad nije iznuđeno.

BALKANKAN je izgrađen na čuvenoj anegdoti o gastarbajterskoj porodici kojoj premine baka i oni da bi izbegli administrativne komplikacije u dijaspori uviju baku u tepih i povezu je u gepeku. Međutim, na jednom odmorištu, neko im ukrade tepih. Na našim prostorima, naravno, uklanjanje leševa je večito relevantna tema. Nažalost, tretirano je u filmovima tipa MRTAV 'LADAN, gde samo u povremenim momentima lucidnosti (recimo kad JULovac Manda i SPSovac Bata Živojinović strpaju dedu u hladnjaču, a film se prikazuje u sred jezeraške afere) reflektuje istinske društvene tenzije. Ovde je leš pak samo dramaturška štaka koja pokreće obaveznu figuru putovanja naših junaka.

Ipak, čini se da je u filmu BALKANKAN Darko Mitrevski uspeo da prevari strance. Njegova priča naizgled sledi ustaljenu matricu – za vreme šiptarske pobune u Makedoniji, mladi bračni par sa njenom majkom beži u Bugarsku. Tašta umre na putu, i par odluči da je prošvercuje nazad uvijenu u tepih kako bi izbegao administrativne komplikacije. Kada tepih sa taštom neko ukrade, muž mora da pozove svog pobratima iz Italije da reše stvar. Kreću u poteru za tepihom kroz celu ex-SFRJ.

Iako je film u suštini apolitičan, zanimljiv je oštar stav koji su makedonski filmski stvaraoci pokazali na temu šiptarske pobune 2001. godine. Bez velike istorijske distance ona je postala obeležje njihove recentne produkcije i ozbiljna refleksija drugih društvenih tenzija. U prilog tome još više ide nervozna drama KAKO UBIV SVETEC Teone Mitevske u kojoj je sažet sav gnev Makedonaca prema svemu što im se dešava. Štaviše i Mizar su prošle godine snimili izuzetno političan album sa snažnim nacionalističkim nabojem (u kome postoji i agresivan napad na Srpsku pravoslavnu crkvu). Srpski autori još uvek nisu imali hrabrosti da se ozbiljno osvrnu na temu Kosova koje je ipak osnov svih skorašnjih sukoba već se još uvek polu-humoristički bave Bosnom. Kosovo je pravi hardcore, pa zato i ne čudi što naši autori toliko podozrevaju.

Mitrevski je prevazišao ograničenja konvencionalne međunarodne koprodukcije time što je sve obavezne figure, koje su od njega zahtevali, uronio u radikalan koncept i žanrovski osvestio. Kada govorimo o radikalizmu, da se razumemo nije Mitrevski Chan Wook Park, ali je svakako duhovitiji i morbidniji od ostatka regiona. Ukoliko se u nekim situacijama malo usteže, to je zbog stranog uticaja, a ne zbog ličnih inhibicija pa samim tim otkriva veliki autorski potencijal. Shvativši ograničenja, potrudio se da bude zabavan, i u tome je uspeo.

Balkanski konflikt je tretirao pod snažnim uticajem Dragojevićevog rukopisa u rasponu od urbanog rasula iz RANA do ratnih strasti iz LEPIH SELA, dok je hemiju među likovima i završnicu na Kosovu uradio na tragu špageti vesterna i rodrigezovskog (Desperado) teksaško-meksičkog razračunavanja. Rečju, jug SFRJ nije delovao ovako vestern još od Žike Mitrovića na vrhuncu snage, mada još imaju da se uče dok ne dostignu velikog genija!

Naravno, u ovakvoj konstrukciji, priča je pretvorena u beztežinsku igrariju, i samim tim, iako koristi neke stilske postavke navedenih uzora, ne može da ih dostigne. Znajući ekscentrični debi Mitrevskog ZBOGOM XX VEK, čini mi se da ni on sam ne bi bio nezadovoljan ovim dometom. Primera radi, Italijani su korproducenti i samim tim jedan od junaka mora biti Italijan. Mitrevski uspeva da koliko-toliko opravda ovaj kompromis i suštinski nepotreban lik Italijana bogati njegovom duhovitom filmofilijom, kako bi ovaj što manje smetao.

Iako je Darko Mitrevski, u suštini, potpisao film koji po svojim produkcionim kapacitetima nimalo ne prevazilazi konvencionalni srpski film od milion evra, a to je dakle većina naših filmova snimljenih na filmskoj traci, recimo, njegov rediteljski postupak pokazuje koliko se već i sam pokušaj ambicioznije rediteljske kreacije isplati u završnom proizvodu. Mitrevski ne uspeva da izleči osnovni zanatski problem jugoslovenskog filma a to je izvesni nedostatak fluidnosti u scenama i blagi diskontinuitet unutar scena, koji prevazilaze bogatije i veštije kinematografije snimanjem sa više kamera, ulaskom sa više materijala u montažu, i boljom spregom snimanja i montaže gde se unutar kadrova bolje planiraju mesta za rez. Međutim, vidi se da se u svakoj sceni trudio da je snimi koliko god je inventivno mogao i da je nekako poveže sa žanrom čineći je atraktivnijom. Gledajući ovaj film nikada nećete pomisliti da nije jugoslovenski, ali za razliku od većine srpskih osetićete da je neki reditelj prisustvovao snimanju.

Možda najbolje o relaksiranom duhu ovog filma govori činjenica da se lik arhi-negativca zove Šefket Ramadani. Kada junacima kaže posao je dobar, a para laka, setićete se da je to lik iz pesme Hadžija ili bos Zabranjenog pušenja. Ovakav killbillovski detalj sasvim razotkriva odnos Mitrevskog prema smrtno ozbiljnoj koprodukciji, prošvercovan ispred nosa svih zaduženih da mu se mešaju u posao. Šarm filma je zapečaćen špicom na kojoj se ekipa zahvaljuje Darku Pančevu! Ovaj film bi dakle morao da bude blokbaster u Srbiji.

Zanimljivo je da se Mitrevski na špici zahvaljuje i Veljku Bulajiću. U filmu je naveden fetišizam glavnog junaka prema jugoslovenskim partizanskim filmovima i pominje se Franco Nero u NERETVI. Da li se zahvalnica odnosi samo na to ili je Bulajić nešto i pomogao oko filma (svojevremeno je imao snažne producentske veze u Italiji), trebalo bi istražiti.

Inače, vrlo je zanimljivo da se autori iz ex-jugoslovenskih republika sada sve više sa simpatijama osvrću prema rediteljima partizanskih filmova. Primera radi, pošto se Sarajevo odreklo Kusturice, Pjer Žalica i ostala ekipa Tanovićevih miniona govore kako im je osnovni uzor bio Hajrudin Šiba Krvavac, nesumnjivo jedan od najvećih jugoslovenskih reditelja svih vremena i najdosledniji predstavnik akcionog filma kod nas. Ipak, u njihovim filmovima se baš i ne vidi da im je Krvavac bio uzor. Istovremeno, koliko me sećanje služi, Mitrevski se u jednom intervjuu časopisu Satelit TV Video, deklarisao kao veliki revivalist Žike Mitrovića, kao i Uroš Stojanović & mi u Srbiji. Razlika je naravno u tome što Mitrevski, Uroš i mi kudikamo više sledimo Žikin put nego što Sarajlije prate Šibin.

Posle decenija crnotalasovskog rušenja jugoslovenskog repertoarskog filma, najzad se pojavila generacija koja prepoznaje stvaralačke domete ovih pionira.

Kao i u rokenrolu, tako i u filmu, Makedonci naprave jednu jedinu dobru stvar (Mizar). Ali ta jedna se ispostavi kao ono za čim traga svih pet ostalih republika. BALKANKAN je takav slučaj. Trebalo bi da ga pogledate.

Nažalost, distributer filma u Srbiji je Taramount koji nema mnogo iskustva sa distribucijom domaćeg ili regionalnog filma niti sa pravljenjem HYPEa oko takvih ostvarenja. S druge strane, distribucija je krajnje minimalistička, film se ne daje u mnogo bioskopa i samim tim će se teško nametnuti kao komercijalni pogodak. Ali, mogao bi postati sleeper i doneti neki rezultat iz duže distribucije. U Makedoniji je bio najveći hit svih vremena sa 120 000 gledalaca.

Dimitrije

PONOS DOBA NEVINOSTI

Svi koji su se brinuli da li nam je srce na pravom mestu, posle ove čestitke mogu da odahnu. Uostalom, i boje Zvezde i boje nevinosti su iste - crvena i bela...

01/12/2005 Izvor: B92 Crvena zvezda silna protiv Rome!

BetaFudbaleri Crvene zvezde savladali su Romu 3:1 (1:1) u utakmici 4. kola Lige kupa UEFA. Junak meča bio je dvostruki strelac Nikola Žigić, koji je bio prosto nezaustavljiv, a meč su obeležili i povreda Milana Purovića, "blamaža" Kasana prilikom izvođenja penala za goste i frenetično navijanje sa tribina. U drugoj utakmici grupe E, Bazel je savladao Tromso 4:3. što znači da je za ostanak u takmičenju "crveno-belima" potrebna pobeda u poslednjem kolu, kada gostuje Strazburu za dve nedelje. Hronološki meč je izgledao ovako. Počelo je iznenađenjem. Više od 20 godina Zvezda se zagrevala na glavnom terenu, ali Zenga ju tu "tradiciju" promenio i obrazložio tu odluku željom »da se pojača atmosfera pred utakmicu«. Izlazak Zvezde na glavni teren »iznenadio« je navijače koji to nisu očekivali, neki su i izviždali svoje fudbalere, a tek posle nekoliko sekundi shvatili su da je reč o njihovim ljubimcima.
BetaTrener Rome Spaleti nije mogao da računa na Totija, Montelu, Perotu, Kivua, Dakura... Šef stručnog štaba Crvene zvezde Valter Zenga postavio je opreznu formaciju na početku utakmicu. Pojačao je sredinu terena sa 5 igrača, a jedini u napadu bio je Nikola Žigić. Grupa Rominih navijača ipak je stigla na stadion, njih dvadesetak, a bili su smešteni u jednom delu Medija centra i od ostalih novinara odvojeni su pripadnicima Žandarmerije. 40 minuta pred utakmicu na stadionu je već bilo više od 25 hiljada navijača. Ovo su sastavi za koje su se odlučili Zenga i Spaleti. Crvena zvezda: Stojković, Luković, Dudić, Biševac, Basta, Đokaj (Mudrinić 75), Janković, Kovačević, Milovanović (Purović 58; Joksimović 87), Mladenović, ŽigićRoma: Čurči, Panući, Kufur, Mekses, Alvarez (Rosi 72), Akvilani, Harža, De Rosi, Kasano, Kufre (Tadei 82), Nonda. U 23. minutu gosti su stigli do 1:0. Kapiten Nenad Kovačević pogrešio je na sredini terena, Biševac se nije najbolje snašao, a Šabani Nonda je prihvatio »poklon« i plasirao loptu pored Stojkovića. U 37. minutu Zvezdini navijači proslavi su najbolju akciju svog tima do tada i gol u mreži Čurčija. Posle nekoliko izblokiranih pokušaja da ubaci loptu, Boško Janković je sa leve strane dobro centrirao, a Žigić je sa 5 metara glavom doneo izjednačenje svom timu. Iako je utisak da je Žigić bio u ofsajdu, po svemu viđenom posle prvih pola sata igre, rezultat je sasvim realan. Par minuta kasnije isti tandem opet je bio u glavnoj ulozi, ali ovoga puta lopta je bila previsoka za reprezentativnog napadača. Milan Purović, koji je zamenio Dejana Milovanovića u drugom poluvremenu, u 78. minutu kruniše veliku inicijativu i pritisak Crvene zvezde u drugom poluvremenu. Žigić je osvojio loptu na levoj strani protivničke polovine, primetio Purovića na dvadesetak metara od gola, a »zlatni« strelac iz Brage postigao je lep gol, šutem u bliži ugao sa 14 metara.
U 85. minutu Purović je teže povređen. Posle duela sa kapitenom gostiju Kristijanom Panućijem, iskusni Italijan sa zemlje, utisak je namerno, udario je kopačkom strelca drugog gola, koji se sa bolnom grimasom uhvatio za koleno. Posle ukazane lekarske pomoći Purović je napustio teren. Večeras fantastični Nikola Žigić priredio je pravi spektakl navijačima u 86. minutu. Uzeo je loptu u duelu sa Meksesom, prevario trojicu igrača i prelepim udarcem sa 25 metara postigao treći gol i to dok je Zvezda imala igrača manje na terenu. Povreda Purovića nadahnula je igrače Crvene zvezde koji su nastavili sa napadima do kraja meča. Posle gužve u 16m Zvezde, posle prekršaja nad Nondom, sviran je penal za goste. Kasano je pokušao da bude »veći Piksi od Piskija«, a Vladimir Stojković je lako uhvatio smešan pokušaj Kasana sa bele tačke.