Naš drug Đorđe Bajić je pogledao novi film Darka Bajića NA LEPOM PLAVOM DUNAVU, evo njegovih utisaka i fotografija iz renoviranog bioskopa BALKAN:
Bajić o Bajiću:
PIJANI BROD NA LEPOM PLAVOM DUNAVU
Darko Bajić je godinama važio za jednog od najperspektivnijih domaćih autora, ali stauts „dečka koji obećava“ se vremenom potrošio. Godine i decenije su prošle, a ovaj Dorčolac nije uspeo da snimi zaokruženo i u svim segmentima zadovoljavajuće ostvarenje, da isporuči remek-delo koje se od njega očekivalo. Priznajem, njegovi filmovi su uvek spadali u interesantniji deo srpske filmske ponude. „Crni Bombarder“ (1992), „Balkanska pravila“ (1997) i „Rat uživo“ (2000) - da navedem, uslovno, svežije radove - poseduju dopadljivi urbani duh, profesionalnu režiju i ispolirani izgled, ali, zbog određenih manjkavosti (uglavnom scenarističke prirode), nisu vredni bezrezervne hvale.
Posle dugog niza sušnih godina, Darko Bajić se vratio u srpske bioskope novim ostvarenjem od koga se, imajući u vidu ranije uratke, dosta očekivalo. Bajić je za sledeći projekat odabrao film „Na lepom plavom Dunavu“, rađen na osnovu dugovečne pozorišne predstave „Brod ljubavi“. Dobro je poznato da u Srbiji nije lako snimiti dugometražni film, tako da su producenti, "Magična linija" (u čijem je rukovodstvu D.B.) i "Fabrika snova", morali da potraže finansijsku potporu darežljivih moćnika. Film je dobio sredstva na konkursu Filmskog centra Srbije i Ministarstva kulture Republike Srbije, a podržan je i od strane Ministarstva za kapitalne investicije.
Ne zna se tačno koliko je novca odvojeno za snimanje, ali možemo pretpostaviti da se radi o izdašnom iznosu. Jedna od Bajićevih saradnica, Anastasija Buđić (članica najnovije postave grupe „Models“, Playboy zečica, i bivša učesnica drugog serijala „Velikog brata VIP“), otkrila je u jednom intervjuu da se nikada ne bi skidala za neki niskobudžetni film. Kako je dotična u „Lepom plavom Dunavu“ ogolila apsolutno sve čime ju je priroda (i silikonska intervencija) obdarila, nameće se zaključak da je novca bilo sasvim dovoljno kako bi Bajić svoju viziju pretočio u pokretne slike.
Snimanje je počelo krajem 2006. godine na luksuznom brodu „Krajina“, usidrenom na Savskom pristaništu. Posle pauze (prouzrokovane vatrenom stihijom koja je progutala „Krajinu“ početkom januara 2007), „Na lepom plavom Dunavu“ je ušao u post-produkciju. Nestrpljenje je raslo. Optimisti su se nadali da ću upravo ovaj film predstavljati krunu Bajićevog opusa, ali im je sledovalo iznenađenje kada je film premijerno prikazan na zatvaranju FEST-a 2008.
Za početak treba to jasno napisati: „Na lepom plavom Dunavu“ je najslabije ostvarenje koje je u svojoj dosadašnjoj karijeri potpisao Darko Bajić.
Bajić je poznat po tome što ume da vizuelno obogati film, da ga „upakuje“ na najefektniji mogući način, ali ovoga puta su izostali onaj nekadašnji žar i želja za eksperimentisanjem. Novi film ima neprivlačan retro izgled, snimljen je „ravno“ i neuzbudljivo, podseća na filmovanu, delimično raskadriranu pozorišnu predstavu (što i jeste, ali to nikako ne bi trebalo da se oseti). Bez obzira što je snimljen na autentičnim lokacijama, Bajićev uradak deluje kao jeftini TV proizvod realizovan na brzu ruku u oronulim studijima „Avala filma“, na neki rutinski novogodišnji šou iz ranih devedesetih, koji će biti prikazan samo jedan jedini put, i to u trenutku kada su svi gledaoci pijani i/ili mrtvi umorni.
Scenario Nebojše Romčevića je pretrpan za dobro filma. Nemoguće je u okviru 100 minuta prikazati sudbine gotovo 20 likova a ne stvoriti nepotrebnu gužvu. Zbog toga, najviše ispaštaju glumci koji nemaju dovoljno prostora da se razigraju. Zlatko Rakonjac („Mi nismo anđeli 3“) i Ana Bretšnajder („Kad porastem biću kengur“), na primer, ostali su gotovo u potpunosti „neraspakovani“, njihove uloge su svedene na nivo statiranja uz koju repliku. Doduše, izgleda da je dosta scena otpalo u montaži (Bretšnajder je iz prve ruke posvedočila da je njena golišava scena ostala neiskorišćena).
Na internetu sam pronašao podatak da će Bajićev film u doglednoj budućnosti biti premontiran i prikazan kao šestodelna TV serija, što podrazumeva inkorporiranje odbačenih segmenata. Naravno, postavlja se pitanje kako će u prime time-u (koji je po pravilu rezervisam za emitovanje domaćih produkcija) biti plasiran škakljiv materijal kojim Bajićevo „čedo“ obiluje. Teško mi je da zamislim urednika koji će u osam ili devet sati uveče, posle dečjeg crtaća i vesti, prikazati bivšeg ministra Lečića kako prstoumače lubrikant dok se Aleskandar Lazić (najširem auditorijumu poznat kao voditelj vremenske prognoze u jutarnjem programu B-92) uživljava u ulogu njegovog mladog ljubavnika, ili full frontal Ane Franić uguran u predah između seansi verbalne i fizičke torture. Možda bi najbolje rešenje bilo da se „Na lepom plavom Dunavu: Serija“ prikaže u okviru nekog novogodišnjeg maratona, dok anđeli spavaju, debelo posle ponoći, kao perverzna nagrada za one najizdržljivije kojima mazohizam nije stran. Samo, tu se javlja jedan novi problem... Ako se ispoštuju pravila TV maratona i bude puštena kompletna serija, epizoda za epizodom, zbog obimnosti se može desiti da „upadne“ u termin Žikine „Šarenice“.
Nažalost, čak ako glumci u TV verziji na najbolji mogući način iskoriste više prostora, pitanje je da li će to radikalno popraviti stvari. Naime, u narativnom pogledu, film predstavlja jeftinu i ne previše osmišljenu alegoriju o stanju u Evropi i položaju Srbije (i njoj srodnih/sličnih državica) unutar novog poretka. Svaki lik predstavlja po jednu evropsku zemlju, tako da njihova intereakcija simboliše odnos snaga na kontinentu. Romčevićev palubu i utrobu „Krimhilde“, plovećeg „grada greha“, nastanjuje hodajućim stereotipima: Grk je homoseksualac, Nemica ne može da doživi orgazam dok je pod svoje ne uzme Rumun, Slovenka se dobro prodala, Poljak je fanatični katolik... Pošto film počiva na prilično očiglednim i pojednostavljenim paralelama likovi su svedeni na papirnate i neuverljive ilustracije odnosa u EU. Vrhunac prvoloptaškog poentiranja je bez konkurencije scena u kojoj Srpkinju Sašu siluju pred gostima i osobljem „Krimhilde“ koji su užasnuti ali nespremni da joj pomognu. Takav pristup je možda moglo da funkcioniše na pozornici, ali ne i u bioskopskor inkarnaciji. Bukvalno preuzimanje postjećih teatarskih rešenja nikada nije bilo pametan potez prilikom filmske adaptacije. Pozorište je jedno, film nešto sasvim drugo. Ova dva medija imaju suštinski različit pristup naraciji, glumi, režiji... Bajić ovo izgleda nije uočio, tako da pozorišnu stilizovanost uporno pokušava da uklopi sa realističkim okvirom u koji postavlja svoje likove.
Da stvar bude gora, odluka da film bude na engleskom je dodatno opteretila glumačku podelu. Engleski jeste, na prvi pogled, pravi izbor. Likovi (sem jednog ili dva) nisu srpske nacionalnosti, tako da se engleski nameće kao logičan model komunikacije. Nažalost, jedan deo domaćih glumaca se nije najbolje snašao u ovoj situaciji. Replike koje Branislav Lečić (u ulozi Nemaca Horsta), Miki Manojlović (Šveđanin Karl) i Dragan Nikolić (izdavač iz Francuske) izgovaraju na (često pijanom) engleskom (sve sa pokušajem odgovarajućeg akcenta) savršeno su neuverljive i gotovo nerazumljive. Lečić je posebno užasan, a njegovi patetični pokušaji izgovaranja engleskih reči sa nemačkim akcentom podsećaju na neuspešni pokušaj imitacije Selersovog inspektora Kluzoa. Scena u kojoj se Francuz i Nemac opijaju je jedna od najneprijatnijih scena u srpskoj kinematografiji – bilo me je sramota da gledam te nemušte pokušaje glume, tim pre što se radi o ljudima koji imaju dugu karijeru i priličan ugled. Dovoljno je uporediti nastup Tima Seyfija (kome engleski takođe nije maternji jezik) i naših bardova, i uvideti razliku u klasi (preciznije rečeno, u klasama).
Pored Seyfija (Turčina na radu u Nemačkoj, poznatog svetskoj javnosti po ulozi u sjajnom filmu Fatiha Akina „Glavom kroz zid“), inostrano pojačanje sačinjavaju izvesni Michael Piccirilli (koji je svojevremeno bio izglasan za momka sa kojim bi se Australijanke najrađe zabavljale) i tri sredovečne Nemice komplikovanih imena koje su nastupale u TV produkcijama i filmovima tipa „Anthropophagus 2000“ (1999) ili „Ants in My Pants“ (2000). Učešće stranih glumaca daje filmu određenu živopisnost, ali nije iskorišćeno na najbolji način. Prava je šteta što Seyfi nije dobio više prostora (u središnjem delu filma njegov lik gotovo u potpunosti nestaje) i bolji scenario koji bi mu pomogao da pokaže svoj neosporni talenat.
Ipak, bez obzira na brojne mane, „Na lepom plavom Dunavu“ poseduje jedan kvalitet koji ga čini vrednim gledanja. Naime, film je toliko bizaran da na momente postaje izuzetno zabavan. Kada sam krenuo u specijalno za potrebe prikazivanja ovog filma obnovljeni bioskop „Balkan“, nisam ni slutio šta me očekuje. Pretpostavio sam da film nije baš sjajan, što se i ispostavilo kao tačno, ali mi niko nije rekao da će biti baš ovoliko smešan. U pojedinim momentima sam se glasno smejao, što mi se u bioskopu (pogotovo tokom gledanja nekog domaćeg filma) retko dešava. Jačekovo (Goran Jevtić) obmotavanje glave samolepljivom trakom me je zbog svoje apsurdnosti i prenaglašenog patosa navelo da poskačim od neverice i veselja. Doduše, ne verujem da je Bajićeva namera bila da snimi brzopoteznu, pučku komediju, ali konačni rezultat je toliko groteskno spektakularan da se prosto mora pogledati da bi se poverovalo da je ovako nešto snimljeno u zemlji Srbiji.
„Na lepom plavom Dunavu“ se u izvesnoj meri može uporediti sa „Odbačenim“ Miše Radivojevića, art house filmom koji je začinjen pikantnim erotskim prizorima. Za razliku od svog starijeg kolege koji čvrsto drži gotovo sve konce u rukama, Bajić se potpuno raspojasao, pustio libidu na volju. Teško da mogu da se setim srpskog filma u kome je bilo ovoliko seksa. Radnja je smeštena na luksuzni brod „Krimhilda“ koji služi kao svojevrsna ploveća javna kuća, što otvara mogućnost da se erotomanska lepeza raširi do kraja. Smeštanje radnje filma u javnu kuću i/ili kabare, sve sa snažnom političkom konotacijom, nije filmska novina. I drugi su to radili. Setimo se samo filmova kao što su čuveni Fosov „Kabare“ („Cabaret“, 1972) ili Brasova eksploatacijska poslastica „Salon Kiti“ („Salon Kitty“, 1976), a sličnih pokušaja je ranije bilo i u jugoslovenskoj kinematografiji (na primer, Lordan Zafranović u „Okupaciji u 26 slika“, 1978; Nikola Stojanović u zlosrećnom „Belle epoque“, 1990/2007/2008). Nažalost, ovaj potentni koncept je u „Na lepom plavom Dunavu“ samo polovično iskorišćen. Kombinujući blatantnu karnalnu eksploataciju sa ustajalim političkim komentarom, Bajić je u idejnom smislu u potpunosti omašio metu.
Da je „Na lepom plavom Dunavu“ snimljen osamdesetih, predstavljao bi pravu seksualnu revoluciju u sferi srpskog filma. Danas je situacija drugačija. U poređenju sa „Milošem Brankovićem“, Bajićev film deluje anahrono, pre svega zbog svoje naivnosti i klišetiziranosti u pogledu tretiranja seksualnih praksi. „Erotske vragolije“ održavaju pažnju, film uglavnom nije dosadan, ali i igranje na tu kartu ima granice. Čini se da Bajić pokušava da seksom popuni praznine u priči, ali mu to ne uspeva. Ipak, zanimljivo je bilo videti poznate glumce u za njih netipičnim situacijama. Bojana Maljević, primera radi, u ovom filmu pokazuje više čari nego što je od nje bilo za očekivati. Slično važi i za ostale aktere. Bajić ne štedi svoje glumce, gotovo svi mlađi od četrdeset godina su dobili zadatak da se obnaže, pokazujući svoje adute. To što u filmu ima puno golotinje, ne znači i da je uzbudljiv. Čini se da je jedina svrha pojedinih prizora da se glumci dovedu u neprijatnu situaciju, što i u gledaocu izaziva nalagodnost ali i radoznalost koliko će se daleko ići. Bez obzira na određeni stepen eksplicitnosti, seks je prikazan na prilično naivan način, ali je, što je za svaku pohvalu, za pojmove srpskog filma prilično raznovrstan. Ne tvrdim da je Bajić snimio srpsku verziju „Šortbasa“ („Shortbus“, 2006), ali pomalo iznenađuje na šta su sve glumci bili spremni.
Čini mi se da bi spas Bajićevog filma mogao biti baš u insistiranju na seksu i eksploatacijskim elementima. Zna se, gde je eros tu je i tanatos. Imajući u vidu brod nosi ime osvetoljubive kraljice iz germanske mitologije, očekivao sam da će finale doneti krvavu naplatu računa, ali sam ostao razočaran. Ipak, lovci na bizarnosti u srpskoj kinematografiji će biti presrećni što „Na lepom plavom Dunavu“ sadrži bar deset „morate videti da bi poverovali“ scena, ali ova vrsta hrabrosti nije dovoljna da film u celini učini kvalitetnim.
Posebnu pozornost zavređuju sledeće scene:
1. Đorđo (Marko Savić), posle kraćeg cenkanja i dogovaranja, plaća Jani (Ana Maljević) da ga opkorači kako bi joj fotografisao „ribicu“. Naravno, ovo posmatraju ostali zaposleni na brodu. Nešto kasnije, Ana Maljević se podsmeva muškoj nesigurnosti glumeći odu dildu prikačenom na zid potpalublja. (Inače, taj dildo se toliko često pojavljuje u kadru da je zaslužio pominjanje na špici, čak ispred i nekih viđenijih glumačkih figura.)
2. Pevačko-plesne tačke inspirisane filmovima „Kabare“ i „Sav taj jazz“ u kojima Šef (Seyfi) u providnoj majici i pratnji razgolićenih igračica i igrača peva besmislene (jedan čak i na temu proizvoda farmakološke industrije), lascivne i dvosmislene tekstove, u jednom trenutku čak izvodeći i striptiz.
3. Mazohističko-voajerska scena u kojoj se francuski izdavač (Nikolić) prikrada svojoj supruzi Marijani (Bojana Maljević) dok vodi ljubav sa mladim perspektivnim piscem (Piccirilli), u ovoj sceni sa povezom preko očiju, da bi je zamolio da ne svrši.
4. Vasil (Ivan Bosiljčić) pokazuje ogoljene polutke svoje zadnjice sredovečnim Nemicama, istrajno ih nagovarajući da mu „opipaju olimpijski mišić“.
5. Prizor u kome Nina (Jelena Gavrilović) stavlja ogromni (već pomenuti) venasti dildo pored statuete Bogorodice pred kojom se moli Jaček (Jevtić).
6. Prvi orgazam koji doživljava udovica Gerda (Ursula Gottwald) dok je Vasil oralno zadovoljava na palubi broda (Gerda tom prilikom razbija tišinu noćne plovidbe uslicima zahvalnosti zbog svog „rumunskog orgazma“.)
7. Lezbijski poljubac starih drugarica Hane (Sarah-Lavina Schmidbauer) i Elke (Cornelia De Pablos), žena u poodmaklim godinama kojima je toliko dosadno da više ne zaziru ni od eksperimentisanja pred istočno-evropskom publikom.
8. Prekinuti seksualni odnos Horsta (Lečić) i Jorgosa (Aleksandar Lazić), sve sa nagoveštajem oralnog seksa i prstima umazanim lubrikantom.
9. Orgije koje se tokom finala odigravaju na više mesta na brodu. Pored profesionalnih glumaca, za potrebe snimanja ovih scena je angažovana i Anastasija Buđić.
10. Sado-mazohistički odnos Srpkinje Saše (Ana Franić) i Šveđanina Karla (Manojlović), koji kulminira brutalnim silovanjem pred nepomičnim putnicima i osobljem broda tokom tek posluženog kontinentalnog doručka.
A, sada: iskrcavanje! Izaberite svoj otrov, i više sreće na sledećoj plovidbi!
