INTERVJU SA DARKOM MITREVSKIM!

Odavno se nije pojavio neki film sa naših prostora o kome bi vredelo pisati, a kamoli porazgovarati sa rediteljem. Posle dužeg vremena, stigao je BAL-CAN-CAN Darka Mitrevkog u kome se odmah videlo da iza rediteljskog rukopisa stoji zanimljiv i izgrađen ukus.

Što je još važnije reč je o dobrom i uspešnom filmu nastalom u regionalnom produkcionom kontekstu koji se do sada nije pokazao kao najpovoljniji za nastanak dobrog filma. Otud je Darkov slučaj ne samo uspeh već i putokaz za neke sledeće korake naših filmskih autora. Naročito treba obratiti pažnju na Darkov spoj internacionalne filmofilije i poštovanja prema klasicima sa zanimljivim promišljanjem regionalne pop kulture!

Na našu molbu za intervju, Darko se poneo kao vrhunski evropski profesionalac, odmah odgovorio i i obezbedio nam sve materijale koji su potrebni. Čak je za potrebe Dimitrijevog militarističkog fetišizma našao i fotografiju na kojoj se vidi sa gomilom naoružanja. Darko je u majici SECURITY a sa njim je na slici i italijanski glumac Adolfo Margiotta.

Nadamo se da ćemo ga uskoro sresti i uživo!

+ U jednom intervjuu ste se deklarisali kao fan Zike Mitrovica. On je jedan od najplodnijih jugoslovenskih autora. Zasto ga volite i zbog kojih filmova?

Jedan od prvih jugoslovenskih filmova (a mozda i prvi) koji je radjen u tehnikoloru bio je makedonski film “Miss Stone” u reziji Zike Mitrovica. Prica o americkoj protestantskoj misionarki koju otimaju komite ne bi li novcem od otkupa za nju kupili oruzje za borbu protiv Turaka. U tom filmu makedonski revolucionari nalikuju Apacima ili Meksikancima, a turska konjica jurisa na njih kao Kasterov puk na ratnike Bika Koji Sedi... Ta Zikina “Western Macedonia” je identicna nacinu na koji ja dozivljavam moju zemlju i prostore oko nje – kao divlja prostranstva koja treba osvojiti. Ili usnimiti, svejedno.

+ Na spici za BAL-CAN-CAN se zahvaljujete Veljku Bulajicu. Otkud to...?

Secate li se one (meni omiljene) scene iz filma “Bitka na Neretvi” kad Nemci i ustase napadaju bolnicu, a ranjeni pevaju “Padaj silo i nepravdo”? E pa, Veljko Bulajic nam je dozvolio da upotrebimo taj soundtrack u jednoj sceni “Balcancana” (onoj kad mali Trendafil gleda partizanske filmove u bioskopu). Eto, to je jedini razlog zasto mu se zahvaljujemo na spici. Kao sto vidite, iza svake mitologije krije se vrlo prozaicna prica.

+ Kakav je bio Vas odnos prema Svetom trojstvu reditelja jugoslovenskog NOB filma: Zika Mitrovic-Hajrudin Krvavac-Veljko Bulajic?

Svojevremeno je Emir Kusturica napadao Bulajica, optuzujuci ga kao nemoralnog coveka koji je navodno isisao filmske budzete tadasnje drzave, ne ostavljajuci nista njegovoj “praskoj” generaciji.
Al’ promenila su se vremena, a Emir je u medjuvremenu promenio i zemlju, i ime, i zaracenu stranu, i moralne principe.
Hajrudina Krvavca su ubile granate onih kojima je Kusturica aplaudirao.
Zika Mitrovic je umro bez velike buke, zaboravljen od mnogih.
Bulajic je ziv i zdrav, sreli smo se onomad u Zagrebu. Privrsava svoj novi film.
Da se vratim na vase pitanje: cesto (i po ko zna koji put) gledam filmove tzv. “Svetog trojstva”, i iznova im se divim.
A “Zivot je cudo”, nazalost, nisam gledao.
I nemam nameru.

+ Koji su Vam reditelji van ove klasicne faze jugoslovnskog filma omiljeni nasi (SFRJ) autori?

Volim Branka Bauera. Volim i prva dva filma Antuna Vrdoljaka, kao i prva dva filma Slobodana Sijana. Dragi su mi i Rajko Grlic i Zivko Nikolic.

+ Sta mislite o trenutnom stanju regionalne kinematografije?

Novi bosanski i hrvatski film ima potencijala (mada njihova publika to jos uvek ne ume uvideti). Cuo sam da i Bugari nisu losi.

+ Koji su Vam omiljeni regionalni reditelji?

U zadnje vreme najbolji su dokumentaristi: Igor Mirkovic, autor filma “Sretno dijete”, Boris Mitic i njegova “Dijana”, kao i Aleksandar Manic koji je radio “Shutka Book of Records”.

+ Sta mislite o savremenom srpskom filmu?

Na zalost, srpska kinematografija prolazi kroz najvecu kreativnu krizu u svojoj istoriji. “Rane” je bio zadnji veliki srpski film, nakon toga je bilo jos dva-tri pristojna naslova, i kraj. Paradoksalno je da je vas film bio vitalniji i zanimljiviji u doba sankcija, rata i Miloseviceve vladavine, nego u ovo kakofonicno doba demokrata, biznismena i neofasista. Ali to me ne cudi: turbo-folk sljokice su inficirale sve celije srpskog drustva i bilo je pitanje kada ce i srpski film biti zarazen.

+ U jednom trenutku ste pominjani kao potencijalni reditelj filma CARLSTON ZA OGNJENKU. Kako je do toga doslo i sta Vas je privuklo tom projektu?

Ma niko mi to nije nudio, nego sam ja slucajno naleteo na sinopsis tog filma i potpuno sam odlepio od te kombinacije apsurdnog humora i divljeg temperamenta! Pazite: narikaca iz divljine koja nikad varosi nije videla zaljubljuje se u ekscentricnu urbanu legendu - akrobatu Aleksica. U euforiji sam nazvao scenaristu i predlozio da mu nadjem lovu i produciram film, ali pod uslovom da ga ja reziram. On je ljubazno odbio, i tu se prica zavrsila. Cujem da je film gotov, jedva cekam da ga vidim.

+ BAL-CAN-CAN je posvecen Billy Wilderu. Koji bi njegov film izabrali kao idealan double-bill uz BAL-CAN-CAN?

Nisam o tome razmisljao, ali valjda “One, Two, Three”.

+ Kada bi bio program BAL-CAN-CAN na nekom festivalu, koje bi filmove prikazali kao `bratska` ostvarenja Vaseg debija?

Kad bi postojao film “Dozivljaji Alana Forda & Tajne grupe TNT”, ja bih ga sa bratskim zadovoljstvom uvrstio u taj program.

+ Koji su bili produkcioni kapaciteti BAL-CAN-CANa, koliko je kostao, koliko dugo je sniman?

Pedeset i sest dana snimanja, pedeset i sedam lokacija, pedeset i devet glumaca, oko sto pedesetak clanova ekipe, milion i trista hiljada eura budzeta. Mada ne verujem da ovaj odgovor bilo koga zanima.

+ Kakve ste kompromise morali da napravite tokom saradnje sa stranim producentima?

Morao sam da montiram pet (umesto sest) dana nedeljno, jer to nalazu pravila njihovog sindikata. Morao sam da dajem pauzu tacno u dva, jer je Talijanima gastronomija vaznija od kinematografije. I morao sam ulogu Lare dodeliti Antonelli Troise, iako sam za taj lik planirao puno lepsu, mladju i sladju glumicu. O svemu ostalom niti su imali stav, niti su se mesali.

+ Debitovali ste kao ko-reditelj sa Acom Popovskim na filmu ZBOGOM XX VEK. Kako bi uporedili rad na ova dva filma?

“Zbogom XX vek” je bio zamisljen kao kratkometrazni igrani film. Al’ kad smo ga usnimili, shvatili smo da imamo dovoljno materijala za 40 minuta filma. Onda smo smislili jos jednu pricu, pa jos jednu koja se nadovezuje na prethodne dve. Na kraju je to ispalo kao neki zeleni pulover kome ste zasili kratke rukave od crvene vunice, pa ste onda dosili i dugacke rukave od plave vunice, pa vam je na kraju nestalo vunice i morali ste kapuljacu sasiti od najlonskih kesa. Mada, ruku na srce, taj je film ucestvovao na tridesetak festivala, dobio je neke nagrade, pa cak i bio distribuiran u Americi.
“Balcancan” je radjen drugacije – tamo se od samog pocetka sve precizno znalo, a najvise od svega se znalo da zelimo napraviti film koji ce publika voleti i zeleti da gleda.

+ Sta Vi kazete na njegov potonji pozorisni rad, sta kaze on za Vas filmski?

Aleksandar je u medjuvremenu postao jedno od najvecih pozorisnih imena u regionu. Gledao sam neke njegove pretstave, bile su zaista fascinantne. Ali ja ne volim puno taj medij, pa sam tokom godina prestao gledati pozorisne pretstave, ukljucujuci i radove mojih prijatelja.

+ BAL-CAN-CAN je najgledaniji makedonski film svih vremena. Kako ste pomirili repertoarsku i internacionalnu (festivalsku) relevantnost?

Nisam nista pomirio jer ne vidim gde je tu konflikt. Mislim, ja zaista ne kapiram tu podelu na repertoarski i festivalski film, odnosno na komercijalni i umetnicki. Kako iole dobar film moze da ne bude komercijalan? Dobro, postoje manje i vise komercijalni naslovi, ali kako mozete da radite film za koji u startu znate da ga nikom necete prodati i niko ga nece gledati? A s druge strane, kako iole dobar film moze da ne bude umetnicki kad je filmski medij sam po sebi umetnost? To su evropske budalastine, u Americi niko normalan tako ne razmislja. Pa pogledajte trilogiju “Gospodara Prstenova”, kako je to divan spoj para i talenta! S jedne strane su napravili milione dolara, a s druge strane su napravili jedan od bastiona savremene umetnosti. Da se vratim na vase pitanje: mislim da se filmovi trebaju raditi kao sto zanatlije prave cipele – bitno je da greju noge i ne propustaju vodu, a od zanatlijinog umeca zavisi da li ce te cipele biti i lepe i moderne. Mada je to u Evropi cesto obrnuto: nagledao sam se nagradjivanih “umetnickih” filmova isprane fotografije, neinventivnih kostima i drndave muzike, gde glumci neartikulisano jurcaju i vriste dok publika drema od dosade.

+ Gde bi voleli da radite svoj sledeci film, u Makedoniji ili na Zapadu?

Volim snimati makedonske pejsaze, ali sam video i mnoge lepse... mada pretpostavljam da se vase pitanje ne odnosi na lokacije, vec na produkciju. U svakom slucaju, volim da radim nesto sto ce se na Zapadu gledati.

+ Je li Vam BAL-CAN-CAN otvorio neke perspektive? Kako je njegov rezultat uticao na Vasu poziciju?

Pozicija je puno bolja nego pre tri godine kada sam sa zadnjim novcem koji sam imao krstario Italijom i Spanijom ubedjujuci producente da sam u stanju snimiti film. Sada se vec lakse dise. Mada su ambicije porasle, tako da mu dodje na isto. Pakujem jednu hrvatsko-kanadsko-makedonsku koprodukciju u kojoj zelim okupiti razne zvezde sa ovih prostora: od Branka Djurica i Serbedzije do Severine i Toseta Proevskog. Bice u njemu mozda i nekih srpskih glumaca.

+ Glumci u BAL-CAN-CAN su krem ex-jugoslovenske scene. U Vasem filmu deluju disciplinovanije nego inace. Kako ste uspeli da ih pripitomite?

Ma nisu to zveri, pa da ih moram pripitomljavati. Ali ja sam za “Balcancan” (kao i za sve sto radim) imao cvrst koncept koji nije trpeo velika otstupanja i improvizacije. Ali zato sam prihvatao i snimio svaku glumacku inovaciju koja je doprinosila tom konceptu.

+ Koji su sektori filmske ekipe razvijeni a koji zaostali u regionu? Koji su po Vama regionalni filmski radnici na svetskom nivou?

Svako ima po nesto, niko nema sve. Evo na primer, mi Makedonci patimo od hronicne besparice!

+ U filmu ima dosta pucanja koje je poslednjih par decenija prisutno u stvarnosti, ali je tabu u regionalnim kinematografijama. Sta odvaja nase filmove od dobrih akcionih scena?

Iskreno, nemam pojma, mogu samo da nagadjam. Ja volim da radim akcione scene i mislim da nisam los u tome. Za ostale ne znam.

+ Eksterijeri u filmu BAL-CAN-CAN izgledaju fantasticno. Da li mislite da je filmicnost naseg podneblja dovoljno iskoriscena ili tu ima jos neotkrivenih setova?

Pa, ja bih voleo da iduci film snimam na Pagu. Svidja mi se taj predeo reduciranih boja, gde se plavo more i plavo nebo spajaju sa sivim kamenom. A svidja mi se i paski sir.

+ Muziku za BAL-CAN-CAN radio je Kiril Dzajkovski. Sta po Vama donosi angazovanje kompozitora koji ima iskustva van filmske muzike. Kako se on snalazi u filmskom procesu rada?

Kiril je u zivotu radio sve i svasta: bio je osnovac benda “Bastion”, pa je zatim svirao klavijature u grupi “Leb i sol”, pa je u Australiji radio muziku za TV reklame, pa je sa Vladom Divljanom nastupao pod imenom “Aparatchicks”, pa je izdao album u Americi, pa se vratio u Makedoniju gde gura taj svoj etno-elektro fazon... Usput je uradio i muziku za tri filma: “Prasina”, “Velika voda” i “Balcancan”. Kompozitor sa tako uzbudljivom biografijom garantuje uzbudljiv proizvod. Osim toga, Kiril osim talenta poseduje i razvijenu intelegenciju – on hirurski precizno zna da ubode ono sto reziseru treba. Ako ima Boga, taj covek ce zavrsiti u holivudskoj A produkciji.

+ BAL-CAN-CAN je slikao Suki Medencevic, jedini makedonski DP u Holivudu koji u domovini operise i kao producent. Kako je tekla saradnja sa direktorom fotografije koji se vec angazovao kao producent i verovatno ima drugaciji pogled na posao od ostalih svojih kolega?

Nije on makedonski direktor fotografije, vec bosanski. Secate li se onog refrena “Ne salji mi, referente, sina dalje od Dervente”? E pa, Suki je iz Dervente. Studirao je kameru u Beogradu, ali tehnicki nivo ga nije zadovoljavao, pa je uoci svog diplomskog rada napustio SFRJ i krenuo ispocetka studirati istu stvar u Pragu. Zatim je dig’o ruke od Evrope i otisao u Kaliforniju gde je za 14 godina uradio 19 igranih filmova. Dok sam radio sa Sukijem razmisljao sam o tome kako ta Amerika moze promeniti prkosnog balkanskog coveka: pretvori te u hladnog, racionalnog profesionalca koji se ne folira, ne namece sebe reditelju, ne maltretira ekipu, uvek zavrsi svoj posao u predvidjenom roku i nakon toga se zahvali svakom pojedinacnom clanu ekipe. Svasta!

+ Negativac koga igra Branko Djuric zove se Sefket Ramadani kao iz pesme Zabranjenog pusenja. Da vam neko ponudi da radite celovecernju ekranizaciju rok ili pop pesme, koju bi odabrali?

Jeste li mozda slusali pesmu “Mahir i Alma” hip-hopera Ede Maajke sa njegovog prvog albuma “Slusaj mater”? Cuo sam da je Miljenko Jergovic vec izrazio zelju da napise scenario po motivima te pesme. S tim sto bih ja promenio naslov, pa bi taj film snimao pod radnim nazivom “Nocas mi srce pati”.

+ Za koju pesmu bi voleli da radite ili, ako vec postoji, da ste radili, spot i kako bi izgledao?

Pesma se zove “Ajde da letame”, u izvodjenju makedonskog elektro-benda “Novogradska” i popularne pop-pevacice Karoline.
Tekst je prilicno inspirativan: “Ajde da letame, ne plasi se, dopri me, toa ne sum jas...”.
Ja sam zeleo da uradim jednu... ajde, nazovimo je video-interpretacijom tog teksta, gde Karolina leti po nebu iznad Skopja dok oko nje sa krovova ruznih skopskih solitera skacu tuzni ljudi u crnim kaputima.
Na zalost, nije bilo ni uslova, ni budzeta, ni interesa za to.

+ Kada bi Vam ponudili da radite nastavak bilo kog filma, stranog ili naseg, koji bi odabrali?

Ne volim sequele. Ne kazem da ih ne bi radio, ali ne mastam o tome.

+ Vasa kompanija Partysans proizvodi reklame, video klipove i dokumentarne filmove. Koliko Vas je njen rad odvojio od igranog filma a koliko je pak pomogao da do njega dodjete?

Bile su to vezbe za akciju, da ne zardjamo dok cekamo velike stvari. Revolverasi vezbaju gadjajuci konzerve, porno zvezde vezbaju na gumenim lutkama, mi filmski radnici vezbamo na reklamama.
Bilo i ne povratilo se. Mislim, ko bi pozeleo “plastic-pussy” nakon sto je proveo noc sa Sylviom Saint?

+ Da li biste mladim filmmejkerima preporucili da se pre celovecrnjeg filma okusaju u svetu advertajzinga? Koje se klopke tu kriju? Imate li neki savet za njih?

Naravno da imam savet: drage mlade kolege, svet advertajzinga je svet nedostojan pristojnog coveka. To je jedan zatvoreni krug u kome raznorazni mistifikatori zvucnih titula (tzv. “accounti”, njihovi “project manageri”, “copyrighteri”, “executivi” i slicni prodavci magle) hrabro spletkare zasticeni gluposcu svojih klijenata, gazeci pritom dostojanstvo pravih radnika i stvaralaca: dizajnera, reditelja, direktora fotografije, scenografa, kompozitora i ostalih. To je jedna okrutna profesija koja nema postovanja prema ljudima koji se njom bave, a u kojoj se odnosi izmedju kolega razvijaju po sistemu komande bivse Jugoslovenske narodne armije: gazi potcinjenog, pusi ga nadredjenom.

+ Makedonski autori su odmah po izbijanju albanske pobune progovorili o tome u svojim filmovima. Tom temom se posredno bavi i film BAL-CAN-CAN. Kako je govoriti o takvom sukobu u neposrednoj blizini samog zarista. Strahujete li za svoju bezbednost?

Ma ne, pa nisam ja Teo Van Gog, niti je Makedonija tako rizicna i opasna zemlja kao Holandija. A to sto se bavim tom traumaticnom 2001. godinom – to je zato sto sam je traumaticno doziveo.

+ U portfoliu kompanije Partysans postoji i reklama za Makedonsku vojsku. Postoje li sanse da o dogadjajima iz 2001. snimite ortodoksni ratni film?

A ko bi to gledao? Koga u svetu zanimaju ratovi malih plemena? Narocito kad su u pitanju ovi nasi ratovi u kojima nema pobednika, a sve strane se ponasaju kao da ih tek ocekuje drugo poluvreme. Na zalost, nakon partizanskog filma nece biti dobrih ratnih filmova na Balkanu. Sto ne znaci da nece biti i ratova.

+ U BAL-CAN-CANu koristite neka zanrovska resenja koja dodatno oplemenjuju film. Sta je po Vama prepreka za razvoj zanrovskog filma na Balkanu?

Hocete da se navratimo na pricu o cipelama? Zanrovski film je zanat, a u zanatu treba biti dobar zanatlija. Tu nema foliranja i mistificiranja. Zamislite komediju koja nije smesna? Ili triler koji nije uzbudljiv? Zato mnogi beze od zanra i stvaraju nesto sto se zove “autorski film”. Ko da Hitchcock, Hawks i Peckinpah nisu bili autori. I to kakvi autori!

+ Koji su autori i filmovi najvise uticali na Vas?

John Ford. Kad mi ne ide u zivotu, zatvorim se u sobu i na DVD-ju gledam “Tragace”. Volim njegovu patetiku, te scene fanatizma, ljubavi i smrti. Ponekad zaplacem dok se njegovi likovi sahranjuju pevajuci “Shall We Gather at the River”.

+ Sanjate li o odlasku u Holivud? Kakav bi holivudski film voleli da snimite?
Voleo bih da snimim jedan lep holivudski film u boji i na engleskom jeziku. Glumci da pricaju u koloru i ceo svet da ih razume. A ja da im dajem instrukcije s jakim makedonskim akcentom. Milina jedna!