GORANKA MATIĆ vs REDITELJI
City Magazine najavljuje vrlo zanimljivu izložbu fotografija reditelja koja će od sutra biti otvorena u galeriji Artget u 19h. Biće otvorena od 5. do 24. oktobra.
Izložba fotografija Goranke Matić "Putnici kroz vreme opsednuti slikama" biće otvorena od 5. do 24. oktobra u Galerija Artget Kulturnog centra Beograda, a svečano otvaranje je u petak u 19h.
U godini u kojoj okosnicu programa Galerije Artget čine višestrane veze između fotografije i filma izložba Goranke Matić, Putnici kroz vreme opsednuti slikama, dvema serijama portreta ispisuje u medijumu fotografije malu istoriju savremene srpske kinematografije. Jednu seriju čine crno-beli portreti danas već klasika našeg filma, koji su u različitim ambijentima snimani 1980-ih godina, dok je druga serija posvećena generaciji reditelja i rediteljki starosti do trideset godina koji su skrenuli pažnju javnosti već svojim prvim igranim i dokumentarnim filmovima, a koje će ova izložba, verujemo, još više učiniti znanim.
Portreti „mladog rediteljskog tima” snimani su u studijskim uslovima i, kako savremene tehnološki uslovi nalažu, u digitalnoj kolor tehnici.
Svebor Midžić (odlomak iz teksta u katalogu izložbe)
Sličnost između ova dva niza portreta prestaje na toj informaciji o profesiji. Možda možemo utvrditi da su ljudi iz prvog niza portreta režiseri po tome što postavljaju scenu i dok poziraju kameri. Svojim odnosom prema prostoru oni stvaraju mizanscen koji nas navodi na trag šireg konteksta.
Tako Kusturica, tek što je osvojio prvu nagradu za režiju na filmskom festivalu u Kanu, pozira ispred ćilima (zapravo tepiha koji je neko tresao, ali dozvolimo sebi malo egzotizma), dok Goran Paskaljević deluje kao da je ispao iz kadra nekog novotalasnog filma (zapravo je odmah iza svoje kuće u dvorištu). Žika Pavlović nam pokazuje svoju kolekciju pištolja, dok nam Makavejev, bezobrazno i u kameru, poručuje da upravo režira.
Takođe je očigledno da je prvi niz fotografija, onaj stariji, smešten u prošlosti. Radi se o prošlosti koju oblikuje baš pomenuti „širi” kontekst.
... Nasuprot prvoj seriji, na ovim fotografijama nema ničega sem portreta. Nema radnog prostora, ćilima (dobro de, tepiha), set-rekvizita, postera i pištolja. Likovi su lišeni bilo kakvog okoliša i za „režiju” im je ostavljen samo mizanscen njihovih lica.
Imamo, na primer, popajevsku grimasu Nikole Ležaića, floberovski veo od kose Maje Miloš, pogled iskosa Andrijane Stojković, five easy pieces look Mladena Đorđevića i lik Bresonove junakinje Mine Đukić. Nema objekata, nema prostora i nema priče. Ništa.
Međutim, upravo tu leži greška: ono što nam izmiče je da njih, zapravo, spaja to ništa. Njihov svet još ne postoji, ali oni su prisutni kao njegova intimacija. Iako taj novi svet nije sadržan u starom, ovom našem, on je u njemu već bio očekivan.
Izložba fotografija Goranke Matić "Putnici kroz vreme opsednuti slikama" biće otvorena od 5. do 24. oktobra u Galerija Artget Kulturnog centra Beograda, a svečano otvaranje je u petak u 19h.
U godini u kojoj okosnicu programa Galerije Artget čine višestrane veze između fotografije i filma izložba Goranke Matić, Putnici kroz vreme opsednuti slikama, dvema serijama portreta ispisuje u medijumu fotografije malu istoriju savremene srpske kinematografije. Jednu seriju čine crno-beli portreti danas već klasika našeg filma, koji su u različitim ambijentima snimani 1980-ih godina, dok je druga serija posvećena generaciji reditelja i rediteljki starosti do trideset godina koji su skrenuli pažnju javnosti već svojim prvim igranim i dokumentarnim filmovima, a koje će ova izložba, verujemo, još više učiniti znanim.
Portreti „mladog rediteljskog tima” snimani su u studijskim uslovima i, kako savremene tehnološki uslovi nalažu, u digitalnoj kolor tehnici.
Svebor Midžić (odlomak iz teksta u katalogu izložbe)
Sličnost između ova dva niza portreta prestaje na toj informaciji o profesiji. Možda možemo utvrditi da su ljudi iz prvog niza portreta režiseri po tome što postavljaju scenu i dok poziraju kameri. Svojim odnosom prema prostoru oni stvaraju mizanscen koji nas navodi na trag šireg konteksta.
Tako Kusturica, tek što je osvojio prvu nagradu za režiju na filmskom festivalu u Kanu, pozira ispred ćilima (zapravo tepiha koji je neko tresao, ali dozvolimo sebi malo egzotizma), dok Goran Paskaljević deluje kao da je ispao iz kadra nekog novotalasnog filma (zapravo je odmah iza svoje kuće u dvorištu). Žika Pavlović nam pokazuje svoju kolekciju pištolja, dok nam Makavejev, bezobrazno i u kameru, poručuje da upravo režira.
Takođe je očigledno da je prvi niz fotografija, onaj stariji, smešten u prošlosti. Radi se o prošlosti koju oblikuje baš pomenuti „širi” kontekst.
... Nasuprot prvoj seriji, na ovim fotografijama nema ničega sem portreta. Nema radnog prostora, ćilima (dobro de, tepiha), set-rekvizita, postera i pištolja. Likovi su lišeni bilo kakvog okoliša i za „režiju” im je ostavljen samo mizanscen njihovih lica.
Imamo, na primer, popajevsku grimasu Nikole Ležaića, floberovski veo od kose Maje Miloš, pogled iskosa Andrijane Stojković, five easy pieces look Mladena Đorđevića i lik Bresonove junakinje Mine Đukić. Nema objekata, nema prostora i nema priče. Ništa.
Međutim, upravo tu leži greška: ono što nam izmiče je da njih, zapravo, spaja to ništa. Njihov svet još ne postoji, ali oni su prisutni kao njegova intimacija. Iako taj novi svet nije sadržan u starom, ovom našem, on je u njemu već bio očekivan.
posted by doba_nevinosti at 5:20 AM
0 Comments:
Post a Comment
<< Home