ČEKAJUĆI NEVINOST SA ŠEJTANOM
Evo još jednog pogleda na ŠEJTANOVOG RATNIKA Stevana Filipovića, ovog puta iz vizure reditelja DOBA NEVINOSTI, Danila Bećkovića:
TINEJDŽERI SU ZASLUŽILI DA UMRU
Kada na jesen Šejtanov ratnik blesne u mraku bioskopskih dvorana, najzad će svima biti jasno da to što naši filmski proizvodi izgledaju tako kako izgledaju nije posledica lokalne mikroklime ili neke greške u srpskom genetskom materijalu. Filipovićev film će najzad otkriti najbolje čuvanu tajnu srpske kinematografije: da bi ste pred kameru doveli mlade ljude koji normalno izgledaju i istu pomerili dva-tri puta, nije potrebno da imate budžet od sto miliona dolara i živite u Kaliforniji.
Filipović je stari i prilično izraubovani pod-žanr vešto uklopio u savremeni beogradski milje. Konvencionalnu horor priču reditelj smešta u našu svakodnevicu, koja njegovim junacima pruža mnogobrojne alternative, od organizovanog kriminala do raznih subkulturnih grupa. Činjenica je da su devedesete i njihove posledice u poslednjim godinama postale gotovo jedini izvor inspiracije za domaće autore. Pri tome su sve nedaće koje su zadesile ovaj narod, ali i zlo koje je pri tome isplivalo, korišćeni pre svega u funkciji egzotične razglednice za strance, pa su filmovi snimani sa jednim okom na zuheru kamere, a drugim na prijavama za međunarodne festivale. Šejtanov ratnik se odvaja po tome što je namenjen realnom srpskom posetiocu bioskopa, a ne imaginarnom članu žirija u San Sebastijanu.
Glavni junaci, dva najbolja prijatelja iz detinjstva i njihova drugarica u koju je jedan potajno zaljubljen, jesu nosioci radnje, ali ne i značenja ovog filma. Ovaj konvencionalni trougao je tu samo da bi nas proveo kroz rediteljevu galeriju likova sa poternice. Prevashodni nosilac značenja je džinovska satara kojom sve vreme vitla Veliko Zeleno Tursko Čudovište i kojom se, uz more krvi, Filipović bez milosti obračunava sa svim onim što mu (nam) je protekle decenije išlo na nerve, od štrebera do školskih kurvica, od psihotičnih prosvetnih radnika do kriminalaca.
Šejtanov ratnik je film u kom će svi moći da uživaju, mada verovatno ne svi na isti način. Dok okorele ljubitelje žanra čeka poslastica u vidu krvoprolića kakvo nikada pre nije viđeno u našem filmu, ostali će biti iznenađeni rediteljevim specifičnim smislom za humor. Uz nadu da je ovo prvi nagoveštaj ozdravljenja srpskog filma, još jednom pozdravljamo Filipovićevo debitantsko ozdravljenje.
Kada na jesen Šejtanov ratnik blesne u mraku bioskopskih dvorana, najzad će svima biti jasno da to što naši filmski proizvodi izgledaju tako kako izgledaju nije posledica lokalne mikroklime ili neke greške u srpskom genetskom materijalu. Filipovićev film će najzad otkriti najbolje čuvanu tajnu srpske kinematografije: da bi ste pred kameru doveli mlade ljude koji normalno izgledaju i istu pomerili dva-tri puta, nije potrebno da imate budžet od sto miliona dolara i živite u Kaliforniji.
Filipović je stari i prilično izraubovani pod-žanr vešto uklopio u savremeni beogradski milje. Konvencionalnu horor priču reditelj smešta u našu svakodnevicu, koja njegovim junacima pruža mnogobrojne alternative, od organizovanog kriminala do raznih subkulturnih grupa. Činjenica je da su devedesete i njihove posledice u poslednjim godinama postale gotovo jedini izvor inspiracije za domaće autore. Pri tome su sve nedaće koje su zadesile ovaj narod, ali i zlo koje je pri tome isplivalo, korišćeni pre svega u funkciji egzotične razglednice za strance, pa su filmovi snimani sa jednim okom na zuheru kamere, a drugim na prijavama za međunarodne festivale. Šejtanov ratnik se odvaja po tome što je namenjen realnom srpskom posetiocu bioskopa, a ne imaginarnom članu žirija u San Sebastijanu.
Glavni junaci, dva najbolja prijatelja iz detinjstva i njihova drugarica u koju je jedan potajno zaljubljen, jesu nosioci radnje, ali ne i značenja ovog filma. Ovaj konvencionalni trougao je tu samo da bi nas proveo kroz rediteljevu galeriju likova sa poternice. Prevashodni nosilac značenja je džinovska satara kojom sve vreme vitla Veliko Zeleno Tursko Čudovište i kojom se, uz more krvi, Filipović bez milosti obračunava sa svim onim što mu (nam) je protekle decenije išlo na nerve, od štrebera do školskih kurvica, od psihotičnih prosvetnih radnika do kriminalaca.
Šejtanov ratnik je film u kom će svi moći da uživaju, mada verovatno ne svi na isti način. Dok okorele ljubitelje žanra čeka poslastica u vidu krvoprolića kakvo nikada pre nije viđeno u našem filmu, ostali će biti iznenađeni rediteljevim specifičnim smislom za humor. Uz nadu da je ovo prvi nagoveštaj ozdravljenja srpskog filma, još jednom pozdravljamo Filipovićevo debitantsko ozdravljenje.
posted by doba_nevinosti at 6:26 PM
0 Comments:
Post a Comment
<< Home