Tuesday, July 22, 2014

POLIMAC O GARNERU

Nenad Polimac se oprostio od Jamesa Garnera >

Ima puno filmova Jamesa Garnera koje sam rado gledao, od „Velikog bijega“ i „Grand Prixa“ do „Victor/Victorie“, no jedan mi je bio posebno drag, vestern „Dvoboj kod Diabla“ s fantastičnom glazbom Neala Heftyja. U njemu je igrao bivšeg skauta američke konjice, koji uživa u slamanju predrasuda: pomaže ženi koju su oteli Apači iako je njezin muž ne želi natrag (postala je squaw i rodila dijete s Indijancem), u vojsci mu je dostojan partner jedino Afroamerikanac (Sidney Poitier), a unatoč tome što se svi užasavaju kako Indijanci muče bijele zarobljenike, njemu je jedino stalo da pronađe nitkova svoje rase koji mu je ubio i skalpirao ženu Indijanku. U tome je filmu Garner glumio muškarčinu koji igra protiv pravila i iz toga ne pravi posebnu predstavu: kada sam poslije doznao da mu je majka podrijetlom iz plemena Čejena, ta mi se uloga učinila još slojevitijom.
Garner je štošta toga radio kao da se uopće ne trudi. Sudjelovao je u korejskom ratu i dobio dva odlikovanja za hrabrost, ali time se nikad nije hvalio. Nije imao nikakve glumačke škole, no kada ga je prijatelj pozvao da sudjeluje u brodvejskoj postavi komada „Pobuna na Caineu“ u režiji Charlesa Laughtona (pristao je, jer nije imao niti jednu repliku), odmah je shvatio u čemu je štos: „Moraš slušati što govore tvoji partneri i spremno uskočiti kada na tebe dođe red, a ne misliti samo o sebi i svojoj ulozi“.
Proslavila ga je vestern serija „Maverick“ s kraja pedesetih, u njoj je igrao kartaša koji smatra da je hrabrost osobina budala, no naša je televizija nikad nije emitirala, uostalom kao ni „Rockfordove dosjee“ iz sedamdesetih: u njoj je bio nekonvencionalni privatni istražitelj, koji ironizira grubijane i lako prepoznaje prevarante. Ta se uloga smatra vrhuncem njegove glumačke karijere i za nju je dobio nagradu Emmy.
U našim smo ga kinima prvi put vidjeli u „Sayonari“ uz Marlona Branda, no tu još nije bio filmska zvijezda, što je postao tek u komedijama s Doris Day i Kim Novak te spomenutom „Velikom bijegu“. Akcijski filmovi odlično su mu odgovarali, sam je izvodio opasne scene i zbog toga dosta vremena proveo po bolnicama, no nije imao ništa protiv: u „Grand Prixu“ se lako snašao u ulozi trkača (njegov dijalog s Toshirom Mifuneom o suštini tog poziva poslije je prekopirao Ron Howard u „Utrci života“), a profesionalni vozači su komentirali: „Šteta što je glumac, na pisti bi napravio karijeru“.
Intuitivno je shvatio da treba birati uloge koje su opreka njegovom macho imidžu. Sjajan je bio u komediji Blakea Edwardsa „Victor/Victoria“ kao gangster koji se zaljubi u ženu preodjevenu u muškarca (Julie Andrews): dok ga svi ismijavaju, on zna da tu neki vrag ne štima i pokaže se da je u pravu.
Nebrojeno puta je nominiran za Zlatni globus, nekoliko ih je i dobio, a samo jednom je nominiran za Oscara, za komediju „Murphyjeva romansa“ iz 1985. Objavio je i autobiografiju „Garnerov dosjei“ u kojoj je ustvrdio: „Marihuanu pušim već pola stoljeća i uvijek mi je pomagala. Nju bi trebalo legalizirati, a alkohol kriminalizirati“. Umro je u svom domu u Kaliforniji prirodnom smrću. Bilo mu je 86 godina.

Monday, July 07, 2014

BORA TODOROVIĆ (1930-2014)




Sada, kada nažalost moramo da podvučemo crtu ispod bogatog opusa Bore Todorovića, vidimo da se iza šarma i lakoće glumačkog izraza krio glumac izuzetno modernog senziiliteta koji je u više navrata bio na pravom mestu kada su nove tendencije pokušavale da se probiju u pozorištu i na filmu.

Biografija na sajtu B92 za Todorovićev životni put kaže sledeće, "Legendarni srpski filmski i pozorišni glumac rođen je u učiteljskoj porodici u Beogradu 5. novembra, 1930. godine. Pošto je odustao od studija mašinstva, studirao je glumu u klasi zajedno sa Ljubom Tadićem, Slobodanom Cicom Perovićem i Markom Todorovićem kod profesora Joze Laurenčića.

Brat je slavne Mire Stupice i otac je glumca Srđana Todorovića i glumice Dane Todorović.

Njegov prvi pozorišni angažman bio je u Beogradskom dramskom pozorištu, ali ubrzo odlazi sa sestrom Mirom Stupicom i njenim tadašnjim suprugom Bojanom Stupicom u Zagreb i četiri godine radio na sceni Hrvatskog narodnog kazališta (1957-1961).

Po povratku u Beograd igra u Ateljeu 212 do 1983. godine, u kome se i najduže zadržao igrajući u predstavama „Arsenik i stare čipke“, „Sprovod“, „Krmeći kas“, „Razvojni put Bore Šnajdera“, „Kape dole“”, „Druga vrata levo“, „Mrak i šuma gusta“, „Pseće srce“, „Radovan III“, „Maratonci trče počasni krug“, „Čudo u Šarganu“, „Audijencija Vernisaž“, „Veština“, „Povratak“ (koju će, u drugoj ulozi, kasnije igrati i u Zvezdara teatru). Od osnivanja Zvezdara teatra član je njegove trupe."

Dakle, od početka karijere, na mestima kao što su Beogradsko dramsko pozorište koje je bilo poznato po uvođenju savremenog stila gluma i moderne drame, naročito sa angloameričkog područja, u saradnji sa Bojanom Stupicom koji je podigao pozorišnu režiju pa samim tim i pozorišni izraz na viši nivo, pa sve do Ateljea 212 koji su karakterisali okrenutost novim piscima i nove interpretacije klasike, Todorović je pomerao granice pozorišnog mejnstrima kod nas. Karijera našeg najvećeg živog dramskog pisca Dušana Kovačevića neraskidivo je vezana za Todorovića, pa ne čudi da su se kasnije otisnuli u seriju saradnji u okviru Zvezdara teatra.

Todorovićev stil glume, velikim delom baziran na šarmu i istančanom glumačkom insitinktu obeležava pre svega savremeni senzibilitet. On je unosio savremeni senzbilitet čak i u likove iz epohe, čime ih je reinterpretirao i odmiscao od ukočenog/uštogljenog prikaza prošlih vremena i odnosa dajući im naročitu vibrantnost.

Primer takve uloge je prevarant Pik, sentimentalan ali ne i patetičan junak Baletićevog fllma BALKAN EKSPRES koji se dotiče niza bolnih tema kao što su stradanja i iskušenja "običnog čoveka" za vreme Drugog svetskog rata.
 
Todorović je bio na pravom mestu i kad je reč o srpskoj kinematografiji. Ostvario je značajne uloge u DOMU ZA VEŠANJE Emira Kusturice i potom u PODZEMLJU, a u domenu srpskog "urbanog filma" pamtićemo njegove šarmantne prevarante iz doba poznog titoizma u TAJVANSKOJ KANASTI Gorana Markovića i EROGENOJ ZONI Dejana Karaklajića odnosno u odjecima Crnog talasa i filmu ČUVAR PLAŽE U ZIMSKOM PERIODU.

Na televiziji, Todorović je ostavio izuzetno značajan opus i uzorne uloge koje su u značajnoj meri formirale našu televizijsku estetiku. Recimo, Slobodan Bob Mihajlović iz serije VRUĆ VETAR je jedna od najznačajnijih kreacija najplodnijeg i verovatno najznačajnijeg našeg televizijskog scenariste Siniše Pavića. Todorović je i na televiziji svojom neposrednošću razbijao teatralnost tadašnje televizijske dramske produkcije koja je svoje korene prirodno i vukla iz pozorišta i bila njegov produžetak drugim sredstvima.

Filmski radinici svakako moraju da mu budu zahvalni na liku Đenke koji je na najbolji način sublimirao sve izazove ove profesije na našim prostorima u proteklom veku i objasnio da se za nju mogu odlučiti samo avanturisti spremni na sve.

Tuesday, June 17, 2014

KOMINIKE 24: INVAZIJA KRADLJIVACA TELA



Prošli Upravni odbor je imao svojih idiosinkrazija, mada ipak upadljivo manje nego prethodni, i uspeo je da uspostavi dve značajne stvari Stimulacije za kvalitet & gledanost odnosno pomoć bioskopima.

Najveći problem naše kinematografije i dalje, i uprkos tome što na to upozoravamo već godinama su bioskopi. Sada ih ima nešto više ali opet situacija u pogledu kvantiteta i dalje nije dobra. Isto tako praktično bioskopska mreža više nije u našim rukama, što znači da će se širi poslovni interesi stranih kompanija prelamati preko srpskih bioskopa, od kojih mi zavisimo i kao gledaoci i kao filmski radnici.

Ako neko ne veruje u to, neka se priseti KATASTROFALNIH posledica koje je ostavilo prošlogodišnje sporenje oko Kolosej Srbija kada je negde između četvrtine i trećine našeg tržišta bilo ugašeno oko pola godine. Nije to samo jedan bioskop jer je redistribucija gledalaca nemoguća, dakle svaki zatvoren bioskop je gubitak jer uvek sa sobom nosi neku publiku koja neće otići u drugi bioskop.

Primera radi, samo zato što nije radio Kolosej, drugi MONTEVIDEO je imao manje gledalaca u Beogradu nego prvi iako je na nivou cele Srbije, imao više. To sasvim sigurno ne znači da se Beograd smanjio ili osiromašio, a da se ostatak Srbije obogatio i prošao kinofikaciju. Samo je činjenica da Kolosej ne radi dovela do poremećaja takvih razmera. I svaki pojedinačni film je imao slične probleme samo što je u slučaju MONTEVIDEA to najvidljivije.

U novom sastavu Upravnog odbora nema nijednog predstavnika distributera ili prikazivača, tako da sam sumnjičav prema tome da li ima dovoljno kompetentnih ljudi u njemu da se uhvate u koštac sa ovim problemom koji je vrlo složen i podrazumeva širi pristup (setimo se slučajeva Fontana ili nedavnog u Nišu).

Ne želimi da ulazimo u apsurdne detalje da recimo Dragan Jeličić ili Zoran Cvetanović kao značajni ljudi iz struke nisu među ponovljenim članovima iz prethodnog sastava a Dubravka Lakić jeste, valjda kao groteskni znak kontinuiteta naše filmske misli.

Ulazak ljudi iz Javnih servisa Srbije i Vojvodine eventualno može da ohrabri jer znači da će oni preuzeti aktivniju ulogu u kinematografiji. Sve ostalo je zbilja slabo i obeshrabrujuće, naročito ako imamo u vidu da je posle jedne decenije postojanja ugled Filmskog centra toliko srozan da se svako malo pojavljuju sporovi i rešavaju pred Upravnim odborom, što ovaj organ čini vrlo aktivnim i značajnim.

Sa novim sastavom Upravnog odbora koji više deluje paradno nego efikasno, neka od gorućih pitanja mogu ostati nerešena, što čini našu strepnju većom od nade.

Wednesday, April 16, 2014

NOVI TREJLER ZA malog buda


Monday, March 31, 2014

EDERLEZI@FCS




Evo kako je Komisija FCSa videla EDERLEZI RISING.
 
EDERLEZI RISING
Сценарио: Димитрије Војнов
Режија: Лазар Бодрожа
Продукција: Mir Media Group, Београд
 Жанр: научно фантастични
Категорије: нискобуџетни
Филмска футуристичка бајка о путовању мушкарца, по имену Милутин, и жене, андроида, по имену Нимани, у Космос. Сценаристички предложак за филм који се бави односом између човекове природне и, из дан из дан, свеприсутније вештачке интелигенције, самим тим и судбине света живота који нас очекује у „блиској“ будућности. Прилика и за филм ванредне креације у домену нових филмских дигиталних технологија и 3д анимације.

Saturday, March 29, 2014

NSF na Konkursu 2014.

Na Konkursu FCS za 2014. godinu izabrani su filmovi dvojice reditelja koji su ostavili značajan trag u Novom srpskom filmu.

Mladen Đorđević, reditelj ŽIVOTA I SMRTI PORNO BANDE dobio je podršku za kratkometražni igrani film i dugometražni dokumentarni.

U odluci Komisije FCSa kratki film NAZIM I MILUTIN je opisan sledećim rečima:

Овај сценарио се критички бави природом ратовања и митологизацијом ратника. Такође истражује хомоеротски аспект ратовања којим су се мислиоци бавили још од античких времена. Прича је смештена у забачени крај током рата у Босни. Главни јунаци су заклети напријатељи али уколико се не ослоне један на другог неће преживети. Време пролази а почетно непријатељство полако нестаје. Између њих се рађа љубав. Како се рат завршава и време мира долази, њихова веза постаје немогућа за средине у којима су живели пре рата.
Aуторов контроверзни поглед на рат обећава филм пред којим публика неће остати равнодушна. Поглед у људску природу и комплексности које је карактеришу јесте један од задатака сваког уметничког дела. Понекад та анализа није угодна али је, чини се, неопходна.

Dugometražni dokumentarni film Mladena Đorđevića GASTARBAJTERSKE PRIČE opisan je ovako,

Документарац о путницима, људима ни тамо ни овде, између немила и недрага. Аутор и у визуелном и у драматуршком смислу сучељава многе елементе - меланхолију јесење равнице са живом урбаношћу Беча, лик таксисте и писца у једној особи, кафанску атмосферу са позоришном. Роуд муви који превазилази задату форму, ово је истовремено и својеврсна посвета печалбарима који постају странци и у туђини али и завичају. Неки од њих у жељи да искажу своју свакодневну муку посежу за уметношћу. На суптилан начин редитељ изражава истовремено друштвени коментар и посвету једном од њих, који свој живот покушава да преточи у позоришну драму.

Milan Konjević ko-reditelj ZONE MRTVIH i ko-scenarista MAMULE dobio je sredstva za kratki animirani film JEDNOM DAVNO koji je opisan ovako,

Прича о витезу који у жељи да ожени принцезу пролази кроз тест тако што мора да пронађе неописиву моћ. У пећини где се та моћ крије он се сукобљава са другима који траже то исто. Добивши моћ постаје ужасно метално створење. Филм инспирисан бајком Баш-Челик.

Za kraj ostaje verovatno i najvažnija vest sa ovogodišnjeg konkursa, to je nastavak filma EDIT I JA Alekse Gajića pod naslovom TEHNOTAJZ,

Прича је смештена у будућност. Бави се изгубљеним тајанственим роботом пророком који утиче на догађаје и ликове око себе а то су млада студенткиња, новинар, креатори робота и други као и скуп поглавара свих светских религија који се догађа у Боки Которској, где је смештена радња филма. Ово није филм за малу децу већ је профилисан за узраст од 13 година па надаље. Алекса Гајић је проверени илустратор и аниматор који овом пројекту даје посебан печат.

Tuesday, March 18, 2014

NOVI SRPSKI FILM uzvraća udarac


EDIT I JA Alekse Gajića, jedan od najzanimljivijih predstavnika Novog srpskog filma, dobija svoj nastavak, juče podržan i od strane Filmskog centra Srbije. Film će se zvati PROROK 1.0 i Taramount će biti jedan od producenata.