Thursday, December 31, 2015

2015: BUĐANJE SILE


Posle deset godina zaokružila se priča bloga Doba Nevinosti. FIlm koji smo krenuli da radimo pre deset godina nije snimljen, ali snimljen je neki drugi - DOBA NEVINOSTI sada se zove JULIJA IN ALFA ROMEO, scenario koji su potpisali Danilo i Dimitrije preradili su Andrej Zupanc i Blaž Završnik i sve je realizovano u Sloveniji.

Kao u vreme Crnog talasa kada su reditelji provokativnh filmova koji su smetali režimu opipavali razlike u političkoj klimi po republikama, pa je Živojin Pavlović iz Srbije išao u Sloveniju jer je tamo mogao da radi, tako sada funkcionišu autori repertoarskih filmova. U oba slučaja, postojala je deklarativna podrška za ono čime se ti filmaši bave, u ono vreme za društvenu kritiku, danas za rado gledan repertoarski film koji i dalje stoji kao temelj naše kinematgrafije i njene specifičnosti u međunarodnim a naročito regionalnim okvirima, ali konkretnu formu nikako nije dobila.

Ruku na srce, poimanje repertoarskog, pa i komercijalnog filma toliko je specifično i različito od autora do autora, od kritičara do kritičara, da je jako teško i formulisati kriterijum kojim bi se takvi naslovi mogli podržavati. Međutim, ni drugi kriterijumi nisu formulisani pa delovi scene vezani za art house, regionalne i kontinentalne koprodukcije uspešno funkcionišu, pre svega vezujući se za imena, lične kontakte, rezultate na svetskim festivalima. Postoji li mogućnost da se rezultati repertoarskog filma nekako validiraju kod nas ostaje da se vidi. Za sada, ostali smo bez imena, sa rezultatima koji kao da nikome nisu važni.

Uprkos svim tim okolnostima, odlučili smo da se borimo na svom terenu, u Srbiji, i započeli rad na novom filmu JESEN SAMURAJA, svesni da se kamikaze energija MALOG BUDA ne može dva puta probuditi u ekipi, ali i sa ubeđenjem da nam taj film kao referenca ipak može pomoći. 

Što se nas tiče, još nismo spremni da u potpunosti predamo naše bioskope stranom repertoarskom filmu, i borićemo se koliko god možemo da u mnogim žanrovima proizvedemo naše predstavnike.

U toj borbi JESEN SAMURAJA neće biti usamljena.

Tako je ove godine snimljen film EDERLEZI RISING, naučnofantastična melodrama koja istražuje prostore koje su do sada zauzimali naslovi poput HER i MOON, i njegovu premijeru očekujemo u 2016. godini. Ovaj projekat režirao je Lazar Bodroža, vizuelni umetnik koji je svoje bavljenje filmom započeo eksperimentalnim ostvarenjem UBER LIFE. Ako tome dodamo RIFT Dejana Zečevića koji ostvaruje sinergiju produkcionog modela MIlana Todorovića sa jednim od najdoslednijih žanrovskih zastupnika među našim mejnstrim rediteljima, možemo reći da je raznovrsnost srpskog filma zagarantovana i u 2016. godini.

Ipak nije bioskopski repertoar i monopol nad određenim žanrovima jedina tema oko koje stranci rade o glavi srpskom autorskom filmu.

Što se Avala Filma tiče, agonija oko privatizacije konačno je završena. Lagani prolećni aktivizam filmskih radnika koji su u nedostatku raspisanog konkursa odlučili malo da se zabrinu nad sudbinom filmskog fonda i ruševina starog studija, vešto je iskorišćen da se dokrajči višegodišnji proces uvođenja podsticaja za pružanje usluga stranim produkcijama u Srbiji, ili prevedeno na jezik brojeva - plaćanje strancima da snimaju kod nas.

Ovim putem je u državi koja i dalje zauzima vrhove top lista najkorumpiranijih na svetu, stvoren još jedan vid privrednog kriminala, zadat je ozbiljan udarac lokalnoj autorskoj produkciji zbog potencijalnog povećanja cene rada među specifičnim filmskim profesijama, a nekim modifikacijama propisa otvorena je mogućnost da na kraju čak ni stranci ne budu zadovoljni načinom primene ovih mera.

Kad je reč o srpskom filmu prošle godine, desilo se nekoliko vrlo važnih stvari. 

Uprkos tome što je ideja o uspostavljanju Fonda za snimanje filma o Kosovu i Metohiji delom ignorisana a delom ismejana od strane institucija i esnafa, ENKLAVA Gorana Radovanovića pokazala je da su ljudi i dugađaji u našoj nemirnoj južnoj pokrajini verovatno najsnažnija tema koju naš film ima; a festival u Kosovskoj Mitrovici pokazao je da film može imati okrepljujuće dejstvo na naš svet koji tamo živi u teškim uslovima. Film je dah normalnog života, ukoliko takvo nešto uopšte postoji, koji smo doneli ljudima koji žive pod opsadom na Kosovu i Metohiji. Prošlog avgusta organizovali smo školu filma u Gračanici, i radićemo nadalje na tome da film na tim prostorima zauzme mesto u raznim formama.

Stevan Filipović, autor čiji je ŠEJTANOV RATNIK otpočeo Novi srpski film, ove godine privukao je preko 70 000 gledalaca svojim trećim filmom PORED MENE. Ponovo bez pomoći i poverenja države, ponovo bez ikakve podrške establišmenta, uspeo je da snimi angažovan film i dopre do publike, i da ponovo ne pravi nikakve kompromise u pogledu estetike i stava koji zastupa. Film je ispraćen i uspehom na regionalnim festivalima, većim nego što su imali mnogi žestoko podržani filmovi sa naših Konkursa. Da li Stevan Filipović ostaje svojevrsni barometar stanja u našoj kinematografiji? Šta još treba da uradi kako bi konačno izašao iz kruga Bezimenih u krug onih čije ime nešto znači?

Pavle Vučković sa filmom PANAMA i Nemanja Ćipanić sa filmom AMANET napravili su značajan iskorak u pravcu novog pogleda na beogradski urbani film. Vučkovićeva PANAMA je sočna melodrama o erotskim avanturama u dobu socijalnih mreža i jednoj od njih koja se pretvara u opsesivnu ljubavnu vezu. Ćipranićev AMANET je šabrolovski triler starog kova, oslonjen na klasicističku tradiciju. Posle serije realističkih filmova baziranih na glumačkoj igri naturščika, Vučković i Ćipranić nude novu interpretaciju konvencionalnog filma sa scenarijem koji se dosledno prati i profesionalnim glumcima. Srećom, ni publika u bioskopima nije ostala nezainteresovana za njihove radove, ali mogla se odazvati i u većem broju.

Saša Radojević u ko-režiji sa Mladenom Đorđevićem nastavio je svoj opus u okvirima garažnog filma, i u PORODICI ostvario je svoje možda ne najbolje ali svakako najreprezentativnije delo. Mladen Đorđević kao selektor FESTa napravio je i program garažnog filma, vrlo zanimljivog talasa lokalnog niskobudžetnog art housea koji funkcioniše mimo svih lokalnih ili kontinentalnih tokova.

Filmski centar Srbije je posle dobrih osam godina konačno dobio legalno izabrano rukovodstvo. Videćemo šta su zamisli zabeležene u novom Dogovoru elita koji je doveo do ove stabilizacije. Šta god da stoji pred nama, i koju god formu da uzme Njihova podela plena, naše je da i dalje pravimo filmove.

Budite dobri u 2016. godini. U srpskoj kinematografiji, samo u Deda Mraza možemo imati kakvo-takvo poverenje.

Srećna Nova 2016.

Saturday, September 19, 2015

JULIJA IN ALFA ROMEO - premijera


Održana je premijera JULIJE IN ALFA ROMEA u Sloveniji.

Danilo i Dimitrije su posetili projekciju u ljubljanskom Bežigradu, održanu pod pokroviteljstvom slovenačkog dnevnog lista "Delo" i njegovog televizijskog dodatka "Vikend":

Prethodno je film prikazan 14. septembra u ljubljanskom Koloseju kao pretpremijera i imao je punu salu na premijeri u kranjskom Cineplexxu dva dana kasnije.

19. septembra, film će biti prikazan na slovenačkom nacionalnom festivalu u Portorožu.

Tradicija sa MALOG BUDA se nastavlja, evo selfija ekipe sa premijere.

Wednesday, September 09, 2015

PRESS KONFERENCIJA U LJUBLJANI

Danas je održana press konferencija povodom premijere slovenačke verzije DOBA NEVINOSTI - filma JULIJA IN ALFA ROMEO Blaža Završnika. Mediji su se odazvali u punoj snazi.


Monday, July 20, 2015

JULIJA IN ALFA ROMEO - trejler!


Sunday, July 12, 2015

JULIJA IN ALFA ROMEO - muzika

Autor muzike za JULIJU IN ALFA ROMEO je poznati slovenački zastupnik hip-hopa, elektra i dubstepa Gramatik.

Saturday, July 11, 2015

DOBA NEVINOSTI - slovenija

JULIJA IN ALFA ROMEO je završen. DOBA NEVINOSTI u adaptaciji Blaža Završnika izlazi u bioskope sredinom septembra. Prešli smo dug put. Evo plakata.


Wednesday, December 31, 2014

2014: KRUG I U NJEMU ZVEZDA



Moguće je da sada ne možemo razdvojiti sudbinu narativa koji se prati na blogu Doba Nevinosti od eventualne teleološke dimenzije istorije srpskog filma. 

A opet, moguće je da 2014. konačno imamo filmsku sezonu u kojoj je srpski film uspeo da se preokrene i da većinu naslova čine zanimljivi filmovi, čiji smisao se bazira na utisku posle gledanja a ne na mahinacijama koje su obeležile njihov nastanak.

U 2014. godini imali smo nekoliko značajnih proboja. Za početak, film NEPOSLUŠNI Mine Đukić obišao je velike svetske festivale, putanjom koju su prošli mnogi naši filmovi, od Sandensa do Roterdama, ali sa tom razlikom što je reč o visokoestetizovanoj intimističkoj priči u kojoj nema apsolutno nijednog traga nedavnih neprijatnosti koje su obeležile istoriju bivše Jugoslavije. Danilo Kiš je davnih dana napisao, “ I, pogotovu, ne bismo smeli da nasedamo na onaj ofucani mit da mi, Jugoslovaci i ostali Mađari, treba da se odreknemo literature, da mi treba da zabavljamo beli svet jedino našim političko-egzotičko-komunarskim temama, da mi moramo po svaku cenu biti samo homo politicus, uvek i na svakom mestu, a da poezija i forma, a da igra i igrarije, a da metafizičke opsesije (ko sam? odakle sam? kuda idem?), da zanosi ljubavi tobože nisu za nas, i da se sunčani zalasci nas tobože ne tiču, jer oni pripadaju samo turistima zanetim literaturom i poezijom, i koji, dakle, imaju pravo da posmatraju zalaske sa divljenjem i mirne savesti.“. Možemo slobodno reći da su NEPOSLUŠNI izborili pravo na “umetnost”.

Politički angažovan film oslonjen na lokalni kolorit nije zamro, naprotiv. VARVARI Ivana Ikića, priča o mladim navijačima, ostvarena u maniru savremenih evropskih filmova, uspešno je obradila goruću temu, nudeći sjajna glumčaka rešenja, upečatljive likove i zaključak koji pre razume nego što osuđuje te mlade ljude. VARVARI su takođe imali zapažen festivalski nastup u protekloj godini.

Novim filmom javio se i Srđan Dragojević. Iako ATOMSKI ZDESNA ni u kom slučaju ne spada u njegova uspelija ostvarenja, odmak od već potrošenih priča i prilaza filmu obećava da je on ušao u novu autorsku fazu, i da se uhvatio u koštac sa temama 21. veka.

U Americi je morao nastati LOVE HUNTER Braće Bala, niskobudžetni indie film o Milanu Muminu, frontmenu Love Huntersa koji sada taksira u Njujorku i želi da snimi svoj američki album. Ovaj film je pored dinamične i duhovite priče o harizmatičnom Muminu i malo objašnjenje zašto je američka nezavisna scena jača od naše – samo je tamo snaga njegove ličnosti bila dovoljna da mobiliše energiju filmadžija da se prihvate ovakvog poduhvata. Nastao je film koji je sinhron sa trendovima indie mjuzikla a prepoznavanje kvaliteta nije izostalo ni u Hollywood Reporteru i New York Timesu.

Milan Todorović, reditelj ZONE MRTVIH, autor koji je odlučio da sa žanrovskim filmovima odavde uđe u globalnu tržišnu borbu ostvario je kontinuitet i snimio novi film MAMULA. Pokazao je napredak u svakom segmentu izraza, a kako stvari stoji ovim naslovom je još ojačao svju autorsku i producentsku poziciju.

Kontinuitet se u 2014. godini javio kao jedan od ključnih problema na našoj sceni. Srpska kinematografija je od jugoslovenske nasledila tradiciju da svake godine ima dosta debitanata. Međutim, neki od najboljih debitanata u proteklih pet godina poput Mladena Đorđevića, Jovana Todorovića, Srđana Spasojevića, Nikole Ležaića nemaju nove filmove. Naravno, u pojedinim slučajevima novog filma nema zbog sticaja okolnosti, ali za neke od njih pouzdano znamo da su na novim filmovima radili ali da nisu naišli na dovoljnu podršku da svoj debitantski uspeh isprate novim radom.

Zašto je kontinuitet važan? Najbolji primer je TRAVELATOR Dušana Milića, film u kome ovaj reditelj bez ikakve dileme ne samo da prevazilazi svoja prva dva rada (JAGODA U SUPERMARKETU, GUČA) već doživljava potpunu reinvenciju. Od reditelja čiji su filmovi obično bili znatno ispod potencijala, sa ovim odličnim filmom našao se na vrhu kritičarskih lista. I ne samo to, TRAVELATOR je prirodni nastavak razvoja srpskog repertoarskog žanrovskog filma koji je obnovljen ČETVRTIM ČOVEKOM Dejana Zečevića, potom nastavljen NEPRIJATELJEM istog reditelja i USTANIČKOM ULICOM Miroslava Terzića. Milić je otišao korak dalje od njih učinivši da njegov dinamični oslonac u žanru na kraju rezultira iskorakom u poeziju.

Kontinuitet u radu i kontinuitet u produbljivanju estetika je zanemaren a Milić i Todorović su dokaz da takav pristup daje dobre rezultate.

TRAVELATOR je nažalost doživeo brodolom na blagajnama što ponovo ukazuje na višegodišnje odvikavanje srpske publike od određenih filmskih formi koje su postepeno prepuštane stranom, pre svega holivudskom filmu. Nešto što bi sasvim lepo prihvatili kada radi George Clooney u MICHAEL CLAYTONu gledaoci “ne praštaju” Gordanu Kičiću u USTANIČKOJ ULICI. Isto važi i za Refnove filmove DRIVE ili ONLY GOD FORGIVES nasuprot TRAVELATORa. U idućoj godini moramo postaviti pitanje gde je nestala publika tog apolonijskog, građanskog žanrovskog filma.

U 2014. imali smo sreće i da dva filma zaista privuku publiku. Još je važnije što su ti filmovi privukli publiku na različite načine. MONTEVIDEO, VIDIMO SE je spektakl o učešću jugoslovenske reprezentacije na Svetskom prvenstvu u Urugvaju, produžetak megahita iz 2010. godine koji je po mnogo čemu nadmašio svog prethodnika. MALI BUDO je s druge strane urbani, crnohumorni film, znatno modernijih estetskih načela koji je uprkos određenim izazovima koje je postavio pred publiku i poetikom na koju su više navikli u američkom nego u našem filmu, uspeo da komunicira i ostvari veliku gledanost.

MALI BUDO je značajan i po nekoliko drugih aspekata. Reč je o filmu koji je nastao u teškim i krajnje nekonvencionalnim uslovima, bez budžeta, na bazi entuzijazma ekipe ali je u pristupu oslu bio vrlo školski. Producent, reditelj, scenarista i glavni glumac su četiri različite osobe. Film je imao pravu “školski postavljenu” distribuciju, sa punim angažmanom distributerske kuće. Nadamo se da će ovaj film biti prepoznat kao svojevrsna reafirmacija dve vrlo značajne profesije za svaku kinematografiju a to su producent i distributer.

U 2014. godini nažalost, mi imamo veliku krizu distribucije. Tuck, sigurno najznačajnija distributerska kuća u poslednjih dvadeset godina prestala je da se bavi bioskopskom distribucijom, a nekoliko velikih hitova pre MALOG BUDA plasirani su od strane kuća koje su aktivne samo onda kada ima nekih srpskih blokbastera. Kao i bioskopi i poslovi distributera prešli su u strane ruke, i svedočimo vrlo neobičnoj situaciji da u poslednje vreme čak ni največi holivudski studiji nemaju jasno definisano prisustvo na našem tržištu.

O bioksopima da i ne govorimo. Mobilne aparature koje idu po Srbiji postale su “industrijski standard” i time je barem omogućeno da publika van Beograda pogleda naslove koji prilače najveću pažnju građana. Ipak, jasno je – bez bioskopske infrastrukture ljudi u gradovima koji nemaju stalni bioskop ostaće uskraćeni za većinu strane i lokalne produkcije.

Okupacija bioskopa “Zvezda” u centru Beograda otvorila je pitanje sporne privatizacije Beograd Filma. Ipak, važno je napomenuti da je Beograd imao sreću da je držanje bioskopa u njemu ipak isplativa delatnost i uništenje tog državnog preduzeća je u međuvremenu ipak nadokanđeno otvaranjem drugih sala. Ali, mnogi gradovi po Srbiji, a među njima i neki regonalni centri poput Šapca i Sremske Mitrovice nemaju stalni bioskop. Otud je vrlo značajna virulentnost te akcije iz “Zvezde” i njen produžetak kakav se desio u Vladimircima kada su mladi ljudi obnovili Dom kulture. Sale ne samo da su zapuštene već su u mnogim gradovima i privatizovane na sličan način kao Beograd film. U Novoj godini bi žar iz Zvezde trebalo da zapali i ostatak Srbije. U protivnom, ništa nismo uradili.

Naravno, sada i autori treba da postave pitanje – da li su spremni da deo sredstava za produkciju eventualno prepuste obnovi bioskopa. Ako nisu, onda i zaslužuju da rade u kinematografiji koja pravi filmove koje nema gde da prikazuje.

U 2015. godini, priča našeg bloga zatvoriće pun krug. Deset godina od osnivanja ovog bloga kao pokušaja da ispratimo nastanak jednog filma, taj film je nastao, doduše u drugoj zemlji, sa drugim autorima. U krajnjoj liniji ni mi više nismo isti ljudi.

Srećom, ni srpski film više nije isti.

Bolji je.


Srećna Nova 2015.