Monday, February 25, 2019

FEST PREPORUKE (13)

HOTEL MUMBAI je film koji bi vam po glumačkoj podeli i naslovu lako mogao prevariti očekivanja.

Pre trideset godina na FESTu je prikazan film sličnog naslova SALAAM BOMBAY rediteljke Mire Nair.

Glavnu ulogu igra Dev Patel kog starije gospođe znaju po filmu THE BEST EXOTIC MARIGOLD HOTEL. Ovde je ponovo službenik u indijskom hotelu, s tim što se ovog puta tamo ne dešava ljubav među trećedobašima.

Sporednu ulogu igra Armie Hammer kog smo navikli da vidimo na FESTu kako se gosti vrlo nekonvencionalno serviranom punjenom breskvom. U filmu HOTEL MUMBAI Armie dolazi na večeru, ali ne dočeka dezert pa ne znamo da li je u ponudi bilo voće.

Film govori o masakru u Mumbaju kada je grupa džihadista napravila masakr na nekoliko mesta u gradu da bi krvavu završnicu organizovali u luksuznom hotelu Taj. Dakle nema mnogo veze sa sličnim naslovima i ulogama ovih glumaca. Štaviše, spada u red filmova kao što su UNITED 93 ili 22 JULY u kojima se rekonstruiše težak teroristički napad.

Ovog puta, struktura se nadovezuje na čuveni holivudski film GRAND HOTEL iz koje je Irwin Allen sedamdesetih razvio estetiku filma katastrofe gde veliki broj protagonista iz različitih slojeva, sa različitima namerama biva zarobljen na istom mestu, u sred katastrofe.

Reditelj Andrew Maras dosta solidno i konvencionalno vodi ovu priču, gradeći sasvim dovoljnu dozu napetosti. Patel, Hammer i Jason Isaacs sa druge strane daju dovoljno harizme da se stvar digne na holivudski nivo i da ovaj film ne izgleda kao potpuni izuzetak ni kada se za koji dan bude našao u multipleksima.

Ukratko, Maras se dobro snalazi na toj ničijoj zemlji između rekonstrukcije istorijskog događaja i repertoarskog trilera, iako u odnosu na Greengrassa ipak ostaje na strani konvencionalnijeg holivudskog rukopisa. Ako želite da nešto gledate na FESTu, a ne biste da rizikujete, HOTEL MUMBAI je film za vas.

Sunday, February 24, 2019

FEST PREPORUKE (12)

U programu duhovito nazvanom “Srbija i prijatelji”, nalazi se par “prijateljskih" filmova koji nisu u centru pažnje što ne znači da je ne zaslužuju, naročito jer verovatno kasnije neće baš biti jako zastupljeni na bioskopskom repertoaru pa je FEST možda i jedina prilika da se pogledaju.

ALEKSI Barbare Vekarić je još jedan dodatak rastućoj filmografiji ostvarenja o mladim ženama koje ne znaju šta će sa sobom koja raste u regionu i uspeva da donese velike uspehe poslednjih desetak godina, sa filmovima kao što su KLIP ili NE GLEDAJ MI U PJAT.

Barbara Vekarić ne dobacuje do tih dimenzija art house zahvata ali ni uspeha, međutim to ne znači da ovaj film nema šta da ponudi. Pre svega Tihana Lazović u glavnoj ulozi uspeva da iznese lik dosta zabavne namćoraste hipsterke koji se razlikuje od turobnih junakinja koje inače naseljavaju ovu vrstu filma.

U filmu ALEKSI naprotiv junaci su bezbrižni, provode leto na ostrvu, imaju para, imaju s čim, i nema nekih preteških životnih uloga. Ali to ne znači da se oni neće ponašati kao da im je najteže na svetu.

ALEKSI je vrlo lagan, i prijatan film, sporadično dosta duhovit, što takođe nije karakteristika filmova ovog tipa poslednjih godina. Nudi jednostavan ali živopisan vizuelni koncept i po tom principu “malog filma” podsetio me je na COMIC SANS Nevija Marasovića koji je premijerno prikazan na FESTu prošle godine.

Ovaj dobrodošao spoj teme koja je obično bila rezervisana za art house sa nešto konvencionalnijom i poletnijom melodramom je svakako dobrodošao.

SAM SAMCAT Boba Jelčića je film koji je istovremeno dobar i jedva gledljiv, što znači da će biti briljantan onima koji mogu da izdrže ovakav postupak.

Jelčić je napravio “film stanja” o čoveku koji prolazi kroz razvod i familiji koja pokušava da mu pomogne kako bi dobio mogućnost da provodi više vremena sa detetom.

Film se bazira na ređanju naturalistički snimljenih scena u kojima je Jelčićev primarni cilj da zabeleži autentičnu ljudsku interakciju. Likove glume profesionalni i dosta poznati glumci ali način igre, odnos prema tekstu i nenametljiv ali ipak estetizovan snimateljski rad Erola Zubčevića, čine da se ovo sve pomera u smeru nekakvog dokumentarnog stila.

Najsubverziviniji aspekt ovog filma o razvodu jeste da prikazuje borbu jednog oca da dobije mogućnost da provodi više vremena sa detetom a da pritom ne definiše da li je ta borba opravdana. Film ne upada u kliše tih najpoznatijih filmova u razvodu u kome se među roditeljima definišu pozitivci i negativci. Čak naprotiv, Jelčićev film sugestivno donosi utisak o neprekidnoj borbi glavnog junaka da dobije dete ali isto tako pokazuje da je njegova familija spremna da udarce ispod pojasa i zloupotrebu institucija ne bi li ispunila cilj.

Stoga, mi na neki način bivamo dovedeni u klopku Jelčićevim postupkom jer pratimo dramu junaka kome je teško premda nismo isguni da li je u pravu, a jasno nam je da ono što radi i pokušava da uradi jeste zloupotreba i korupcija na raznim nivoima.

Tako film prerasta u jednu efektnu studiju mentaliteta, i da kroz neobičan postupak prevaziđe intelektualna ograničenja proistekla iz oslanjanja na čitav niz opštih mesta.

Nažalost, Jelčićev postupak nije prijatan za gledanje i nikoga ne štedi, pa sam siguran da deo publike neće imati strpljenja za ovo. Ali, oni koji znaju njegov rad i misle da imaju snage svakako treba da se upuste. 

Friday, February 22, 2019

FEST PREPORUKE (11)

THE BRA Veita Helmera je još jedan produžetak jugoslovenske filmske tradicije van naše kinematografije. Još se u filmu BAIKONUR ovaj nemački reditelj nametnuo kao najdosledniji nastavljač Kusturice iz kanonske faze. THE BRA je oslonjen na slične temelje, s tim što ovde Helmer odlazi korak dalje i pravi nešto što je naročito drago Starom a to je film bez dijaloga.

Još je u BAIKONURu, Helmer pored poetike preuzimao i Kusturičine saradnike i tamo je radio sa Goranom Bregovićem. Uz rizik da u današnjim okolnostima u Beogradu bude simpatisan koliko i imenjak Harlan, u filmu THE BRA sarađuje sa Mikijem Manojlovićem, višedecenijskim znakom raspoznavanja Kustinih filmova, koji ovde igra mašinovođu koji po odlasku u penziju želi da pronađe ljubav, a trag mu je brushalter koji mu se sa jednog štrika zakačio za lokomotivu.

Ko je u raspoloženju za sat i po hardkor ederlezi ugođaja, spoja zapleta iz bajke i ornamentalističkih ambijenata i situacija, sa Mikijem Manojlovićem u glavnoj ulozi, i guranjem reglera na Kustinim stilemama do maksimuma u smeru tatijevske komedije, a koja je kao što znamo jedna od njegovih najvećih inspiracija, onda je THE BRA film koji se nikako ne sme propustiti.

Helmer nastavlja sa svojom avanturističkom karijerom ovog puta u živopisnom Azerbejdžanu, sa internacionalnom ekipom saradnika.

Thursday, February 21, 2019

FEST PREPORUKE (10)

Pre neki dan smo govorili o jednoličnosti ponude i u filmu koji ne smatramo holivudskim i industrijski proizvedenim. Primera radi u ovogodišnjoj ponudi FESTa imamo tri filma, ili oko dva i po procenta selekcije koje čine biografski filmovi o savremenim političarima. Od toga su dva filma - VICE i LORO priče o političarima koje autori filma preziru pa su u njima Berlusconijev krug i Dick Cheney prikazani kao potpune karikature.

Steg klasičnijeg političkog filma nosi sin Ivana Reitmana, Jason u filmu THE FRONT RUNNER, političkoj biografiji o političaru kog autor filma ne prezire. Čak naprotiv, Gary Hart se odvajkada smatra predsedničkim kandidatom sa kojim bi američka istorija išla u potpuno drugom smeru da je izabran umesto Reagana 1980. ili Busha 1988. Na top listi tema iz alternativne istorije, izbor Harta na mesto predsednika nosi dosta visoku poziciju posle priča o tome šta bi bilo da su nacisti pobedili u Drugom svetskom ratu.

Ni pre ni posle Harta, Demokrate nisu imale predsednika rođenog na Zapadu, a njegova seks afera smatra se trenutkom kada se raspao prećutni dogovor između političkih elita i medija koji je svakako bio na snazi u vreme Kennedyja i sličnih bećara.

Međutim, THE FRONT RUNNER prikazuje trenutak kada mediji više nisu isti oni iz ALL THE PRESIDENT’S MEN, iako se sam Washington Post pojavljuje u filmu već više kao Miami Herald koji želi da se u tom trenutku, na brzinu izbori za čitanost, ne razmišljajući o celini političkog procesa koji usmerava već o kratkoročnim tabloidnim ciljevima.

U tom pogledu, Reitman ne fetišizuje Hartovu politiku, uostalom ona je stara već trideset godina već se bavi njegovim principilenim stavovima koji su ga sprečili da adekvatno reaguje na medijski pritisak pod kojim se našao i praktično ga doveli do toga da propadne na predsedničkim izborima.

Hugh Jackman igra Harta ali u ovom filmu on nije dominantan lik ni po prisustvu na ekranu ni po uticaju na priču jer bi se moglo reći da je Hart u tim okolnostima bio vrlo pasivan. Međutim, glumac Jackmanovog kalibra je bio neopdhodan da bi se dočarala Hartova harizma holivudske zvezde.

Reitmanov postupak u ovom filmu je svojevrsni omaž klasicima filma sedamdesetih, iako je sama priča smeštena u osamdesete, i prepoznaju se uticaji Alana J. Pakule a naročito Roberta Altmana koji su uostalom ostavili značajna dela baš na ove teme.

Stoga, ko voli filmove o politici i političarima, i važnim istoirjskim događajima u tom miljeu, svakako treba da pogleda THE FRONT RUNNER. To definitivno nije film kao ALL THE PRESIDENT’S MEN koji će iskoračiti iz okvira svoje teme i uticati generalno na kinematogtafske tokove ali će pokazati da je škola tog filma dobro izučena i dokazatu superiornost takvog pristupa u odnosu na Sorentinove ili McKayeove izlive ljutnje.

Wednesday, February 20, 2019

FEST PREPORUKE (9)

Ovogodišnji FEST donosi relativno bogat izbor regionalnih žanrovskih diverzija koje stižu sa različitim poetičkim koncepcijama i rediteljskim minulim radom.
Iz Hrvatskte stižu dva filma. F-20 Arsena Antona Ostojića je neočekivano petljanje ovog reditelja u žanr kroz obradu priče o mladom neuračunljivom mladiću i zločinima koje počini kada odluči da malo pauzira sa lekovima za šizofreniju. Ostojićev film navodno baziran je na istinitoj priči ali deluje uverljivo koliko i CONJURING. Uvek je zanimljivo videti kako se reditelj dotle specijaliziran za teskobne tranzicione priče mada ne i ortodoksni art house, snalazi u žanru, i rekao bih da ovaj ispit Ostojić nije položio. Međutim, svakako za hroničare žanrovskog filma na prostoru bivše Jugoslavije nijedan pogledan ovog filma nije promašena gledalačka investicija.
Drugi je POSLEDNJI SRBIN U HRVATSKOJ Predraga Ličine, jedan od centralnih događaja ovogodišnjeg FESTa. Film kreće u hrvatske bioskope neposredno pre FESTa a prikazivanje na festivalu biće mu srpska premijera. U odnosu na F-20, POSLEDNJI SRBIN U HRVATSKOJ je obrnut slućaj. U njemu se reditelj kg interesuje žanr zanima za temeljnu opsesiju regionalnog filma “majku mu jebem ko je prvi počeo”. Ličinin film se bavi bliskom budućnošću i Srbima i Hrvatima u njoj, doduše ne postavljajući pitanje ko je prvi počeo već ko će prvi da skonča. Sedam godina posle bankrota Hrvatske, zombi virus se volšebno pojavljuje samo na njenoj teritoriji. Apokaliptični ishod međutim sprečava činjenica da su Srbi otporni na virus. U poslednjim danima, junaci različitih nacija odlučuje da po poslednji put prebroje krvna zrnca, prisete se kako je počelo, nesvesni šta im nosi budućnost. Suočeni sa padom nataliteta, masovnim odlascima iz zemlje, Ličina zapravo kroz priču o zombi invaziji i Srbima koji su imuni na virus govori o procesu koji se već dešava a to je pražnjenje država u kojima ostaju samo oni koji vole da istrajavaju u nečemu što je besmisleno i samoubilački (recimo, Srbi u Hrvatskoj). Ne bih voleo da POSLEDNJI SRBIN U HRVATSKOJ ponese anticipacijsku težinu kao TOP LISTA NADREALISTA onomad, ali u pogledu humora i njegove moći da predviđa društvene procese, Ličina je upravo na toj liniji i sva je prilika da ne greši mnogo. Zombi komedija je tu samo kao katalizator slike duboko podeljenog društva koje srlja prema propasti, i ona neće smetati onima koji ne žele da mešaju horor sa komedijom, a svakako će prijati onima koji žele da dobiju finu dozu atipičnog žanrovskog ugođaja. U tom pogledu, POSLEDNJI SRBIN U HRVATSKOJ je pre svega priča o poslednjim ljudima koji će preostati u razdruženim državama Jugoslavije, a zombiji su tu više kao metafora unutrašnjeg oglodavanja društvenog tkiva do kosti nego kao osnovna tema filma.
Kao predigra Ličininom filmu ide i MALIŠAN Danila Bečkovića, srpska kratkometražna zombi komedija u kome naslovnu ulogu tumači Onni Tommila, zvezda RARE EXPORTSa i BIG GAMEa, žanrovskih filmova Jalmarija Helandera koji su ostavili značajan trag u evropskoj žanrovskoj ponudi u proeteklih desetak godina. Ovaj kratki film je priča o jednom dečaku i njegovom najboljem prijatelju - mobilnom telefonu. 
Iz Srbije stiže i PSI UMIRU SAMI, zanimljiv niskobudžetni žanrovski hibrid koji uspeva da postigne atmosferu Scandi Noira i američkog indie filma ali se na tome ne zaustavlja. Ova misterija će svakako biti zanimljiv izazov za ljubitelje žanrovskog filma raspoložene za avanturu i nove stvari.
Da su selekcioni principi programa duhovito nazvanog Srbija i prijatelji, ovaj segment bi bio još jači. Međutim, i samo oslonjen na srpske premijere donosi dovoljno izazove za ljubitelje formi koje su doskora svoje regionalne predstavnike nabrajale na prste, svoje ili nečije otkinute ruke.

FEST PREPORUKE (8)

Ako želite dobru i neobičnu istinitu priču iz istorije argentinskog kriminala, FEST je pravo mesto da je potražite. Pre nekoliko godina imali smo odlični EL CLAN Pabla Trapera, a ove godine imamo EL ANGEL Luisa Ortege.
Ovo je priča o Carlosu Robledu Puchu, verovatno najpoznatijem argentinskom serijskom ubici koji je pekao zanat kao kriminalac opšte prakse, pre svega lopov, pre nego što je počeo da se prekvalifikuje na ubijanje.
Poslednjih godina na svim poljima filmskog izraza imamo čudan osećaj kao da gledamo jedan te isti film. Pa tako i ideja da opet imamo istinitu priču iz argentinskog kriminalnog miljea deluje kao produžetak tog utiska.
Međutim, EL CLAN i EL ANGEL su bliski po epohi ali bitno različiti po pristupima. Dok je Trapero više secirao društvo, Ortegu zanima intima.
EL ANGEL, što je dosta neočekivano od FESTa, ima dosta jaku komponentu Carlosovog gejstva, međutim, film može biti zanimljiv i ljubiteljima klasičnijeg gansterskog filma i naravno istinitih priča o neobičnim ljudima i događajima.
Reč je o vizuelno vrlo osmišljenom i luksuznom filmu, sa vibrantnom rekonstrukcijom epohe, i obiljem crnog humora koji se pojavljuje uporedo sa očekivanim gangsterskim homoerotizmom.
Najavljeno je da će glumac koji igra naslovnog junaka svojom posetom uveličati ovogodišnji FEST što svakako čini da ovaj učesnik prošlogodišnjeg kanskog festivala bude među ključnim filmovima ovogodišnje selekcije.

FEST PREPORUKE (7)

Prošla godina je bila obeležena animiranim filmovima, i oni su ostavili značajan trag u mejnstrimu kao njegov najprogresivniji i, uprkos ogroimnim budžetima, najrabriji odsek.
Na ovogodišnjem FESTu imaćemo dva celovečernja animirana filma - MIRAI NO MIRAI i RUBEN BRANDT.
Film Mamuro Hosode nominovan je za “oskara” i uprkos tome što nisam siguran da tamo ima čemu da se nada, privukao je veliku pažnju prošle godine. Hosoda je napravio film o detinjstvu i odrastanju, građenju porodičnog identiteta kroz priču o dečaku koji postaje jako ljubomoran na mlađu sestricu koja je došla u porodicu kao prinova i čarobnoj bašti koja mu pomaže da nauči neke lekcije o svojim precima i potomcima ne bi li bolje razumeo sadašnjost.
Kreacija Mamura Hosode ima veću reputaciju nego što je bio moj utisak o tom filmu, jednim delom zato što je autor u nekih osamdeset posto trajanja pokušao da spoji crtački manir japanimacije i situacije koje se ne moraju raditi u formi animacije. Razumem izazov pravljenja dramskih situacija sa stilizovanim likovima i sa njima graditi psihološku ubedljivost, ali u znatnom delu svog trajanja, Hosoda pravi nešto što nije moralo biti animacija jer ne koristi sve mogućnosti tog izraza i ja nisam gledalac za takav sadržaj.
No, MIRAI NO MIRAI je bitna činjenica prošlogodišnje animacije i svakako ga treba videti na velikom ekranu i videti da li Hosoda može naći zahvalnije gledaoce od mene. U svakom slučaju, nisam sto posto siguran da li je program “Fest za mlade” pravo mesto za ovaj film. Videćemo.
RUBEN BRANDT Milorada Krstića je mađarski animirani film koji je imao dosta uspešan nastup na festivalima tokom prošle godine. Reč je o animiranom filmu visoke umetničke ambicije koji želi da dekonstruiše i delimično parodira psijoanalitičku mustru hičkokovskog trilera, slikarstvo kao delatnost ali i umetničke slike kao artefakte, i sve to spaja u jednu unikatnu celinu koja ima samouveren autorski rukopis i ne dopušta da film potone u estetiku underground stripa i neke prvoloptaške reakcije na klasike iz pomenutih oblasti.
Crtež je karikaturalan i delimično inspirisan slikarstvom, a imaginarij filma je vrlo maštovit i autentičan, čak i onda kada se oslanja na estetiku neprikrivenih uzora. U muzici prepoznajemo dosta omaža Jugoslaviji s tim što pretpostavljam da ove melodije stranim gledaocima više zvuče kao tipske numere koje evociraju atmosferu mediteranskog šlagera ili dečje pesme.
Krstićev film je arty, ali dramaturški paradoksalno ima vrlo čvrstu strukturu i mogao bih ga u tom aspektu lako zamisliti i kao bitno glavnotokovskiji rad. 
Ovaj film biće prikazan u prestižnom programu "FEST predstavlja”.

FEST PREPORUKE (6)

Pre dve godine FEST je obeležio REKVIJEM ZA GOSPOĐU J. Bojana Vuletića, srpska premijera koja je došla sa Berlinala pravo na FEST. Ove godine, sva je prilika, taj zadatak preuzimaju ŠAVOVI Miroslava Terzića, film koji se delimično nadovezuje na ono što su poetičke pretpostavke i formalne koncepcije Vuletićevog dela.
Ponovo je u centru priče žena koja pronalazi smisao u jednoj potrazi unutar besmisla naših društvenih okolnosti. Osnovna razlika je u tome što Vuletićev film polazi od blago uvrnute premise dostojne jednog Dušana Kovačevića i onda je nadalje tretira maksimalno racionalno, dočim ŠAVOVI ne ostavljaju mnogo prostora za humor, što ne znači da u jednoj briljantnoj sceni život neće stvoriti okolnosti za izuzetno duhovitu situaciju.
Dok su Vuletićevi junaci kao svoje pogonsko gorivo odabrali blago neodgovoran odnos prema životu, ispod površine Terzićevh junaka pulsira jedna druga vrsta životne energije koja uspeva da ih pokrene i održi u situacijama gde nema mesta za šalu.
Za gledaoca filma ŠAVOVI najbolje je da što manje zna o onome šta ta žena traži, ali sinopsisi su već odali nešto što je jedan od efektnih dramaturških detalja filma u “prvom činu" a to je skrivanje prave suštine potrage glavne junakinje.
No, kako je duh izašao iz boce, znamo da su tema nestale bebe iz porodilišta, i kao neko ko ne veruje u mitske priče o takvim dešavanjima na industrijskom nivou, kako to tabloidi žele da predstave, odmah moram reći da su ŠAVOVI jedan racionalan, skrupulozan i pošten film koji se fokusira na jedan konkretan slučaj i tretira ga ozbiljno a ne senzacionalistički i alarmistički.
Daleko od toga da film ne osuđuje potencijalnu superstrukturu koja je omogućila ovakve događaje, ali isto tako je vrlo odgovorno i odmereno prišao prikazu jedne tako osetljive teme.
Ono što karakteriše ovaj film jeste centralna rola Snežane Bogdanović kao žene koja je dve decenije u potrazi za istinom o detetu koje je navodno preminulo na porođaju i sada je u njoj ostala potpuno sama. Njena uloga je nijansirana i uprkos tome što je ovo junakinja za koju je jasno da ima samo jednu misiju u životu isto tako je reč o osobi koja je u stanju da se kontroliše i mahom ne gubi socijalnu imaginaciju u pogledu toga kako će okolina reagovati na njenu borbu. Film je međutim zatiče u trenutku kada joj žar za ovo prvo ne opada ali joj snage za ovo drugo manjka.
Potraga za istinom o detetu na takav način i sa takvom upornošću naravno nema samo osnov u okolnostima samog događaje već i u psihološkom stanju junakinje međutim taj životni trenutak u kome se mi uključujemo u njenu priču nije slučajan a iskazan je vrlo diskretno, više kroz druge likove nego kroz nju samu.
Drugi jako važan element filma je vrlo precizan scenaristički i rediteljski postupak koji uspeva da izgradi prvi deo filma na junakinji i visokom protagonizmu Snežane Bogdanović a da onda bezbolno sklizne na druge junake i pokaže kako njena nevolja galvanizuje okolinu i uvodi svakog od njih u vrlo ličnu potragu za istinom u kojoj oni postaju glavni junaci a da pritom film nikada ne izgubi ni fokus niti da se pretvori u neku artificijelnu formalnu igrariju.
U tom pogledu, dobijamo i ono što uvek i očekujemo od Terzića a to je puna preciznost realizacije. Ovo je jedan od retkih naših filmova u kome nema pogrešnog kadra po bilo kom parametru, nema pogrešnog reza, svaki detalj ima svoju funkciju, sve je na svom mestu, i takva preciznost je impoznatna. Realizacija je milimetarski precizna, mada ima jedan rez koji je možda mogao ići stotinku desno. Šalim se. Nema. Sve je kako treba.
Iako ovo pišem u rubrici koja se zove FEST PREPORUKE, zapravo voleo bih da ovaj film bude gledan posle FESTa jer smatram da ima potencijala, zanimljivu temu i kvalitet da zaživi na bioskopskom repertoaru. Ovo je upravo ona vrsta ozbiljnog filma koji ljudi žele da vide ali ga maltene ne očekuju u bioskopu, onaj zdrav susret art housea sa bioskopom u kom bih voleo da ovog puta bioskop pobedi.

FEST PREPORUKE (5)

Kad sam bio mali i još uvek verovao da svi filmovi koji stižu na FEST poseduju neverovatnu unetničku vrednost, jedna od omiljenih knjižica bio mi je katalog jednog FESTa iz kog sam posle godinama jurio filmove da ih pogledam.
Jedan od tih filmova bio je i BLUE STEEL Kathryn Bigelow, svakako među naslovima koji su potvrđivali moju dečačku zabludu o FESTu. Na ovogodišnjem FESTu imamo film rediteljke koja takođe ima Y na neobičnom mestu u imenu, i upadljiv je trud da se svojim novin filmom nadoveže na dva policijska filma koja je snimila Kathryn Bigelow.
Reč je o Karyn Kusami i filmu DESTROYER koji želi da se nadoveže na tradiciju losanđeleskog noira koji je u samom temelju ne samo holivudskog filma već i Holivuda kao takvog. Oslanjajući se na uzore kao što su Kathryn Bigelow i Michael Mann, Kusama pravi film o junakinji koja objedinjuje sve, i fatalnu ženu i olupanog detektiva i onoga ko želi da kazni krivce i onoga ko je najveći krivac.
Nicole Kidman u glavnoj ulozi prolazi kroz punu transformaciju i spremno nas vodi na mučno putovanje svoje junakinje i njena rola je punktum filma kroz koji se on tumači, prihvata ili ne. Putovanje glavne junakinje je mračno, povremeno iznenađujuće i mučno, ali dovoljno ubedljivo da na kraju par nepotrebnih pripovedačkih trikova ne može da pokvari sirovost iskustva.
DESTROYER je filmčina, na ničijoj zemlji između repertoarskog i nezavisnog filma, najore zbog toga što su ovakve stvari izgnane iz multipleksa. Tim pre ovako nešto treba uhvatiti na FESTu, na velikom ekranu.

FEST PREPORUKE (4)

Nisam siguran koliko je dokumentarni film LIVING THE LIGHT zanimljiv za širu publiku, ali smatram da filmofili i oni koji se bave filmom profesionalno ne bi smeli da ga propuste. 
Robby Muller je direktor fotografije koji je neizmerno doprineo svetskoj kinematografiji, i ostavio je dubok trag, od radova Wima Wendersa do američkog nezavisnog filma. U svemu tome vodio ga je jasan autorski koncept i specifični principi rada.
Uz vrlo luksuzan izbor inserata, ovaj film pokušava da pronikne u Mullerovu poetiku, način rada, ali i odnos sa najbližim saradnicima, kako rediteljima tako i rasvetljivačima, pokazujući koliku cenu u pogledu privatnog života plaćaju vrhunske svetske filmadžije koje su neizbežno i globtroteri i zaljubljenici u svoj posao.
Na kraju ostaje i tema za razgovor - na kog američkog reditelja Muller misli kada majci objašnjava da je vrlo nesiguran. Stari tipuje da je to John McNaughton.

FEST PREPORUKE (3)

Posle tvrdog gej seksa iz prethodne ture preporuka, ne znam kako ali na um su mi je pao program FRIENDS WITH BENEFITS iliti program duhovito nazvan SRBIJA I PRIJATELJI. 
O kakvom je prijateljstvu reč? Pa zapravo pre svega o kanalima javnog novca koji je neke filmove iz okolnih i manje okolnih zemalja učinio delimično srpskim.
Ovaj program će biti sigurno najuzbudljiviji na FESTu jer će ove godine predstaviti naše premijerne filmove kao i neke filmove iz regiona koji mogu biti vrlo zanimljivi našoj publici.
ŠAVOVI, REŽI, POSLEDNJI SRBIN U HRVATSKOJ ili PROCES U BIOSKOPSKOJ SALI još nigde nisu prikazani ali u ovom segmentu ima i filmova u čije smo se domete mogli uveriti, i tu se izdvaja OSMI POVJERENIK, ekranizacija kultnog romana Renata Baretića.
Doduše, OSMI POVJERENIK se nalazi u Glavnom takmičarskom programu, ali ova hrvatsko-bosanska produkcija svakako da estetski spada u regionalni kinematografski krug.
Reč je o uspešnoj ekranizaciji savremenog romana u kojoj Ivan Salaj zasigurno ima dosta prostora koji nije pokrio - pre svega film je mogao biti vizuelno uzbudljiviji, i svakako je mogao biti kraći, međutim, uprkos svemu tome, intrigantnost Baretićevog rukopisa je očuvana, prebacivanje proze u dramsku formu je skrupulozno ostvareno, i nastao je film koji se nenametljivo bori za gledaočeve simpatije.
OSMI POVJERENIK je od same ideje da se adaptira savremeni i nagrađeni roman dobrodošlo staromodan, odavno nismo imali uspešne filmove tog kova, a kad se tome doda da je i komunikativan, onda baš ovaj film bez srpskog upliva ponajviše podseća na Jugoslaviju.

FEST PREPORUKE (2)

U drugoj epizodi preporuka, ostajemo u Francuskoj, i ponovo je reč o umetničkoj retrospektivi jednog glumca. Svako ima svoga Cassela, a Felix Maritaud je prva zvezda francuskog queer filma.
FEST sada već tradicionalno ima program komplementaran specijalizovanom festivalu Merlinka u pogledu filmova na gej teme, i ovog puta nudi izvanredan diptih Felixa Maritauda.
JONAS je formalno televizijski film, i govori o mladom gej otpadniku koga je u životnu krizu dovela jedna trauma koju nikada nije uspeo da prevaziđe. Što manje znate o zapletu ovog filma, to bolje a Maritaud je tu nastavio niz uspešnih rola započet u 120 BPM. U pogledu realizacije JONAS međutim ni po čemu ne zaostaje za onim što se snima za veliki ekran, s tim što je možda malo pitomiji u prikazu seksa.
To se ne može reći za SAUVAGE, izuzetan drugi film na ovom Maritaudovom umetničkom ciklusu koji je prilično hardkor kad je reč o prikazu seksa, što je uostalom tradicija FESTovih ponoćnih programa, ali je iznad svega jedna moćna socijalna drama koja evocira uspomenu na MIDNIGHT COWBOY, jedan od najupečatljivijih filmova sa prvog FESTa. Glavni junak ovog filma je pariski hustler, junak krajnje neizvesne sadašnjosti, a naročito budućnosti koji tavori na margini uličnog tržišta seksa. Čim se u dijalogu začuje srpski jezik, znamo da je junak na stranputici a njegov sunovrat je totalan jer Srbi i jesu obeležili jednu davnu eru pariskog hustlinga sa krvavim posledicama. Svet koji SAUVAGE prikazuje naseljavaju žrtve i gubitnici, bilo da su klijenti ili seksualni radnici, a srečni ishodi su ponekad strašniji od katastrofalnih. Unutar svega ovoga autori uspevaju da naprave film koji je atmosferičan, ubedljiv i uprkos tome što nema neke naročito agresivne melodramske preokrete izrazito zaokružen.
Premijera ovog filma u Kanu nije bila slučajnost, a njegov dolazak na FEST je fino podsećanje na prvo izdanje ovog festivala i utisak koji je ostavio Schlesingerov klasik.

FEST PREPORUKE (1)

Krenimo od Francuske, omiljene kinematografije onih koji ne vole film.
Ovogodišnji FEST ima snažnu ponudu Vensana Kasela, od Rišea kog još nisam imao priliku da pogledam ali ga sa velikim nestrpljenjem očekujem, do dva koja jesam.
Jedan je CEO SVET JE TVOJ Romana Gavrasa, zanimljiva krimi-komedija koja je prikazana u Kanu. Kasel i Gavras u ovom filmu iznova sarađuju i trude se da naprave nešto neobično, u čemu i uspevaju. Od ovog filma ne treba očekivati da bude gajričijevski hit, ali ne treba tražiti ni mnogo više od toga. Gavrasov film je pre svega visokoestetizovan, atmosferičan, i opterećen temom odnosa dominantnih roditelja i dece koja u jednom trenutku odlučuju da prestanu da budu inferiorna.
Drugi je CRNA REKA, ponovo film o očevima i sinovima, ali bez kamiona. U njemu Vensan Kasel igra policijskog inspektora, potpunu ruinu, u jednom prenaglašenom maniru, ali opet dosta zabavno, i bavi se istraživanjem nestanka jednog mladić. Roman Duris igra nevaljalog komšiju, inače profesora književnosti. Film je režirao Erik Zonka čiji SNENI ŽIVOT ANĐELA sam gledao u ono vreme kad je bio aktuelan i u međuvremenu sam zaboravio na njega kao čoveka i umetnika. Ovde Zonka režira kao da je u međuvremenu zavoleo film, i CRNA REKA je atipičan i zanimljiv krimić izgrađen oko Kaselovog evidentnog uživanja u liku.

Sunday, December 30, 2018

2018: OVO JE NJIHOV FILMSKI CENTAR, AL' MALO JE I NAŠ

Godinu za nama u srpskoj kinematografiji obeležila je nostalgija. S jedne strane, Upravni odbor Filmskog centra Srbije posle nekoliko decenija zabranio je jedan film, što je zaista doslovno oživljavanje onih najsjajnijih dana naše kinematografije od pre pola veka kada smo imali sezone gde bi naši filmovi uzeli nagrade u Kanu, Veneciji i Berlinu, usput puneći sale na domaćem terenu. Cena funkcionisanja takve kulture bili su slučajevi da se ponekad poneki film zabrani.

U tom pogledu, postavlja se pitanje da li je naša kultura dostigla taj nivo da i mi treba da se pomirimo sa povremenim zabranama filmova?

I da i ne.

Naime, u povratku starim i proverenim vrednostima, Filmski centar Srbije ispoljio se i kroz to što se vratio na settinge od pre desetak godina kada je sve bilo manje više namešteno. Ove godine doduše, učesnici u kinematografiji su pre formiranja komisije već znali koji filmovi će dobiti novac, a onda su neke od njih osećale stid pa su pisale obrazloženja koja su ličila na vapaj za pomoć, kao da su namenjena trenutku kada se srpski kinematografski košmar završi i oni budu morali da čiste svoj obraz. Ali neke komisije baš i nisu imale previše stida, otud i neke istinski hrabre odluke kao što je podrška za ekranizaciju romana Vuka Draškovića RUSKI KONZUL što realno iziskuje obiljnu dozu smisla za humor i spremnosti da neko vreme ne izlaziš među svet.

Rasulo u Filmskom centru Srbije tinja već godinu i po dana i svoj vrhunac je dostiglo dolaskom Jelene Trivan koja je odlučila da preuzme kontrolu nad dešavanjima u kinematografiji, tako što će svima otvoreno pokazati da ona može da ospori donete odluke i spreči snimanje filma, da ona može da formira komisije koje će davati onima kojima ona želi da se da, i da pritom ne mora ni da krije kako sve funkcioniše. Reklo bi se čak da su odluke koje komisije donose sada toliko groteskne da na neki način imamo prvi slučaj u kome se mehanizam pritiska na komisije ne samo ne prikriva već se na njemu insistira.

Kad je sistem pritiska na komisije stavila u prvi plan, Trivanka je pomislila da će biti jasno preneto ko je gazda. I ta ideja joj je uspela. Filmadžije su po ko zna koji put pokazale da znaju da njhovog posla nema bez podrške vlasti, i prešli su preko toga kada je njihovim kolegama zabranjen film, neki tako što će se praviti da ne znaju šta se dešava, neki tako što će se praviti da im to nisu kolege a Stevan Filipović tako što će optužiti kolege da su sve izmislile i da FCS zapravo sjajno radi.

Evidentne nepravilnosti na konkursima rešene su time što su napravljeni raznorazni zakulisni dogovori, oni koji se žale su kažnjeni, oni koji su spremni da sarađuju su kupljeni obećanjima, a lojalni članovi komisija su uprkos brojnim nepravilnostima iznova pozvani u neke druge komisije kako bi se pokazalo da FCS stoji iza njih.

Čak je i bizarno ponašanje pojedinih članova komisija ispoljeno kroz prostačke ispade i verbalna vređanja učesnika konkursa na ulici ne samo tolerisano od strane Upravnog odbora Filmskog centra Srbije već i nagrađeno daljim učešćem u komisijama.

Dakle, siledžijstvo i bahatost su se uselili u Filmski centar Srbije u mandatu Jelene Trivan a filmadžije za sada u tome pronalaze nešto prihvatljivo. Međutim, ona voli da se zna ko je čime kupljen i ko se čemu nada, i cena svakog dogovora sa tim ljudima je previsoka. Samo vrhunska remek-dela mogu prikriti sitnodušje autora koji ovakve stvari podržavaju.

Dometi srpskog filma u 2018. su smokvin list kojim je pokrivena godina puke konkursne neregularnosti, tokom koje je direktor Filmskog centra Srbije bio supervizor produkcije što ne sme, usled čega je jedan konkurs vraćen na ponovno odlučivanje, a drugi bi trebalo da bude poništen ali niko tada nije znao da on vršio taj prekršaj pa je prošao rok za žalbu; nacionalni konkurs je poništen od strane Upravnog odbora bez razloga da bi se kasnije ispostavilo da su želeli nešto drugačije rezultate od onih koji su bili na pomolu pa su za potrebe toga skupili drugu komisiju; konačno završni konkurs na kom pobeđuje projekat koji se prebacio sa nacionalnog gde je manja konkurencija na onaj na kom je veća i to nikome iz Filmskog centra Srbije nije bilo previše nelogično…

Sva ova pitanja su uredno postavljana na sesijama Grupacije za kinematgorafiju u Privrednoj komori Srbije, blagovremeno, i pre nego što je šteta načinjena. Direktor Filmskog centra Srbije nije imao odgovor. No, odgovor je stigao ubrzo kada su najveći gafovi nagrađeni podrškom, a komisije uradile baš onako kako se znalo da će biti mesecima pre rezultata. Ovo je prvi put da su upozorenja na regularnost konkursa stizala pre njegovog zaključenja ali Direktor se na sve to oglušio i isterao je svoj zadatak do kraja.

Otud, Filmski centar Srbije više ne pravi konkurse. To su operacije sa jasnim ciljevima koji se definišu pre pozivanja ljudi koji će glumiti komisiju.

No, kako rekosmo sve to se sakriva iza dometa srpskog filma u 2018. godini.

Koji su to dometi?

U seriji PR tekstova Jelena Trivan je apsotrofirala visoku gledanost filma JUŽNI VETAR i dva filma o Velikom ratu, od kojih jedan nije imao veliku gledanost a drugi jeste s tim što niko nije video žive ljude u bioskopu jer su karte prodavane u pretplati.

Potom je na Grupaciji za kinematografiju dodala i dečji film ZLOGONJE koji je bio u Torontu i biće sa Sandensu, tek posle intervencije Dimitrija Vojnova na Twitteru.

Ostali filmovi po njoj nisu postigli ništa.

Da li je zaista tako?

Reklo bi se da nije. Naime, filmovi o Velikom ratu u suštini zbilja nisu značajno doprineli našoj kinematografiji jer nisu u potpunosti izvršili svoju komemorativnu funkciju i istinski iskomunicirali sa publikom. Da Filmski centar Srbije ima sistem kolaudacije projekata koje je podržao, pitanje ja kako bi se ti filmovi proveli na tom završnom pregledu, podsetimo, KRALJ PETAR I je promenio naslov, scenariste, čitav scenario i reditelja. Koju kolaudaciju bi to prošlo?

JUŽNI VETAR jeste ogroman uspeh, sa 800 000 gledalaca u svim srpskim zemljama ali isto tako to je film nastao i pre Bobana Jevtića a nekmoli dolaska Jelene Trivan i po svojoj poetici takav film bi ona inače zabranila, jer zabranila je vrlo sličan film MEZIMICA. Dakle, JUŽNI VETAR je istinski uspeh koji ni na koji način ne ilustruje sadašnje viđenje kinematografije a dolazi iz jednog drugog vremena, i srećom pokazuje da srpski film možda sada nema krovnu instituciju ali ima narod koji ga voli. Za razliku od Filmskog centra Srbije koji danas najradije zabranjuje provokativni žanrovski sadržaj, JUŽNI VETAR je pokazao da publika želi da gleda takve filmove i da komedije i kič-rekonstrukcije epohe nisu jedine forme koje zanimaju gledaoce. I sam autor filma je u jednoj izjavi objasnio kako Trivanka nema pravo da se poziva na uspeh njegovog filma kao nešto što je deo njenog pogleda na struku.

TERET je bio u Kanu. O tom filmu je svašta rečeno i svašta se može reći ali nema tu mnogo nauke. Od ORDINARY PEOPLE znamo da je prikaz srpskog zločina put ne-Kusturičinog srpskog filma da uđe u Kan. Međutim, nije TERET jedini film snimljen kod nas koji o tome govori ali jeste jedini koji je otišao u Kan i po tome se izdvaja. Dakle, misija je uspešno obavljena za razliku od mnogih manje uspešnih.

U svojim pregledima, Trivanka nije uvrstsila TERET jer je to očigledno vrsta filma o kome ne treba da se govori u zemlji, i ako se već prave treba da se nekako namene inostranstvu i da tamo ostanu.

ZLOGONJE su fenomenalan uspeh, dečji film, predstavnik deficitarnog žanra, sa nastupima u Torontu i na Sandensu, ali nije ga bilo u prvom Trivankinom pregledu, tek u onom drugom, kad je otišla na Twitter po mišljenje. Zašto? Pa zato što ona zapravo ni ne zna šta se u našem filmu dešava i zato što se njeno promišljanje zaustavilo na JUŽNOM VETRU za koji nema ko nije čuo i filmovima o Velikom ratu jer su oni dokazivali njenu tezu.

Filma EDERLEZI RISING koji je učestvovao na barem sedam međunarodnih festivala koje boduje sam Filmski centar Srbije, nema ni u jednom od ovih pregleda. Možda zato što ga je Lionsgate kupio za Ameriku a to realno nije ništa naročito iz vizure ljudi u Filmskom centru Srbije, osim što je najveći uspeh u pogledu izvoza srpskog filma od Kusturice naovamo? Možda zato što je stavio Srbiju na svetsku mapu u jednom žanru u kome nikada nije bila prisutna na taj način, a to takođe nije baš neki uspeh u poređenju sa jedva napabričenim gledaocima za film o Velikom ratu?

Ili, možda zato što je scenaristi EDERLEZI RISINGa Jelena Trivan zabranila film a preko tabloida bliskih vlasti Informera i Srpskog telegrafa, i Stevana Filipovića kao svog izlasnika među autorima, pokušala da ga oblati?

Možda zato što je taj scenarista bio jedan od učesnika konkursa sa komercijalni film koji su se žalili i bili u pravu, vrativši na taj konkurs na ponovno odlučivanje?

U svakom slučaju, EDERLEZI RISING se ne pominje u Trivankinoj slici kinematografije, JUŽNI VETAR je tu ali autor filma ne želi da bude njen deo, i ta slika nije kompletna.

Međutim, hendikepirana slika kinematografije pokazuje kuda ova hendikepirana institucija duhovito nazvana Flmski centar Srbije planira da ide dalje. To je put pravljenja gafova i rešavanja nastale štete daljim nerazumnim trošenjem novca, to je dalje potonuće u klijentelizam i diktat iz ko zna kojih centara, to su komisije u kojima će biti sve manje uglednih kolega a sve više ljudi koji su tu da ispunjavaju narudžbine.

Ulazimo u fazu "dogovorne kinematografije" gde će se Upravni odbor moliti za milost a komisije će to samo ozvaničavati.

Otud ne čudi da je dvadeset godina posle ekranizacije NOŽA podržan RUSKI KONZUL - još jedna ekranizacija Vuka Draškovića - jer novi sistem rada Filmskog centra Srbije pomalo podseća na kineski feudalizam koji je gradskom a kasnije i republičkom kulturnom politikom vladao u vreme kadrova Srpskog pokreta obnove.

Kada se tome doda sve zaoštrenija politička situacija, nemojte se čuditi kada razni simptomi slučaja MEZIMICA počnu da se dešavaju i drugim projektima. Kada zbog toga što u filmu glumi Sergej Trifunović ne izdaju dozvolu za snimanje, ili zbog toga što glumi Nikola Kojo ne može da se nađe televizija kao koproducent. O Domovima kulture po unutrašnjosti koji su još uvek vrlo bitan činilac prikazivačke mreže da ne govorimo, već smo ove godine imali pisma u kojima se traži skidanje jednog i stavljanje drugog filma na repertoar.

Sa otkupom Prve i televizije O2 sve ovo postaje jedan zatvoren proizvodni ciklus u kome kadija sudi, kadija tuži, i što okolnosti budu neprijatnije što će represija biti sve jača.

Iduća godina mora biti poprište velike bitke u kojoj će filmadžije morati da se izbore za kakvu-takvu autonomiju. Režimi su tradicionalno grešili kada su pritiskali filmadžije, i obično u tome nisu uspevali. 2018. godina je bila prva u kojoj je delovalo da je režim u pravu jer su filmadžije poklekle i pokazale nulu solidarnosti. No, moguće je da nisu svi shvatili šta se zaista sprema i samo su želeli da im neke antipatične kolege budu potprašene.

Za 2018. i 2019. godinu država je opredelila rekordne sume novca za kinematografiju, preko devet miliona evra godišnje. I kako su rekordi obarani tako su ta sredstva dobijala sve jaču političku kontrolu i počela da se usmeravaju stranačkim kanalima. Jasno je da kad su pare u igri, i kada su dovoljno velike da privuku pažnju vanesnafskih aktera, ta borba neće biti nimalo laka. Otud, jako je važno imati na umu da ukazivanje na krizu upravljanja Filmskim centrom neće više ugroziti buduće finansiranje kinematografije od trenutka kada đavo bude došao po svoje i kada zagrizemo gorke plodove ovakvog rada. Ali, borba neće biti nimalo jednostavna jer sa ovoliko novca je lako razjedinjavati esnaf i raspaljivati maštu autora i producenata koji misle na kratke staze. 

Sve je prošlo, proći će i ovo!

Srećna nova 2019.

Wednesday, November 21, 2018

NESTAŠNI GLASAČI - FCS 2018.

Posle nekoliko godina, stvari u Filmskom centru Srbije eskalirale su do tačke da iznova moramo da se začudimo pred njihovim aspurdom. Posle vraćanja Konkursa za zanrovski određen film sa komercijalnim potencijalom na ponovno odlučivanje od strane Ministarstva kulture, pošto su na prvom dali sredstva jednom filmu koji nema regulisana autorska prava, direktor FCS je bio u konfliktu interesa, članice komisije je unosila zbrku u glasanje zbog konflikta interesa itd. doneta je ista odluka kao i prvi put.

Problem konflikta interesa direktora Filmskog centra Srbije koji nije smeo da bude supervizor produkcije rešen je time što na konkursu NEMA SUPERVIZORA PRODUKCIJE. Problem konflikta interesa članice Komisije rešen je time što više NEMA KONFLIKTA interesa. Problemi su prevaziđeni time što su sklonjeni a ne rešeni.

Tako da Zapisnik sa sednice kaže,

Имајући у виду примедбе из Решења, чланови Комисије су се сложили да с обзиром на то да Закон о кинематографији и Статут Филмског центра Србије не предвиђа обавезу учешћа супервизора продукције у доношењу предлога Конкурсне комисије, као и чињеницу да они сами поседују стручна знања у погледу финансијске изводљивости пројеката, предлог одлуке донесу без именовања новог супервизора продукције. 

Filmski centar Srbije je dakle uzalud godinama trošio sredstva na supervizore produkcije, pojedine komisije mogu da rade i bez njih.

Ali, Zapisnik sa glasanja pokazuje da to novo glasanje deluje potpuno bizarno i nimalo spontano...

Dakle, za tri sata, od 16h do 19h, članica Komisije Nikolina Vučetić Zečević je uspela da se potpuno predomisli i da od podrške filmu ZLATNO DOBA pređe na podršku filmu ŠKARTOVI, da od neuključivanja ŠKARTOVA na širi spisak gde je stavila ZLATNO DOBA, u direktnom sučeljavanju ta dva projekta dođe do toga da su joj ŠKARTOVI ipak bolji.

Naravno, verovatno ovakvo preumljenje nije nelegalno samo po sebi jer se uz glasanje i diskutovalo o filmovima, ali suštinski, jasno je da ovakvo glasanje pokazuje kako FCS ne može da održi čak ni privid regularnosti konkursa.

Zamislite da se ovako glasa za nešto što kolokvijalno nazivamo zaista važnim, kakav bi skandal izbio i kakve bi bile konsekvence po one koji su takvo glasanje sproveli...

Evo izvoda iz Zapisnika,


"У наставку, у другој фази гласања, сваки члан Конкурсне комисије је са шире листе од осам филмова сачинио своју појединачну ширу листу изабраних пројеката:

Светислав Прелић: ЗЛАТНО ДОБА, ПОРЕД НАС, #БРУЦОШИ и ШКАРТОВИ.
Драгана Тешић: ЗЛАТНО ДОБО, #БРУЦОШИ, ТИ СИ ПРИНЦЕЗА и БИЋЕ НОВИХ ЛЕТА.
Николина Вучетић Зечевић: ЗЛАТНО ДОБА, ПОРЕД НАС, #БРУЦОШИ и ЖИКИНА ДИНАСТИЈА.
Дуња Петровић: ЗЛАТНО ДОБА, ПОРЕД НАС, ШКАРТОВИ и ЗМАЈОВИНИ ПАНГАЛОЗИ.
Југослав Пантелић: ЗЛАТНО ДОБА, ПОРЕД НАС, #БРУЦОШИ и ШКАРТОВИ.

DAKLE, U OVOJ FAZI NIKOLINA VUČETIĆ ZEČEVIĆ NE GLASA ZA ŠKARTOVE ALI GLASA ZA ZLATNO DOBA KOJE SHODNO TOME SMATRA ZA SUPERIORNIJI PROJEKAT

Сабирањем гласова, одлучено је да пројекти који су добили највећи број гласова буду на ужој листи Комисије:
1. ЗЛАТНО ДОБА (5 гласова)
2. ПОРЕД НАС (4 гласа)
3. #БРУЦОШИ (4 гласа)
4. ШКАРТОВИ (3 гласа)
У трећој, финалној фази гласања, чланови Комисије су одлучили да подрже три пројекта која ће се наћи на листи Предлога Комисије за УО ФЦС. Још једном су заједнички прошли кроз четири пројеката који су се нашли на ужој листи, а затим је сваки члан Конкурсне комисије предложио три пројекта која би подржао.

Светислав Прелић: ПОРЕД НАС, #БРУЦОШИ и ЗЛАТНО ДОБА
Драгана Тешић: ПОРЕД НАС, #БРУЦОШИ и ЗЛАТНО ДОБА
Николина Вучетић Зечевић: ПОРЕД НАС, #БРУЦОШИ и ШКАРТОВИ
Дуња Петровић: ПОРЕД НАС, ЗЛАТНО ДОБА И ШКАРТОВИ
Југослав Пантелић: ПОРЕД НАС, #БРУЦОШИ и ШКАРТОВИ

U OVOJ FAZI NIKOLINA VUČETIĆ ZEČEVIĆ OTKRIVA ŠKARTOVE A ZANEMARUJE ZLATNO DOBA

Након гласања је констатовано да пројекат ПОРЕД НАС има 5 гласова, док је пројекат #БРУЦОШИ освојио 4 гласа Комисије , а ШКАРТОВИ и ЗЛАТНО ДОБА изjедначени броj од по 3 гласа.
Потом су чланови комисије гласали још једном како би у финалном гласању изабрали трећи пројекат. Светислав Прелић, Драгана Тешић и Дуња Петровић гласали су за ЗЛАТНО ДОБА, док су
 Николина Вучетић Зечевић и Југослав Пантелић гласали за пројекат ШКАРТОВИ.

U OVOJ FAZI NIKOLINA VUČETIĆ ZEČEVIĆ POTPUNO MENJA MIŠLJENJE I GLASA ZA ŠKARTOVE KOJI JOJ NISU BILI NA SPISKU POSLE BODOVANJA A NE GLASA ZA ZLATNO DOBA KOJE JESTE I TO U DIREKTNOM ODMERAVANJU DVA PROJEKTA!

Рангирани проjекати на основу финалног гласања коjи Комисиjа даjе на предлог УО за суфинансирање су ПОРЕД НАС, #БРУЦОШИ и ЗЛАТНО ДОБА."


Ovakvo ponašanje stvara zabrinutost, ne samo oko toga kako Filmski centar Srbije upravlja javnim novcem već i nad nečim još značajnijim za struku - a to je kako upravlja stanjem u ovoj već ugroženoj oblasti našeg filma - a to je žanrovski određen film sa komercijalnim potencijalom, koji kao što vidimo na primeru JUŽNOG VETRA ima svoju publiku, i ima svoju svrhu, ali nema adekvatnu podršku.