Sunday, December 30, 2018

2018: OVO JE NJIHOV FILMSKI CENTAR, AL' MALO JE I NAŠ

Godinu za nama u srpskoj kinematografiji obeležila je nostalgija. S jedne strane, Upravni odbor Filmskog centra Srbije posle nekoliko decenija zabranio je jedan film, što je zaista doslovno oživljavanje onih najsjajnijih dana naše kinematografije od pre pola veka kada smo imali sezone gde bi naši filmovi uzeli nagrade u Kanu, Veneciji i Berlinu, usput puneći sale na domaćem terenu. Cena funkcionisanja takve kulture bili su slučajevi da se ponekad poneki film zabrani.

U tom pogledu, postavlja se pitanje da li je naša kultura dostigla taj nivo da i mi treba da se pomirimo sa povremenim zabranama filmova?

I da i ne.

Naime, u povratku starim i proverenim vrednostima, Filmski centar Srbije ispoljio se i kroz to što se vratio na settinge od pre desetak godina kada je sve bilo manje više namešteno. Ove godine doduše, učesnici u kinematografiji su pre formiranja komisije već znali koji filmovi će dobiti novac, a onda su neke od njih osećale stid pa su pisale obrazloženja koja su ličila na vapaj za pomoć, kao da su namenjena trenutku kada se srpski kinematografski košmar završi i oni budu morali da čiste svoj obraz. Ali neke komisije baš i nisu imale previše stida, otud i neke istinski hrabre odluke kao što je podrška za ekranizaciju romana Vuka Draškovića RUSKI KONZUL što realno iziskuje obiljnu dozu smisla za humor i spremnosti da neko vreme ne izlaziš među svet.

Rasulo u Filmskom centru Srbije tinja već godinu i po dana i svoj vrhunac je dostiglo dolaskom Jelene Trivan koja je odlučila da preuzme kontrolu nad dešavanjima u kinematografiji, tako što će svima otvoreno pokazati da ona može da ospori donete odluke i spreči snimanje filma, da ona može da formira komisije koje će davati onima kojima ona želi da se da, i da pritom ne mora ni da krije kako sve funkcioniše. Reklo bi se čak da su odluke koje komisije donose sada toliko groteskne da na neki način imamo prvi slučaj u kome se mehanizam pritiska na komisije ne samo ne prikriva već se na njemu insistira.

Kad je sistem pritiska na komisije stavila u prvi plan, Trivanka je pomislila da će biti jasno preneto ko je gazda. I ta ideja joj je uspela. Filmadžije su po ko zna koji put pokazale da znaju da njhovog posla nema bez podrške vlasti, i prešli su preko toga kada je njihovim kolegama zabranjen film, neki tako što će se praviti da ne znaju šta se dešava, neki tako što će se praviti da im to nisu kolege a Stevan Filipović tako što će optužiti kolege da su sve izmislile i da FCS zapravo sjajno radi.

Evidentne nepravilnosti na konkursima rešene su time što su napravljeni raznorazni zakulisni dogovori, oni koji se žale su kažnjeni, oni koji su spremni da sarađuju su kupljeni obećanjima, a lojalni članovi komisija su uprkos brojnim nepravilnostima iznova pozvani u neke druge komisije kako bi se pokazalo da FCS stoji iza njih.

Čak je i bizarno ponašanje pojedinih članova komisija ispoljeno kroz prostačke ispade i verbalna vređanja učesnika konkursa na ulici ne samo tolerisano od strane Upravnog odbora Filmskog centra Srbije već i nagrađeno daljim učešćem u komisijama.

Dakle, siledžijstvo i bahatost su se uselili u Filmski centar Srbije u mandatu Jelene Trivan a filmadžije za sada u tome pronalaze nešto prihvatljivo. Međutim, ona voli da se zna ko je čime kupljen i ko se čemu nada, i cena svakog dogovora sa tim ljudima je previsoka. Samo vrhunska remek-dela mogu prikriti sitnodušje autora koji ovakve stvari podržavaju.

Dometi srpskog filma u 2018. su smokvin list kojim je pokrivena godina puke konkursne neregularnosti, tokom koje je direktor Filmskog centra Srbije bio supervizor produkcije što ne sme, usled čega je jedan konkurs vraćen na ponovno odlučivanje, a drugi bi trebalo da bude poništen ali niko tada nije znao da on vršio taj prekršaj pa je prošao rok za žalbu; nacionalni konkurs je poništen od strane Upravnog odbora bez razloga da bi se kasnije ispostavilo da su želeli nešto drugačije rezultate od onih koji su bili na pomolu pa su za potrebe toga skupili drugu komisiju; konačno završni konkurs na kom pobeđuje projekat koji se prebacio sa nacionalnog gde je manja konkurencija na onaj na kom je veća i to nikome iz Filmskog centra Srbije nije bilo previše nelogično…

Sva ova pitanja su uredno postavljana na sesijama Grupacije za kinematgorafiju u Privrednoj komori Srbije, blagovremeno, i pre nego što je šteta načinjena. Direktor Filmskog centra Srbije nije imao odgovor. No, odgovor je stigao ubrzo kada su najveći gafovi nagrađeni podrškom, a komisije uradile baš onako kako se znalo da će biti mesecima pre rezultata. Ovo je prvi put da su upozorenja na regularnost konkursa stizala pre njegovog zaključenja ali Direktor se na sve to oglušio i isterao je svoj zadatak do kraja.

Otud, Filmski centar Srbije više ne pravi konkurse. To su operacije sa jasnim ciljevima koji se definišu pre pozivanja ljudi koji će glumiti komisiju.

No, kako rekosmo sve to se sakriva iza dometa srpskog filma u 2018. godini.

Koji su to dometi?

U seriji PR tekstova Jelena Trivan je apsotrofirala visoku gledanost filma JUŽNI VETAR i dva filma o Velikom ratu, od kojih jedan nije imao veliku gledanost a drugi jeste s tim što niko nije video žive ljude u bioskopu jer su karte prodavane u pretplati.

Potom je na Grupaciji za kinematografiju dodala i dečji film ZLOGONJE koji je bio u Torontu i biće sa Sandensu, tek posle intervencije Dimitrija Vojnova na Twitteru.

Ostali filmovi po njoj nisu postigli ništa.

Da li je zaista tako?

Reklo bi se da nije. Naime, filmovi o Velikom ratu u suštini zbilja nisu značajno doprineli našoj kinematografiji jer nisu u potpunosti izvršili svoju komemorativnu funkciju i istinski iskomunicirali sa publikom. Da Filmski centar Srbije ima sistem kolaudacije projekata koje je podržao, pitanje ja kako bi se ti filmovi proveli na tom završnom pregledu, podsetimo, KRALJ PETAR I je promenio naslov, scenariste, čitav scenario i reditelja. Koju kolaudaciju bi to prošlo?

JUŽNI VETAR jeste ogroman uspeh, sa 800 000 gledalaca u svim srpskim zemljama ali isto tako to je film nastao i pre Bobana Jevtića a nekmoli dolaska Jelene Trivan i po svojoj poetici takav film bi ona inače zabranila, jer zabranila je vrlo sličan film MEZIMICA. Dakle, JUŽNI VETAR je istinski uspeh koji ni na koji način ne ilustruje sadašnje viđenje kinematografije a dolazi iz jednog drugog vremena, i srećom pokazuje da srpski film možda sada nema krovnu instituciju ali ima narod koji ga voli. Za razliku od Filmskog centra Srbije koji danas najradije zabranjuje provokativni žanrovski sadržaj, JUŽNI VETAR je pokazao da publika želi da gleda takve filmove i da komedije i kič-rekonstrukcije epohe nisu jedine forme koje zanimaju gledaoce. I sam autor filma je u jednoj izjavi objasnio kako Trivanka nema pravo da se poziva na uspeh njegovog filma kao nešto što je deo njenog pogleda na struku.

TERET je bio u Kanu. O tom filmu je svašta rečeno i svašta se može reći ali nema tu mnogo nauke. Od ORDINARY PEOPLE znamo da je prikaz srpskog zločina put ne-Kusturičinog srpskog filma da uđe u Kan. Međutim, nije TERET jedini film snimljen kod nas koji o tome govori ali jeste jedini koji je otišao u Kan i po tome se izdvaja. Dakle, misija je uspešno obavljena za razliku od mnogih manje uspešnih.

U svojim pregledima, Trivanka nije uvrstsila TERET jer je to očigledno vrsta filma o kome ne treba da se govori u zemlji, i ako se već prave treba da se nekako namene inostranstvu i da tamo ostanu.

ZLOGONJE su fenomenalan uspeh, dečji film, predstavnik deficitarnog žanra, sa nastupima u Torontu i na Sandensu, ali nije ga bilo u prvom Trivankinom pregledu, tek u onom drugom, kad je otišla na Twitter po mišljenje. Zašto? Pa zato što ona zapravo ni ne zna šta se u našem filmu dešava i zato što se njeno promišljanje zaustavilo na JUŽNOM VETRU za koji nema ko nije čuo i filmovima o Velikom ratu jer su oni dokazivali njenu tezu.

Filma EDERLEZI RISING koji je učestvovao na barem sedam međunarodnih festivala koje boduje sam Filmski centar Srbije, nema ni u jednom od ovih pregleda. Možda zato što ga je Lionsgate kupio za Ameriku a to realno nije ništa naročito iz vizure ljudi u Filmskom centru Srbije, osim što je najveći uspeh u pogledu izvoza srpskog filma od Kusturice naovamo? Možda zato što je stavio Srbiju na svetsku mapu u jednom žanru u kome nikada nije bila prisutna na taj način, a to takođe nije baš neki uspeh u poređenju sa jedva napabričenim gledaocima za film o Velikom ratu?

Ili, možda zato što je scenaristi EDERLEZI RISINGa Jelena Trivan zabranila film a preko tabloida bliskih vlasti Informera i Srpskog telegrafa, i Stevana Filipovića kao svog izlasnika među autorima, pokušala da ga oblati?

Možda zato što je taj scenarista bio jedan od učesnika konkursa sa komercijalni film koji su se žalili i bili u pravu, vrativši na taj konkurs na ponovno odlučivanje?

U svakom slučaju, EDERLEZI RISING se ne pominje u Trivankinoj slici kinematografije, JUŽNI VETAR je tu ali autor filma ne želi da bude njen deo, i ta slika nije kompletna.

Međutim, hendikepirana slika kinematografije pokazuje kuda ova hendikepirana institucija duhovito nazvana Flmski centar Srbije planira da ide dalje. To je put pravljenja gafova i rešavanja nastale štete daljim nerazumnim trošenjem novca, to je dalje potonuće u klijentelizam i diktat iz ko zna kojih centara, to su komisije u kojima će biti sve manje uglednih kolega a sve više ljudi koji su tu da ispunjavaju narudžbine.

Ulazimo u fazu "dogovorne kinematografije" gde će se Upravni odbor moliti za milost a komisije će to samo ozvaničavati.

Otud ne čudi da je dvadeset godina posle ekranizacije NOŽA podržan RUSKI KONZUL - još jedna ekranizacija Vuka Draškovića - jer novi sistem rada Filmskog centra Srbije pomalo podseća na kineski feudalizam koji je gradskom a kasnije i republičkom kulturnom politikom vladao u vreme kadrova Srpskog pokreta obnove.

Kada se tome doda sve zaoštrenija politička situacija, nemojte se čuditi kada razni simptomi slučaja MEZIMICA počnu da se dešavaju i drugim projektima. Kada zbog toga što u filmu glumi Sergej Trifunović ne izdaju dozvolu za snimanje, ili zbog toga što glumi Nikola Kojo ne može da se nađe televizija kao koproducent. O Domovima kulture po unutrašnjosti koji su još uvek vrlo bitan činilac prikazivačke mreže da ne govorimo, već smo ove godine imali pisma u kojima se traži skidanje jednog i stavljanje drugog filma na repertoar.

Sa otkupom Prve i televizije O2 sve ovo postaje jedan zatvoren proizvodni ciklus u kome kadija sudi, kadija tuži, i što okolnosti budu neprijatnije što će represija biti sve jača.

Iduća godina mora biti poprište velike bitke u kojoj će filmadžije morati da se izbore za kakvu-takvu autonomiju. Režimi su tradicionalno grešili kada su pritiskali filmadžije, i obično u tome nisu uspevali. 2018. godina je bila prva u kojoj je delovalo da je režim u pravu jer su filmadžije poklekle i pokazale nulu solidarnosti. No, moguće je da nisu svi shvatili šta se zaista sprema i samo su želeli da im neke antipatične kolege budu potprašene.

Za 2018. i 2019. godinu država je opredelila rekordne sume novca za kinematografiju, preko devet miliona evra godišnje. I kako su rekordi obarani tako su ta sredstva dobijala sve jaču političku kontrolu i počela da se usmeravaju stranačkim kanalima. Jasno je da kad su pare u igri, i kada su dovoljno velike da privuku pažnju vanesnafskih aktera, ta borba neće biti nimalo laka. Otud, jako je važno imati na umu da ukazivanje na krizu upravljanja Filmskim centrom neće više ugroziti buduće finansiranje kinematografije od trenutka kada đavo bude došao po svoje i kada zagrizemo gorke plodove ovakvog rada. Ali, borba neće biti nimalo jednostavna jer sa ovoliko novca je lako razjedinjavati esnaf i raspaljivati maštu autora i producenata koji misle na kratke staze. 

Sve je prošlo, proći će i ovo!

Srećna nova 2019.

Wednesday, November 21, 2018

NESTAŠNI GLASAČI - FCS 2018.

Posle nekoliko godina, stvari u Filmskom centru Srbije eskalirale su do tačke da iznova moramo da se začudimo pred njihovim aspurdom. Posle vraćanja Konkursa za zanrovski određen film sa komercijalnim potencijalom na ponovno odlučivanje od strane Ministarstva kulture, pošto su na prvom dali sredstva jednom filmu koji nema regulisana autorska prava, direktor FCS je bio u konfliktu interesa, članice komisije je unosila zbrku u glasanje zbog konflikta interesa itd. doneta je ista odluka kao i prvi put.

Problem konflikta interesa direktora Filmskog centra Srbije koji nije smeo da bude supervizor produkcije rešen je time što na konkursu NEMA SUPERVIZORA PRODUKCIJE. Problem konflikta interesa članice Komisije rešen je time što više NEMA KONFLIKTA interesa. Problemi su prevaziđeni time što su sklonjeni a ne rešeni.

Tako da Zapisnik sa sednice kaže,

Имајући у виду примедбе из Решења, чланови Комисије су се сложили да с обзиром на то да Закон о кинематографији и Статут Филмског центра Србије не предвиђа обавезу учешћа супервизора продукције у доношењу предлога Конкурсне комисије, као и чињеницу да они сами поседују стручна знања у погледу финансијске изводљивости пројеката, предлог одлуке донесу без именовања новог супервизора продукције. 

Filmski centar Srbije je dakle uzalud godinama trošio sredstva na supervizore produkcije, pojedine komisije mogu da rade i bez njih.

Ali, Zapisnik sa glasanja pokazuje da to novo glasanje deluje potpuno bizarno i nimalo spontano...

Dakle, za tri sata, od 16h do 19h, članica Komisije Nikolina Vučetić Zečević je uspela da se potpuno predomisli i da od podrške filmu ZLATNO DOBA pređe na podršku filmu ŠKARTOVI, da od neuključivanja ŠKARTOVA na širi spisak gde je stavila ZLATNO DOBA, u direktnom sučeljavanju ta dva projekta dođe do toga da su joj ŠKARTOVI ipak bolji.

Naravno, verovatno ovakvo preumljenje nije nelegalno samo po sebi jer se uz glasanje i diskutovalo o filmovima, ali suštinski, jasno je da ovakvo glasanje pokazuje kako FCS ne može da održi čak ni privid regularnosti konkursa.

Zamislite da se ovako glasa za nešto što kolokvijalno nazivamo zaista važnim, kakav bi skandal izbio i kakve bi bile konsekvence po one koji su takvo glasanje sproveli...

Evo izvoda iz Zapisnika,


"У наставку, у другој фази гласања, сваки члан Конкурсне комисије је са шире листе од осам филмова сачинио своју појединачну ширу листу изабраних пројеката:

Светислав Прелић: ЗЛАТНО ДОБА, ПОРЕД НАС, #БРУЦОШИ и ШКАРТОВИ.
Драгана Тешић: ЗЛАТНО ДОБО, #БРУЦОШИ, ТИ СИ ПРИНЦЕЗА и БИЋЕ НОВИХ ЛЕТА.
Николина Вучетић Зечевић: ЗЛАТНО ДОБА, ПОРЕД НАС, #БРУЦОШИ и ЖИКИНА ДИНАСТИЈА.
Дуња Петровић: ЗЛАТНО ДОБА, ПОРЕД НАС, ШКАРТОВИ и ЗМАЈОВИНИ ПАНГАЛОЗИ.
Југослав Пантелић: ЗЛАТНО ДОБА, ПОРЕД НАС, #БРУЦОШИ и ШКАРТОВИ.

DAKLE, U OVOJ FAZI NIKOLINA VUČETIĆ ZEČEVIĆ NE GLASA ZA ŠKARTOVE ALI GLASA ZA ZLATNO DOBA KOJE SHODNO TOME SMATRA ZA SUPERIORNIJI PROJEKAT

Сабирањем гласова, одлучено је да пројекти који су добили највећи број гласова буду на ужој листи Комисије:
1. ЗЛАТНО ДОБА (5 гласова)
2. ПОРЕД НАС (4 гласа)
3. #БРУЦОШИ (4 гласа)
4. ШКАРТОВИ (3 гласа)
У трећој, финалној фази гласања, чланови Комисије су одлучили да подрже три пројекта која ће се наћи на листи Предлога Комисије за УО ФЦС. Још једном су заједнички прошли кроз четири пројеката који су се нашли на ужој листи, а затим је сваки члан Конкурсне комисије предложио три пројекта која би подржао.

Светислав Прелић: ПОРЕД НАС, #БРУЦОШИ и ЗЛАТНО ДОБА
Драгана Тешић: ПОРЕД НАС, #БРУЦОШИ и ЗЛАТНО ДОБА
Николина Вучетић Зечевић: ПОРЕД НАС, #БРУЦОШИ и ШКАРТОВИ
Дуња Петровић: ПОРЕД НАС, ЗЛАТНО ДОБА И ШКАРТОВИ
Југослав Пантелић: ПОРЕД НАС, #БРУЦОШИ и ШКАРТОВИ

U OVOJ FAZI NIKOLINA VUČETIĆ ZEČEVIĆ OTKRIVA ŠKARTOVE A ZANEMARUJE ZLATNO DOBA

Након гласања је констатовано да пројекат ПОРЕД НАС има 5 гласова, док је пројекат #БРУЦОШИ освојио 4 гласа Комисије , а ШКАРТОВИ и ЗЛАТНО ДОБА изjедначени броj од по 3 гласа.
Потом су чланови комисије гласали још једном како би у финалном гласању изабрали трећи пројекат. Светислав Прелић, Драгана Тешић и Дуња Петровић гласали су за ЗЛАТНО ДОБА, док су
 Николина Вучетић Зечевић и Југослав Пантелић гласали за пројекат ШКАРТОВИ.

U OVOJ FAZI NIKOLINA VUČETIĆ ZEČEVIĆ POTPUNO MENJA MIŠLJENJE I GLASA ZA ŠKARTOVE KOJI JOJ NISU BILI NA SPISKU POSLE BODOVANJA A NE GLASA ZA ZLATNO DOBA KOJE JESTE I TO U DIREKTNOM ODMERAVANJU DVA PROJEKTA!

Рангирани проjекати на основу финалног гласања коjи Комисиjа даjе на предлог УО за суфинансирање су ПОРЕД НАС, #БРУЦОШИ и ЗЛАТНО ДОБА."


Ovakvo ponašanje stvara zabrinutost, ne samo oko toga kako Filmski centar Srbije upravlja javnim novcem već i nad nečim još značajnijim za struku - a to je kako upravlja stanjem u ovoj već ugroženoj oblasti našeg filma - a to je žanrovski određen film sa komercijalnim potencijalom, koji kao što vidimo na primeru JUŽNOG VETRA ima svoju publiku, i ima svoju svrhu, ali nema adekvatnu podršku.

Saturday, December 30, 2017

2017: GODINA RASKORAKA


U septembru 2017. napustio nas je Uroš Stojanović, čovek koji je bio deo Novog srpskog filma iako nije morao. Iza njega ostao je jedan celovečernji igrani film ali da smo znali da će nas prerano napustiti, našli bismo način da ga potpišemo na svojim špicama jer mnoge od njih ne bi postojale da ga nije bilo. Duboko upisan u genetskom kodu mnogih filmskih projekata, Uroš je iza sebe ostavio svoj jedini film i nas kao potvrdu da je za života uradio mnogo više nego što može da se nasluti.

Poslednji konkurs Filmskog centra Srbije na kom je Uroš učestvovao bio je Konkurs za podršku repertoarskom filmu, kruna dugogodišnje borbe da institucije prepoznaju karakteristiku srpskog filma a to je visoka gledanost, i da je očuvaju kroz podršku kvalitetnim ostvarenjima koji privlači publiku. Uvođenje ovog Konkursa je značajan događaj za našu kinematografiju i potvrdiće se kao svojevrsna prekretnica ukoliko filmovi koji su podržani na njemu budu valjali i ako ispune svoj cilj.

2016. godina je u svojoj završnici donela lančani sudar barem šest filmova sa visokim komercijalnim ambicijama koji se protegao i u dva meseca 2017. Međutim, samo tri ili četiri među njima su bili zaista filmovi, ostalo su bile manje ili više premontirane serije, sužene na bioskopsku minutažu ili nastale pukim spajanjem epizoda. U 2017. godinu smo ušli praktično bez filmova.

Danak tog iscrpljivanja tržišta u nepromišljenoj seriji nabacivanja komercijalno ambicioznih filmova platio je ni manje ni više nego Emir Kusturica. Ovaj velikan svetskog filma koji je upravo prepoznatljiv po tome što je snimao umetnički vredne i nagrađivane filmove koji postižu relevantan uspeh na blagajnama, i po tome spada u izumiruću vrstu evropskih autora, doneo nam je pitak, produkciono spektakularan film sa najvećom srpskom filmskom divom Slobodom MIćalović i najvećom evropskom Monicom Bellucci u glavnim ulogama, plus samim sobom u glavnoj muškoj ulozi. Nažalost, svi ti elementi nisu doneli filmu NA MLIJEČNOM PUTU ni sto hiljada gledalaca što otvara pitanje - šta publici više može da se pruži od komunikativnog filma velikog reditelja, najvećih lokalnih i kontinentalnih zvezda?

Slična sudbina zadesila je i REKVIJEM ZA GOSPOĐU J. - odličan art house film koji uprkos izuzetnom prijemu na Berlinalu i ubedljivoj pobedi na FESTu nije ostavio nikakav trag u bioskopima. AFTERPARTI je bio još drastičniji primer potonuća filma na blagajnama iako nije imao zanemarljivu ciljnu grupu.

Svi ovi događaji otvaraju pitanja o kojima bi esnaf trebalo da razmisli. Šta se to dešava? U čemu se greši?

Mogu se kritikovati detalji, poput marketinga, ali izgleda da je potrebno postaviti i određene standarde u distributersko-prikazivačkom domenu, i da iz tog segmenta industrije takođe mora doći nekakav impuls i podsticaj kvalitetu. U protivnom, sva je prilika da će ispasti kako su oni koji spajaju dve televizijske epizode pametniji od onih koji dovode najveće svetske zvezde i upuštaju se u naporna snimanja.

Upravo je 2017. godina bila dokaz kako sadašnji sistem višegodišnjeg finansiranja filmova donosi opasne posledice jer se u kinematografiji maltene ništa značajno nije dešavalo od kada su na FESTu prikazani NA MLIJEČNOM PUTU, REKVIJEM ZA GOSPOĐU J i AFTERPARTI. Imati tri takva filma u sezoni svakako nije malo, ali ostatak godine je doneo autore koji taktiziraju čekajući strane festivale i ne puštaju ništa uz nekoliko potpuno minornih premijera.

U tom smislu, najprijatnije iznenađenje doneo je film DRUGA STRANA SVEGA Mile Turajlić koji ne samo da je trijumfovao na IDFAi u Amsterdamu osvojivši jednu od najuglednijih nagrada u svetu dokumentarnog filma već je potvrdio ono što pričamo od početka - mobilisao je publiku. Ovaj dokumentarni film je u limitiranoj art house distribuciji na kraju privukao više gledalaca nego PROKLETI PAS, igrani film sa komercijalnim pretenzijama koji je išao u regularnu distribuciju.

Dakle, interesovanje zajednice postoji, vreme je samo da se nekako poklopi sa kvalitetom dela jer se u protivnom stvara opasan raskorak.

Televizija je oduvek bila značajan faktor u srpskoj filmskoj produkciji, i kao finansijer i kao jedan od najizdašnijih prikazivača. Ove godine se na tržištu pojavio još jedan novi igrač - SBBov kanal Top koji je od RTSa preuzeo neke od njihovih najambicioznijih serija. Ovaj kanal koji se isključivo vidi kod pojedinih provajdera u potrazi je za novim sadržajima. Dok je iz raznih demografsko-tehničkih razloga pretenciozbno očekivati da će bivša Jugoslavija ubrzo postati bitno tržište za Netflix ili Amazon, možda je upravo poslovni model SBBovog Topa, regionalni odgovor na globalni fenomen striminga i ekskluzivnog obezbeđivanja sadržaja. Ovo ulaganje se iz televizijske produkcije lako može prelitii na filmsku, tako da ovu promenu okolnosti treba pratiti sa velikom pažnjom u predstojećem periodu.

U 2018. godini i svakoj posle nje, naš cilj će biti da ne razočaramo Uroša ali i da sačuvamo sećanje na njega. Formalno to ćemo uraditi uspostavljanjem nagrade za najtalentovanijeg debitanta koji je snimio više od debitantskog filma. Ali suštinski, to će činiti naše buduće delovanje, nastanak filmova i gajenje autora kakvi bi ga radovali da je i dalje sa nama.

Srećna Nova 2018.

Saturday, December 31, 2016

2016: AMERIČKI SAN




U 2016. godini zaživeli su podsticaji stranim producentima koji snimaju na tlu Srbije. U tom procesu, podsticaji su odobreni i srpskim produkcijama čime je kinematografski horizont zaličio na američki. Još su daleko dani kada će se Beograd zbog povoljnijih cena snimati u Nišu, premda se epoha već sada vrlo često snima u Valjevu, ali ostaje nada da će lokalne samouprave preuzeti inicijativu i podsticaje prilagođavati ekonomskom stanju, kao što je slučaj u Americi. Posle uragana Katrina usledila je poplava filmova snimanih u Luizijani i Nju Orleansu, sa idejom da se kroz podsticaje filmskoj produkciji ožive razoreni delovi zemlje. Kosovo i Metohija prvi padaju na pamet kao teritorija gde bi podsticaji mogli biti veći ali ni druga mesta u Srbiji ne zaostaju po svojim potrebama.
Posle kulture državnih podsticaja filmskim produkcijama, 2016. nam je donela još jednu američku filmsku tradiciju – to je mogućnost mladih i neafirmisanih autora da bez državne pomoći i uglednih producenata, sami snime filmove i tako započnu svoju karijeru. Tehnički, niko im ni pre nije branio da sami snimaju ali je ozbiljna karijera ostajala izvan domašaja šta god da snime. Ranije je bilo nekoliko slučajeva, ali Stevan Filipović kao pionir tog pristipa najbolji je primer kako je autorima takvih filmova ulazak sa zaslužena mesta u esnafu bitno otežan ili čak suptinski onemogućen. Filipović je tek sa trećim uspešnim filmom snimljenim u gerilskim uslovima uspeo da se izbori za kakav-takav respekt.
U 2016. međutim dva filma su uspela da kao debi izbore dobru poziciju svojim autorima – OTVORENA Momira Miloševića i INKARNACIJA Filipa Kovačevića donele su svojim mladim rediteljima nivo afirmacije kakav nije bio dostupan u vreme ŠEJTANOVOG RATNIKA. Klima u kinematografiji se promenila i reklo se da ipak postaje važno šta je čovek snimio iako je i dalje važnije čiju je podršku obezbedio.
Iduće sezone čeka nas premijera AFTERPARTIJA Luke Bursaća koji je je najvećim delom nastao „mimo institucija“, slično kao OTVORENA i INKARNACIJA- Bursaćev energični stil donosi komunikativniji film podjednako značajnog bioskopskog i festivalskog potencijala i od ovog naslova očekujemo da će preokrenuti neke stvari.
U Holivudu je ranije važila maksima, „You’re only as good as your last picture“ i ona je ove godine odnela svoju prvu žrtvu kod nas. Izuzetan film Miloša Radovića DNEVNIK MAŠINOVOĐE ostaje i neprepoznat i nepogledan jer je po spisku ekipe suviše ličio na mučne i aljkave produkcije iz sredine dvehiljaditih. A zapravo, nije im bio nimalo sličan. Reč je o izvanrednoj crnoj komediji kakvu smo dugo čekali, filmu po kakvim je naša kinematografija bila prepoznatljiva i zbog kojih je publika voli.
Nova pretnja koja bi nas mogla kazniti su svakako bioskopske predstave izmontirane iz televizijskih serija. MONTEVIDEO je bio izuzetak zahvaljujući svojoj produkcionoj ambiciji a onda su VOJNE AKADEMIJE i druge koještarije to pokušale da pretvore u pravilo.
Vrhunac je dostignut VOJNOM AKADEMIJOM 3 koja čak nije ni izmontirana iz serije već je nastala pukim spajanjem dve epizode. Reditelj serije napravio je častan gest nepotpisavši se na ovom spoju i VA3 je prikazivana bez potpisa reditelja na špici i pratećim materijalima. Nota bene, VA2 nije imala potpisanog scenaristu.
Ovaj slučaj, pored bestidnog varanja publike, pokazao je da kod nas još nema tela koje bi se bavilo zaštitom elementarnih industrijskih standarda, a da ona koja bi to trebalo da rade, recimo Asocijacija reditelja, ne reaguju na takve stvari. Pre pedeset godina lomila su se koplja ko je autor filma a danas smo dočekali da se koncept autorstva u potpunosti odbaci i ne brani.
Ovakvi ekscesi bi mogli obeshrabriti publiku u vrlo osetljivom trenutku – taman kada je Filmski centar Srbije prepoznao potrebu da se podrži repertoarski film i kada su STADO i JESEN SAMURAJA na tu podršku uzvratili očekivanim uspehom i gledanošću.
U 2017. godini čekaju nas novi plodovi regionalnoig trenda dugotrajnog finansiranja filmova. Naime, projekti koji dobiju novac na konkursu u matičnoj zemlji, provode godinu ili dve skupljajući ostatak javnog novca a potom se godinu dana realizuju i onda kreću u lov na festival gde će započeti život, a to ume da potraje još godinu dana. Stoga, u 2017. godini nećemo videti mnogo filmova koji su podržani sredstvima FCSa u proteklih godinu-dve dana kada se finansijska situacija stabilizovala. Ovakav ritam rada je poguban za autore koji prave neverovatno duge pauze među filmovima i trebalo bi nešto uraditi tim povodom.
Posle izuzetno bogate sezone na svim frontovima, od nastupa na festivalima (DOBRA ŽENA, VLAŽNOST) i izazovnih poetika (OTVORENA, SVI SEVERNI GRADOVI) preko povratka otpisanih (DNEVNIK MAŠINOVOĐE) i ozbiljnih komercijalnih rezultata (STADO, JESEN SAMURAJA), čeka nas jedna tiša sezona. U njoj je važno da se ne zaboravi ono što je u 2016. bilo dobro.
U novoj godini dakle možemo poželeti da bude dobra kao prošla.
Srećna Nova 2017.

Tuesday, February 23, 2016

JULIJA IN ALFA ROMEO na DVDu


U petak 26. februara u Sloveniji izlazi DVD izdanje filma JULIJA IN ALFA ROMEO.

JULIJA I ALFA ROMEO idu na FEST u okviru programa "Plazma Festić" 27. i 28. februara.

Monday, February 08, 2016

JULIJA I ALFA ROMEO na FESTu



Slovenačko DOBA NEVINOSTI koančno dolazi i pred srpsku publiku. Film će biti prikazan na ovogodišnjem FESTu u okviru programa Plazma Festić

Evo šta kaže zvanični sajt festivala,

  • JULIJA I ALFA ROMEO

    Julija i Alfa Romeo

    • Država:
    • Slovenia
    • Program:
    • Plazma Festić
    • Trajanje:
    • 83'
    • Režija:
    • Blaz Zavrsnik
    • Scenario:
    • Danilo Bećković / Dimitrije Vojnov / Zupanec Andrej / Blaž Zavrtnik
    • Uloge:
    • Dario Nozic Serini, Jan Gerl Korenc, Spela Colja
    • Fotografija:
    • Lev Predan Kowarski
    • Montaža:
    • Andrej Nagode
    • Zvuk:
    • Zoran GrabaracIgor Iskra
    • Producent:
    • Aleš PavlinAndrej Stritof
    • Produkcija:
    • PERFO
    • Distribucija:
    • Media Luna 
  • Projekcije

    27. Feb | 16:30 | 350 RSD Cineplexx UŠĆE sala 1
    28. Feb | 14:30 | 250 RSD Dvorana Kulturnog centra
  • SINOPSIS

    Zgodni učenik srednje škole, osamnaestogodišnji Tilen, zaklinje se na večnu vernost devojci s kojom je trenutno u vezi, u nadi da će mu dozvoliti da spava s njom. Odjednom, niz tragičnih događaja okreće njegov svet naglavce. On počinje da veruje da je pod dejstvom prokletstva koje bi moglo da ugrozi njegov život, a to ga sprečava da ostvari vezu sa devojkom koju zaista voli, vršnjakinjom Sarom. Uz pomoć svog najboljeg prijatelja Željka, tajanstvenog proroka i snage ljubavi, Tilen uspeva da vrati svoj život u normalne tokove.
    Blaž Završnik je deo grupe mladih slovenačkih filmskih stvaralaca koje često nazivaju „Slovenački novi talas“. Diplomirao je arhitekturu, a potom je studirao filmsku režiju na Nacionalnoj akademiji za film i pozorište. Poslednjih godina bio je angažovan na velikom broju projekata iz oblasti savremenog plesa, teatra, arhitekture, filma i televizije. Osvojio je nagradu Vesna za najbolji kratki film Nad mestom se dani (Svitanje nad gradom) na Festivalu slovenačkog filma 2012. godine. Njegov prvi dugometražni film Pot v raj (Put u raj) osvojio je nagradu publike na istom festivalu 2014. godine.

    Filmografija / Filmography:
    2015 Julija in alfa Romeo / Juliette & Alpha Romeo / Julija i alfa Romeo
    2015 Hekerji: The Hackers (Documentary)
    2014 Pot v raj / Sailing to Paradise

Thursday, December 31, 2015

2015: BUĐANJE SILE


Posle deset godina zaokružila se priča bloga Doba Nevinosti. FIlm koji smo krenuli da radimo pre deset godina nije snimljen, ali snimljen je neki drugi - DOBA NEVINOSTI sada se zove JULIJA IN ALFA ROMEO, scenario koji su potpisali Danilo i Dimitrije preradili su Andrej Zupanc i Blaž Završnik i sve je realizovano u Sloveniji.

Kao u vreme Crnog talasa kada su reditelji provokativnh filmova koji su smetali režimu opipavali razlike u političkoj klimi po republikama, pa je Živojin Pavlović iz Srbije išao u Sloveniju jer je tamo mogao da radi, tako sada funkcionišu autori repertoarskih filmova. U oba slučaja, postojala je deklarativna podrška za ono čime se ti filmaši bave, u ono vreme za društvenu kritiku, danas za rado gledan repertoarski film koji i dalje stoji kao temelj naše kinematgrafije i njene specifičnosti u međunarodnim a naročito regionalnim okvirima, ali konkretnu formu nikako nije dobila.

Ruku na srce, poimanje repertoarskog, pa i komercijalnog filma toliko je specifično i različito od autora do autora, od kritičara do kritičara, da je jako teško i formulisati kriterijum kojim bi se takvi naslovi mogli podržavati. Međutim, ni drugi kriterijumi nisu formulisani pa delovi scene vezani za art house, regionalne i kontinentalne koprodukcije uspešno funkcionišu, pre svega vezujući se za imena, lične kontakte, rezultate na svetskim festivalima. Postoji li mogućnost da se rezultati repertoarskog filma nekako validiraju kod nas ostaje da se vidi. Za sada, ostali smo bez imena, sa rezultatima koji kao da nikome nisu važni.

Uprkos svim tim okolnostima, odlučili smo da se borimo na svom terenu, u Srbiji, i započeli rad na novom filmu JESEN SAMURAJA, svesni da se kamikaze energija MALOG BUDA ne može dva puta probuditi u ekipi, ali i sa ubeđenjem da nam taj film kao referenca ipak može pomoći. 

Što se nas tiče, još nismo spremni da u potpunosti predamo naše bioskope stranom repertoarskom filmu, i borićemo se koliko god možemo da u mnogim žanrovima proizvedemo naše predstavnike.

U toj borbi JESEN SAMURAJA neće biti usamljena.

Tako je ove godine snimljen film EDERLEZI RISING, naučnofantastična melodrama koja istražuje prostore koje su do sada zauzimali naslovi poput HER i MOON, i njegovu premijeru očekujemo u 2016. godini. Ovaj projekat režirao je Lazar Bodroža, vizuelni umetnik koji je svoje bavljenje filmom započeo eksperimentalnim ostvarenjem UBER LIFE. Ako tome dodamo RIFT Dejana Zečevića koji ostvaruje sinergiju produkcionog modela MIlana Todorovića sa jednim od najdoslednijih žanrovskih zastupnika među našim mejnstrim rediteljima, možemo reći da je raznovrsnost srpskog filma zagarantovana i u 2016. godini.

Ipak nije bioskopski repertoar i monopol nad određenim žanrovima jedina tema oko koje stranci rade o glavi srpskom autorskom filmu.

Što se Avala Filma tiče, agonija oko privatizacije konačno je završena. Lagani prolećni aktivizam filmskih radnika koji su u nedostatku raspisanog konkursa odlučili malo da se zabrinu nad sudbinom filmskog fonda i ruševina starog studija, vešto je iskorišćen da se dokrajči višegodišnji proces uvođenja podsticaja za pružanje usluga stranim produkcijama u Srbiji, ili prevedeno na jezik brojeva - plaćanje strancima da snimaju kod nas.

Ovim putem je u državi koja i dalje zauzima vrhove top lista najkorumpiranijih na svetu, stvoren još jedan vid privrednog kriminala, zadat je ozbiljan udarac lokalnoj autorskoj produkciji zbog potencijalnog povećanja cene rada među specifičnim filmskim profesijama, a nekim modifikacijama propisa otvorena je mogućnost da na kraju čak ni stranci ne budu zadovoljni načinom primene ovih mera.

Kad je reč o srpskom filmu prošle godine, desilo se nekoliko vrlo važnih stvari. 

Uprkos tome što je ideja o uspostavljanju Fonda za snimanje filma o Kosovu i Metohiji delom ignorisana a delom ismejana od strane institucija i esnafa, ENKLAVA Gorana Radovanovića pokazala je da su ljudi i dugađaji u našoj nemirnoj južnoj pokrajini verovatno najsnažnija tema koju naš film ima; a festival u Kosovskoj Mitrovici pokazao je da film može imati okrepljujuće dejstvo na naš svet koji tamo živi u teškim uslovima. Film je dah normalnog života, ukoliko takvo nešto uopšte postoji, koji smo doneli ljudima koji žive pod opsadom na Kosovu i Metohiji. Prošlog avgusta organizovali smo školu filma u Gračanici, i radićemo nadalje na tome da film na tim prostorima zauzme mesto u raznim formama.

Stevan Filipović, autor čiji je ŠEJTANOV RATNIK otpočeo Novi srpski film, ove godine privukao je preko 70 000 gledalaca svojim trećim filmom PORED MENE. Ponovo bez pomoći i poverenja države, ponovo bez ikakve podrške establišmenta, uspeo je da snimi angažovan film i dopre do publike, i da ponovo ne pravi nikakve kompromise u pogledu estetike i stava koji zastupa. Film je ispraćen i uspehom na regionalnim festivalima, većim nego što su imali mnogi žestoko podržani filmovi sa naših Konkursa. Da li Stevan Filipović ostaje svojevrsni barometar stanja u našoj kinematografiji? Šta još treba da uradi kako bi konačno izašao iz kruga Bezimenih u krug onih čije ime nešto znači?

Pavle Vučković sa filmom PANAMA i Nemanja Ćipanić sa filmom AMANET napravili su značajan iskorak u pravcu novog pogleda na beogradski urbani film. Vučkovićeva PANAMA je sočna melodrama o erotskim avanturama u dobu socijalnih mreža i jednoj od njih koja se pretvara u opsesivnu ljubavnu vezu. Ćipranićev AMANET je šabrolovski triler starog kova, oslonjen na klasicističku tradiciju. Posle serije realističkih filmova baziranih na glumačkoj igri naturščika, Vučković i Ćipranić nude novu interpretaciju konvencionalnog filma sa scenarijem koji se dosledno prati i profesionalnim glumcima. Srećom, ni publika u bioskopima nije ostala nezainteresovana za njihove radove, ali mogla se odazvati i u većem broju.

Saša Radojević u ko-režiji sa Mladenom Đorđevićem nastavio je svoj opus u okvirima garažnog filma, i u PORODICI ostvario je svoje možda ne najbolje ali svakako najreprezentativnije delo. Mladen Đorđević kao selektor FESTa napravio je i program garažnog filma, vrlo zanimljivog talasa lokalnog niskobudžetnog art housea koji funkcioniše mimo svih lokalnih ili kontinentalnih tokova.

Filmski centar Srbije je posle dobrih osam godina konačno dobio legalno izabrano rukovodstvo. Videćemo šta su zamisli zabeležene u novom Dogovoru elita koji je doveo do ove stabilizacije. Šta god da stoji pred nama, i koju god formu da uzme Njihova podela plena, naše je da i dalje pravimo filmove.

Budite dobri u 2016. godini. U srpskoj kinematografiji, samo u Deda Mraza možemo imati kakvo-takvo poverenje.

Srećna Nova 2016.