Wednesday, September 09, 2020

KAKO JE RAGBISTA BRANIO JUGOSLAVIJU

U jednom starom magazinu pronašli smo ovu neobičnu priču iz isotrije jugoslovenskog filma.

Kako je ragbista branio Jugoslaviju

Prva hapšenja Andrije Artukovića u sunčanoj Kaliforniji gde su mnogi evropski fašisti pronašli mir
krenula su ubrzo posle njegovog naseljavanja u SAD. Međutim, uz pomoć skupih advokata,
ekstremista u katoličkim krugovima i sva je prilika uz pomoć nekih reakcionarnih klika u Americi,
ta hapšenja ne samo da nisu bila delotvorna već su vremenom postala i kontraproduktivna po
Jugoslaviju jer je on uspevao da se u medijima predstavi kao nedužna žrtva komunističkog terora.



Kako je kretanje legalnim putem u slučaju Artukovića praktično onemućilo da se Državna
bezbednost sa njim obračuna na drugi način, a kako su takve akcije počele da nailaze na sve veći
otpor američkih službi bezbednosti i inače, već početkom 1974. godine započinje se sa realizacijom
operacije „Bioskop“.

Hroničari rada Državne bezbednosti poput Marka Lopušine i Đorđa Ličine imaju određene
nedoumice oko toga da li je naziv akcije „Bioskop“ verodostojan jer je teško verovati da bi posle
ustaškog napada na bioskop „20. oktobar“ takav naziv mogao biti korišćen za neku drugu operaciju.
Međutim, u dokumentima Saveznog sekretarijata za inostrane poslove danas imamo nekoliko
zahteva Službe za pitanje zaštite ustavnog poretka da uradi studiju američkog bioskopskog tržišta i
gledalačkih navika kako bi se utvrdio format filma koji bi sa najmanjim finansijskim ulaganjima
mogao da dospe do najšire publike, pre svega radnog naroda i progresivnih snaga.



Šest meseci kasnije elaborat je dostavljen saveznim organima bezbednosti i sadržao je predlog da se
do najšireg sloja radnog naroda i progresivne javnosti dođe kroz filmove namenjene afroameričkoj
populaciji. Naime, u izveštaju su navedeni izuzetno veliki uspesi filmova kao što su „Šaft“ i
„Superflaj“ koji su imali ogromnu gledanost po bioskopima u jezgru velikih američkih gradova, a
holivudski studiji su bili otvoreni da takve naslove otkupljuju od nezavisnih producenata.
Jugoslovenskoj javnosti pa samim tim i i ljudima iz saveznih organa ovaj fenomen uopšte nije
poznat iako će ubrzo u jednom od tih naslova - „Šaft u Africi“ glumiti i naša velika zvezda Neda
Arnerić. U sledećim depešama iz SAD stigla je čitava kolekcija bioskopskih kopija sa tzv.
bleksploatacijskim filmovima i one su sve uredno zavedene u arhivi savezne službe. Mnogi od tih
filmova nikada nisu stigli u naše bioskope, ali zanimljivo je da je Maršal Tito iako marginalno
upoznat sa ovom akcijom, pogledao neke od njih.




Tako recimo, imamo zanimljive podatke da je tokom 1975. godine čak dva puta pogledao film
„Slams“ Džonatana Kaplana, i da je na margini kartona upisano da se Maršalu dopao ovaj film i da
ga treba ostaviti u kabini njegovog kinooperatera. U tom periodu, Maršal je pogledao još i „Šaft“,
„Superflaj“, „Trojica neustrašivih “ i diptih „Sloter“ i „Sloterov veliki obračun“.


Sama služba prešla je na sledeću fazu realizacije ovog plana. U saradnji sa Ratkom Draževićem,
sivom eminencijom jugoslovenske kinematografije kreću u razvoj priče za film i on u saradnji sa
Borislavom Mihailovićem Mihizom dolazi na do sledećeg zapleta – glavni junak je američki borac
za ljudska prava, naravno crnac, koji posle obračuna sa pripadnicima Ku Kluks Klana završava u
zatvoru. Tamo nailazi na još ekstremniju grupu desničara, nacista, među kojima se nalazi i odbegli
ustaša rane treće dobi koji će kao karakter neodoljivo podsećati na Artukovića.



Dražević i Mihiz predočavaju ovaj zaplet službi i predlažu da film režira Žika Mitrović. Američki
zatvor su planirali da sagrade u filmskom gradu Avala Filma, a troškove su planirali da reduciraju
time štako što će samo zvezdu dovesti iz SAD, a sporedne glumce će regtrutovati u lokalu. Problem
statista crnaca planirali su da reše angažovanjem studenata iz Afrike.

Čelnici Službe međutim, smatrali su da film ne sme da ima apsolutno nikakve očigledne veze sa
Jugoslavijom i da mora nastati u autentičnoj američkoj produkciji. To se ispostavilo kao izazovan
zadatak jer je trebalo koordinirati složen ne samo poslovni već i kreativni proces.

Pod lažnim identitetom, Dražević putuje u Sjedinjene Američke Države da se sastane sa
producentima sa kojima je već radio. Prvi na listi, kao idealno rešenje, nameće se Rodžer Korman.
Njegova reakcija je međutim veoma neprijatna. Posle nekoliko produkcija koje je radio u
Jugoslaviji veoma je ljut na vlasti jer su ga izneverile kada mu je bilo najvažnije. Prilikom snimanja
filma „Tajna invazija“ nije dobio očekivanu pomoć JNA koja je morala da svoje snage preusmeri na
pomoć posle zemljotresa u Skoplju.




Neobavljena posla, Dražević je zakazao još nekoliko sastanaka u Los Anđelesu, ali to su bili
producenti koji su u Jugoslaviji snimali istorijske spektakle i nisu imali nikakvog interesovanja da
se upliću u filmove „za crnačku sirotinju“, kako piše u jednoj od depeša. Pred sam povratak u
Jugoslaviju, Draževića kontaktira brat Rodžera Kormana – Džin koji je načuo da se pojavio
enigmatični finansijer iz Evrope raspoložen da snimi bleksploatacijski film.

Na sastanku sa Kormanom, Dražević saznaje da nije prvi iz Evrope koji se interesuje za
bleksploataciju i da mu Italijani već odavno odvode najbolje glumce, da Fred Vilijamson čak
planira i da se preseli u Italiju. Isprva i Džin Korman je sumnjičav prema Draževiću ali ovaj ga
ubeđuje da nema razloga za to jer u tom trenutku njemu baš treba film snimljen u Americi, sa
američkom ekipom.

Dolaze do načelnog dogovora, i Dražević se vraća obavljenog posla u Jugoslaviju. U međuvremenu,
agenti Državne bezbednosti infiltiraju se među gledaoce u Kinoteci i raspituju se o tome koje bi
članove ekipe u autorskom pogledu mogli angažovati za ovaj projekat kako na planu sadržaja ne bi
došlo do nekih desnih skretanja. Mladi poznavaoci američkog žanrovskog filma, redom budući
autori i filmski pedagozi, usaglašavaju se oko jednog imena – Ričard Adams. Reč je o scenaristi
koji je radio već pomenuti Kaplanov film „Slams“ ali je istovremeno bio i dovoljno pouzdan da sa
Sovjetima radi na filmu Mihaila Kalatozova „Crveni šator“.


Jedan od njih se priseća ovih razgovora, „Nismo mogli da verujemo da nas udbaši konsultuju oko
nečega tako ezoteričnog kao što je bleksploitejšn film o kom ni mi tada mnogo nismo znali. U stvari
mi nismo ni znali da se to tako zove, ali smo naravno gledali te filmove. Nebojša (Pajkić prim. aut.)
voleo je veoma Džima Brauna, a ja sam zapazio da je Gordon Parks veoma značajan autor
savremenog američkog filma. Dali su nam dosta nekih časopisa da prelistamo, stizali su im
diplomatskom poštom, a mi smo ih naručivali i čekali mesecima. Neki tvrde da su im čak pokazali i
neke filmove koji nikada kod nas nisu uvezeni, mada ne znam puno o tome i iskreno ne verujem.“

Služba bezbednosti stupa u kontakt sa sovjetskim kolegama i lako dolazi do informacija o Ričardu
Adamsu koje po svom duhu zaista ne treba da se objavljuju u ovakvom štivu te nećemo ulaziti u te
detalje. Ljudi iz kalifornijskog konzulata po instrukcijama iz Beograda stupaju u kontakt sa piscem i
on pristaje da napiše scenario po Mihizovoj priči, bez ikakvih pritisaka ili aktiviranja saznanja koja
su dobili od KGBa.

Dražević obaveštava Kormana o tome da već radi na scenariju, i to počinje da stvara podozrenje
kod iskusnog lisca. Naime, nije ovo bio prvi put da finansijer želi da se meša u priču i izgled filma,
ali obično su takve intervencije bile vezane za uvođenje što većeg broja obnaženih dama, i nikada
nisu na ovakav način njega isključivali iz kreacije.

Posle žučne rasprave, Džin Korman obaveštava Draževića da je on odgovoran za produkciju, kao i
za dalji plasman filma i da samim tim mora kontrolisati šta se snima. Dražević ga umiruje zbilja
pozitivnim iskustvima koja je Džin Korman imao u saradnji sa Ričardom Adamsom. Korman mu je
tom prilikom održao kratko predavanje o tome da je scenario osnovno producentovo oruđe jer u
njemu piše šta sve treba da se vidi i čuje u filmu te da se na papiru mogu preduprediti gluposti.
Uporedo sa tim sporenjima, Džin Korman kreće u potragu za glumcem. Njegov prvi izbor je Džim
Braun, legenda američkog fudbala koja je ubrzo uspela da se nametne kao holivudska zvezda a da
onda polako sklizne u domen zvezde bleksploatacijskog filma, dakle izvan glavnog toka
namenjenog beloj publici. Korman upoznaje Draževića sa Braunom i malo je reći da je pustopašni
način život ovog bivšeg sportiste uspeo da šokira čak i Draževića za kog se tvrdilo da je „legao sa
hiljadu žena“.



Isprva, Dražević se duboko identifikovao sa Braunom, jednim delom jer se ovaj u to vreme nije
razdvajao od Džejmsa Tobaka, belca, filmskog autora koji je živeo u ragbistinoj kući i pisao
biografiju o njemu. U odnosu Brauna i Tobaka prepoznao je nešto što ga je podsetilo na njegov
odnos sa Mihizom. Draževiću je nedostajao Beograd.

Braunove seksualne eskapade, često nekontrolisani izlivi besa i čitava grupa raznih čankoliza koje
je vukao oko sebe istovremeno su šokirali Draževića. Kao iskusan obaveštajac znao je da takvi
raspojasani ljudi ne mogu biti pouzdani saradnici, a ni posle nekoliko sastanaka sa Braunom, kojima
je prisustvovao Džin Korman, nisu došli ni do definitivnog odgovora. U tom smislu, Dražević je
već počeo da sugeriše scenaristi da ubacuje više scena karatea računajući na to za posao angažuje
Džima Kelija, afroameričkog kung fu glumca gipkih pokreta sa afro fizurom.

Tim pre, Draževića iz koloseka izbacuje teleks iz Beograda koji je glasio, „Stari je jako zadovoljan
što će glumiti drug Braun Džim“.

Dražević odustaje od plana da se reši Džima Brauna i pritiska Džina Kormana da se dogovor
nekako finalizuje. Međutim, tada Braun kreće da vrda, nosi se mišlju da sam režira film ili da se
možda sasvim povuče iz glume, u nekoliko navrata tvrdi da će da se vrati američkom fudbalu jer je
Liga prepuna slabića koji ne umeju da trče i da prime udarac.

U ovoj histeričnoj situaciji, Dražević pribegava poslednjem triku. Preko kontakata iz Pokreta
Nesvrstanih uspeva da stupi u komunikaciju sa zairskim diplomatama koje gaje dobre veze sa
Crnim panterima i drugim radikalnim crnačkim oslobodilačkim grupama. Oni se slažu da pomognu
nastanak projekta tako što će uticati na Brauna ali žele da pročitaju scenario što im uskoro
zahvaljujući Adamsovoj ekspeditivnosti i biva omogućeno.


Prve reakcije su povoljne ali deo članova radikalne organizacije smatra da su ženski likovi u
scenariju klišetizirani i da perpetuiraju stereotip crne žene kao verne ljubavnice koja služi za odmor
glavnog junaka. Oni žele aktivniju glavnu junakinju, u protivnom neće izvršiti pritisak na Brauna.
Suočen sa time da Braun sve više vremena provodi u dvorištu svoje vile izvodeći sprintove i
dobacujući se ragbi loptom sa nekadašnjim saigračima, Dražević okuplja grupu pripadnika četničke
emigracije i ucenjujući ih životima njihovih porodica, otima vođu Crnih pantera koji posle
razgovora sa njim, odlučuje da podrži scenario ovakav kakav je.

Džin Korman uskoro zapaža naglu promenu u stavu Džima Brauna, neodlučnost je zamenila puna
posvećenost ovom filmu, čak i predlozi da za kameo uloge dovede još neke prijatelje iz sveta sporta
recimo košarkaša Lua Elsindora koji je tih dana već postao Karim Abdul Džabar.

Posle Braunovog potpisa, ostalo je pitanje reditelja i Korman ga rešava ekspresno dovodeći svog
starog saradnika Vilijama Vitnija, prekaljenog reditelja B-vesterna sa kojim je Braun uspešno
sarađivao na filmu „Pobegao sam sa Đavoljeg Ostrva“. Korman ponosno prikazuje taj film Draževiću i suptilan spoj ženeovske homoerotike i brutalnog nasilja nije ostavio ravnodušnim redovnog posetioca kanskog festivala.


Dražević uplaćuje prvu ratu novca i o napretku projekta obaveštava Beograd. Stižu mu pohvale iz
svih saveznih institucija koje su uključene u ovo. A onda sledi novi Titov telegram.
Maršal želi da film režira „sjajan režiser vesterna Gordon Daglas, smatram da će film biti pitkiji i
ritmički bolji pod umjetničkim vođstvom tog druga“.

Dražević nije imao hrabrosti da polemiše o ovako radikalnoj promeni planova i tome kako ona
može katastrofalno uticati na produkciju. O predlogu obaveštava Džina Kormana, ali se ispostavlja
da je Daglas, iako dobro rešenje, ipak neko ko radi za velike studije, i veoma teško ga je privući
ovakvom filmu.


Dražević ipak uspeva da napravi sastanak sa Daglasom i prvo što zapaža je da ovaj dobrano gazi
sedmu deceniju života, i da uprkos visprenosti duha, daleko je od reditelja koji je željan
dokazivanja, naročito u jednom ovako čudnovatom projektu. Nije dolazilo u obzir da se Drugu
Starom iznese argument da je Daglas prestar jer bi se to moglo dvojako protumačiti.

Daglasu je isprva imponovalo Draževićevo interesovanje. S druge strane, čovek koji je spajao
bezbednosne službe i kinematografiju osećao se ogoljeno pred njim. Imao je samo jedan trag, to su
indonežanski đaci koji su kolektivno statirali u jednom njegovom filmu. Kolege iz Saveznog
sekretarijata za inostrane poslove kontaktirali su vazda predusretljivog ambasadora Abdulaha
Kamila, ali čak ni Suhartove zloglasne tajne službe nisu imale nikakve informacije o nečemu
nedoličnom između đaka i Daglasa. Nije imao čime da ga uceni. Morao je da ga zainteresuje za
projekat.

Brzo se ispostavilo da je Gordon Daglas reditelj plodne karijere, sa stotinak naslova u radnoj
biografiji, šarmer stare škole, cinik, reditelj filmova o Stanliju i Oliju, veoma ubedljivih vesterna,
pokorni sluga Džejmsa Kegnija dok je napuštao studio sistem u kom je najbolje funkcionisao,
Sinatrin sekundant, ali da u tako bogatom životopisu ipak nema jedan doživljaj – poziv producenta
koji želi baš njega i to kao autora.

Daglas je naime od malih nogu prvo kao glumac u komedijama Hala Rouča, zatim kao reditelj
kratkih a potom dugometražnih filmova radio za studije, dok god su imali reditelje pod ugovorom. I
kada je ta praksa prestala važio je za prekaljenog profesionalca koji radi po zadatku. Ovog puta,
Daglas je osetio da njegov neobični mecena iz Jugoslavije ima zadatak a da on ima poziciju
umetnika. Prihvatio je da pročita scenario.

Dražević je bio iznenađen brzom Daglasovom reakcijom. Javio mu se tri sata pošto mu je
dostavljen scenario rečima, „Ovo je sranje. Sviđa mi se. Radimo!“

Dok se Daglas kao mladić aktivirao u pripremama projekta, Korman je počeo da se bavi sitnim
producentskim trikovima koji su donosili uspeh. Smatrao je da bleksploatacijski film ne može
uspeti bez dobre muzike i hit pesme. Primeri muzika koje su radili Kertis Mejfild ili Ajzak Hejs
govorili su tome u prilog. Predlaže da se stupi u kontakt sa Kvinsijem Džonsom.


Sastanak sa Džonsom započeo je kao potpuni fijasko. Kvinsi je tada bio u veoma ozbiljnim
problemima sa narkoticima, a to je Draževiću bilo izrazito odbojno jer je droga tada već bila
raširena po Beogradu, naročito među decom njegovih kolega. Znao je da droga ubija čoveka za
života i pretvara ga u spužvu koju je lako iscediti. Kormanovi bolećivi pogledi sugerisali su da je
ovo važno pitanje i da će se oko ovoga izgubiti još mnogo nerava i vremena. Pred kraj razgovora

Kvinsi Džons je sam ponudio rešenje. Za milion dolara, neprihvatljivo veliku cifru u ovim
okolnostima jer je ceo film trebalo da košta manje od dva miliona, napisaće muziku. Za trista
hiljada daće svoje ime a muziku nek napiše ko god.

Nema potrebe da dužimo o ovome. Dva dana kasnije u čuvenom Studiju 5 Radio Beograda, autor
čuvene teme za „Otpisane“ Mića Marković komponovao je pulsirajući fanki skor. Trake su
oduševile Kormana koji je rešio formalnosti sa Džonsom, a ovaj nije pokazao interesovanje čak ni
da čuje temu. Markovića je glavni posao naravno čekao tek kada bude snimljena slika, međutim,
Korman je želeo da ima neku muziku za trejler koji će pustiti u drajv-in bioskope i skučene sale u
najsiromašnijim četvrtima čim dobije prve kadrove sa snimanja.

U Los Anđelesu, Daglas je bio sila, kao od šale i sa dosta stila prevazilazio je sve kreativne
nedoumice i produkcione prepreke i Dražević se iznova uverio u kinematografsku ingenioznost
Druga Starog. Daglas je pronašao i izvrsnog glumca za ulogu uhapšenog ustaše – Entonija Zerbea
sa kojim je prethodno radio u filmu „Zovu me gospodin Tibs“. U teleksima Beogradu, Dražević
kaže, „Drug Daglas je našao izvrsnog glumca da dočara Artukovića. Deluje veoma pokvareno i
lukavo. Kao da je Hrvat.“

Snimanje je zakazano za sredinu 1977. u napuštenoj vojnoj kasarni u Kaliforniji koja će glumiti
zatvor. Od nekih probnih snimaka, Korman je izmontirao trejler, inkorpoirirajući nešto kadrova
eksplozija helikoptera iz jednog filipinskog filma, te je kratka reklama za film „Kockasti zločinac“
(u originalu The Checquered Villain, po Mihizovoj ideji da se u naslovu aludira na šahovnicu)
izašla u bioskope sa novim filmom Džima Brauna „Mali osvetnik“.

Početkom 1977. godine, Dražević biva iznenada povučen iz Amerike, diplomate SFRJ došle su do
informacija da će SAD doneti zakon koji će omogućiti mnogo lakše procesuiranje nacističkih ratnih
zločinaca. Čim je projekat postao klimav, Daglas je otišao sa snimi film „Avantura superkaskadera“
a Korman je bio zadovoljan raznim avansima koje je uzeo tokom priprema.

Po povratku u Jugoslaviju, Dražević je bliskim ljudima govorio kako sumnja da bi „Kockasti
zločinac“ postigao cilj jer kao za baksuz u tih par godina izašlo par filmova A-produkcije na temu
progona nacističkih zločinaca, mislio je na „Maratonca“ i „Momke iz Brazila“. U jednom trenutku
je čak imao strah i da je „Kramer protiv Kramera“ film na tu temu, ali se potom ispostavilo da nije.
I Džim Braun je svoje glumačke poslove preselio u Italiju. Kvinsi Džons se oporavio i krenuo
putem još veće svetske slave sa Majklom Džeksonom. Od „Kockastog zločinca“ danas možda
negde u nekom bioskopu, u nekoj mračnoj ostavi postoji trejler sa pulsirajućom muzikom Miće
Markovića.

Ž. Marić

3 Comments:

Anonymous Bege Fank said...

Бегефанк i do 1000%!!!

2:22 PM  
Anonymous Packers and Movers Mumbai said...

Hire Best Packers And Movers Mumbai for hassle-free Household Shifting, ***Office Relocation, ###Car Transporation, Loading Unloading, packing Unpacking at affordable Price Quotation. Top Rated, Safe and Secure Service Providers who can help you with 24x7 and make sure a Untroubled Relocation Services at Cheapest/Lowest Rate @ Packers and Movers mumbai

3:49 AM  
Anonymous Packers and Movers Ahmedabad said...

Packers and Movers Ahmedabad list, Cheap Packers Movers Ahmedabad Charges, Local, Affordable Household Shifting Ahmedabad @ Packers and Movers Ahmedabad

11:58 PM  

Post a Comment

<< Home