FEST PREPORUKE (7)

Prošla godina je bila obeležena animiranim filmovima, i oni su ostavili značajan trag u mejnstrimu kao njegov najprogresivniji i, uprkos ogroimnim budžetima, najrabriji odsek.

Na ovogodišnjem FESTu imaćemo dva celovečernja animirana filma - MIRAI NO MIRAI i RUBEN BRANDT.

Film Mamuro Hosode nominovan je za “oskara” i uprkos tome što nisam siguran da tamo ima čemu da se nada, privukao je veliku pažnju prošle godine. Hosoda je napravio film o detinjstvu i odrastanju, građenju porodičnog identiteta kroz priču o dečaku koji postaje jako ljubomoran na mlađu sestricu koja je došla u porodicu kao prinova i čarobnoj bašti koja mu pomaže da nauči neke lekcije o svojim precima i potomcima ne bi li bolje razumeo sadašnjost.

Kreacija Mamura Hosode ima veću reputaciju nego što je bio moj utisak o tom filmu, jednim delom zato što je autor u nekih osamdeset posto trajanja pokušao da spoji crtački manir japanimacije i situacije koje se ne moraju raditi u formi animacije. Razumem izazov pravljenja dramskih situacija sa stilizovanim likovima i sa njima graditi psihološku ubedljivost, ali u znatnom delu svog trajanja, Hosoda pravi nešto što nije moralo biti animacija jer ne koristi sve mogućnosti tog izraza i ja nisam gledalac za takav sadržaj.

No, MIRAI NO MIRAI je bitna činjenica prošlogodišnje animacije i svakako ga treba videti na velikom ekranu i videti da li Hosoda može naći zahvalnije gledaoce od mene. U svakom slučaju, nisam sto posto siguran da li je program “Fest za mlade” pravo mesto za ovaj film. Videćemo.

RUBEN BRANDT Milorada Krstića je mađarski animirani film koji je imao dosta uspešan nastup na festivalima tokom prošle godine. Reč je o animiranom filmu visoke umetničke ambicije koji želi da dekonstruiše i delimično parodira psijoanalitičku mustru hičkokovskog trilera, slikarstvo kao delatnost ali i umetničke slike kao artefakte, i sve to spaja u jednu unikatnu celinu koja ima samouveren autorski rukopis i ne dopušta da film potone u estetiku underground stripa i neke prvoloptaške reakcije na klasike iz pomenutih oblasti.

Crtež je karikaturalan i delimično inspirisan slikarstvom, a imaginarij filma je vrlo maštovit i autentičan, čak i onda kada se oslanja na estetiku neprikrivenih uzora. U muzici prepoznajemo dosta omaža Jugoslaviji s tim što pretpostavljam da ove melodije stranim gledaocima više zvuče kao tipske numere koje evociraju atmosferu mediteranskog šlagera ili dečje pesme.

Krstićev film je arty, ali dramaturški paradoksalno ima vrlo čvrstu strukturu i mogao bih ga u tom aspektu lako zamisliti i kao bitno glavnotokovskiji rad. 

Ovaj film biće prikazan u prestižnom programu "FEST predstavlja”.