2018: OVO JE NJIHOV FILMSKI CENTAR, AL' MALO JE I NAŠ

Godinu za nama u srpskoj kinematografiji obeležila je nostalgija. S jedne strane, Upravni odbor Filmskog centra Srbije posle nekoliko decenija zabranio je jedan film, što je zaista doslovno oživljavanje onih najsjajnijih dana naše kinematografije od pre pola veka kada smo imali sezone gde bi naši filmovi uzeli nagrade u Kanu, Veneciji i Berlinu, usput puneći sale na domaćem terenu. Cena funkcionisanja takve kulture bili su slučajevi da se ponekad poneki film zabrani.

U tom pogledu, postavlja se pitanje da li je naša kultura dostigla taj nivo da i mi treba da se pomirimo sa povremenim zabranama filmova?

I da i ne.

Naime, u povratku starim i proverenim vrednostima, Filmski centar Srbije ispoljio se i kroz to što se vratio na settinge od pre desetak godina kada je sve bilo manje više namešteno. Ove godine doduše, učesnici u kinematografiji su pre formiranja komisije već znali koji filmovi će dobiti novac, a onda su neke od njih osećale stid pa su pisale obrazloženja koja su ličila na vapaj za pomoć, kao da su namenjena trenutku kada se srpski kinematografski košmar završi i oni budu morali da čiste svoj obraz. Ali neke komisije baš i nisu imale previše stida, otud i neke istinski hrabre odluke kao što je podrška za ekranizaciju romana Vuka Draškovića RUSKI KONZUL što realno iziskuje obiljnu dozu smisla za humor i spremnosti da neko vreme ne izlaziš među svet.

Rasulo u Filmskom centru Srbije tinja već godinu i po dana i svoj vrhunac je dostiglo dolaskom Jelene Trivan koja je odlučila da preuzme kontrolu nad dešavanjima u kinematografiji, tako što će svima otvoreno pokazati da ona može da ospori donete odluke i spreči snimanje filma, da ona može da formira komisije koje će davati onima kojima ona želi da se da, i da pritom ne mora ni da krije kako sve funkcioniše. Reklo bi se čak da su odluke koje komisije donose sada toliko groteskne da na neki način imamo prvi slučaj u kome se mehanizam pritiska na komisije ne samo ne prikriva već se na njemu insistira.

Kad je sistem pritiska na komisije stavila u prvi plan, Trivanka je pomislila da će biti jasno preneto ko je gazda. I ta ideja joj je uspela. Filmadžije su po ko zna koji put pokazale da znaju da njhovog posla nema bez podrške vlasti, i prešli su preko toga kada je njihovim kolegama zabranjen film, neki tako što će se praviti da ne znaju šta se dešava, neki tako što će se praviti da im to nisu kolege a Stevan Filipović tako što će optužiti kolege da su sve izmislile i da FCS zapravo sjajno radi.

Evidentne nepravilnosti na konkursima rešene su time što su napravljeni raznorazni zakulisni dogovori, oni koji se žale su kažnjeni, oni koji su spremni da sarađuju su kupljeni obećanjima, a lojalni članovi komisija su uprkos brojnim nepravilnostima iznova pozvani u neke druge komisije kako bi se pokazalo da FCS stoji iza njih.

Čak je i bizarno ponašanje pojedinih članova komisija ispoljeno kroz prostačke ispade i verbalna vređanja učesnika konkursa na ulici ne samo tolerisano od strane Upravnog odbora Filmskog centra Srbije već i nagrađeno daljim učešćem u komisijama.

Dakle, siledžijstvo i bahatost su se uselili u Filmski centar Srbije u mandatu Jelene Trivan a filmadžije za sada u tome pronalaze nešto prihvatljivo. Međutim, ona voli da se zna ko je čime kupljen i ko se čemu nada, i cena svakog dogovora sa tim ljudima je previsoka. Samo vrhunska remek-dela mogu prikriti sitnodušje autora koji ovakve stvari podržavaju.

Dometi srpskog filma u 2018. su smokvin list kojim je pokrivena godina puke konkursne neregularnosti, tokom koje je direktor Filmskog centra Srbije bio supervizor produkcije što ne sme, usled čega je jedan konkurs vraćen na ponovno odlučivanje, a drugi bi trebalo da bude poništen ali niko tada nije znao da on vršio taj prekršaj pa je prošao rok za žalbu; nacionalni konkurs je poništen od strane Upravnog odbora bez razloga da bi se kasnije ispostavilo da su želeli nešto drugačije rezultate od onih koji su bili na pomolu pa su za potrebe toga skupili drugu komisiju; konačno završni konkurs na kom pobeđuje projekat koji se prebacio sa nacionalnog gde je manja konkurencija na onaj na kom je veća i to nikome iz Filmskog centra Srbije nije bilo previše nelogično…

Sva ova pitanja su uredno postavljana na sesijama Grupacije za kinematgorafiju u Privrednoj komori Srbije, blagovremeno, i pre nego što je šteta načinjena. Direktor Filmskog centra Srbije nije imao odgovor. No, odgovor je stigao ubrzo kada su najveći gafovi nagrađeni podrškom, a komisije uradile baš onako kako se znalo da će biti mesecima pre rezultata. Ovo je prvi put da su upozorenja na regularnost konkursa stizala pre njegovog zaključenja ali Direktor se na sve to oglušio i isterao je svoj zadatak do kraja.

Otud, Filmski centar Srbije više ne pravi konkurse. To su operacije sa jasnim ciljevima koji se definišu pre pozivanja ljudi koji će glumiti komisiju.

No, kako rekosmo sve to se sakriva iza dometa srpskog filma u 2018. godini.

Koji su to dometi?

U seriji PR tekstova Jelena Trivan je apsotrofirala visoku gledanost filma JUŽNI VETAR i dva filma o Velikom ratu, od kojih jedan nije imao veliku gledanost a drugi jeste s tim što niko nije video žive ljude u bioskopu jer su karte prodavane u pretplati.

Potom je na Grupaciji za kinematografiju dodala i dečji film ZLOGONJE koji je bio u Torontu i biće sa Sandensu, tek posle intervencije Dimitrija Vojnova na Twitteru.

Ostali filmovi po njoj nisu postigli ništa.

Da li je zaista tako?

Reklo bi se da nije. Naime, filmovi o Velikom ratu u suštini zbilja nisu značajno doprineli našoj kinematografiji jer nisu u potpunosti izvršili svoju komemorativnu funkciju i istinski iskomunicirali sa publikom. Da Filmski centar Srbije ima sistem kolaudacije projekata koje je podržao, pitanje ja kako bi se ti filmovi proveli na tom završnom pregledu, podsetimo, KRALJ PETAR I je promenio naslov, scenariste, čitav scenario i reditelja. Koju kolaudaciju bi to prošlo?

JUŽNI VETAR jeste ogroman uspeh, sa 800 000 gledalaca u svim srpskim zemljama ali isto tako to je film nastao i pre Bobana Jevtića a nekmoli dolaska Jelene Trivan i po svojoj poetici takav film bi ona inače zabranila, jer zabranila je vrlo sličan film MEZIMICA. Dakle, JUŽNI VETAR je istinski uspeh koji ni na koji način ne ilustruje sadašnje viđenje kinematografije a dolazi iz jednog drugog vremena, i srećom pokazuje da srpski film možda sada nema krovnu instituciju ali ima narod koji ga voli. Za razliku od Filmskog centra Srbije koji danas najradije zabranjuje provokativni žanrovski sadržaj, JUŽNI VETAR je pokazao da publika želi da gleda takve filmove i da komedije i kič-rekonstrukcije epohe nisu jedine forme koje zanimaju gledaoce. I sam autor filma je u jednoj izjavi objasnio kako Trivanka nema pravo da se poziva na uspeh njegovog filma kao nešto što je deo njenog pogleda na struku.

TERET je bio u Kanu. O tom filmu je svašta rečeno i svašta se može reći ali nema tu mnogo nauke. Od ORDINARY PEOPLE znamo da je prikaz srpskog zločina put ne-Kusturičinog srpskog filma da uđe u Kan. Međutim, nije TERET jedini film snimljen kod nas koji o tome govori ali jeste jedini koji je otišao u Kan i po tome se izdvaja. Dakle, misija je uspešno obavljena za razliku od mnogih manje uspešnih.

U svojim pregledima, Trivanka nije uvrstsila TERET jer je to očigledno vrsta filma o kome ne treba da se govori u zemlji, i ako se već prave treba da se nekako namene inostranstvu i da tamo ostanu.

ZLOGONJE su fenomenalan uspeh, dečji film, predstavnik deficitarnog žanra, sa nastupima u Torontu i na Sandensu, ali nije ga bilo u prvom Trivankinom pregledu, tek u onom drugom, kad je otišla na Twitter po mišljenje. Zašto? Pa zato što ona zapravo ni ne zna šta se u našem filmu dešava i zato što se njeno promišljanje zaustavilo na JUŽNOM VETRU za koji nema ko nije čuo i filmovima o Velikom ratu jer su oni dokazivali njenu tezu.

Filma EDERLEZI RISING koji je učestvovao na barem sedam međunarodnih festivala koje boduje sam Filmski centar Srbije, nema ni u jednom od ovih pregleda. Možda zato što ga je Lionsgate kupio za Ameriku a to realno nije ništa naročito iz vizure ljudi u Filmskom centru Srbije, osim što je najveći uspeh u pogledu izvoza srpskog filma od Kusturice naovamo? Možda zato što je stavio Srbiju na svetsku mapu u jednom žanru u kome nikada nije bila prisutna na taj način, a to takođe nije baš neki uspeh u poređenju sa jedva napabričenim gledaocima za film o Velikom ratu?

Ili, možda zato što je scenaristi EDERLEZI RISINGa Jelena Trivan zabranila film a preko tabloida bliskih vlasti Informera i Srpskog telegrafa, i Stevana Filipovića kao svog izlasnika među autorima, pokušala da ga oblati?

Možda zato što je taj scenarista bio jedan od učesnika konkursa sa komercijalni film koji su se žalili i bili u pravu, vrativši na taj konkurs na ponovno odlučivanje?

U svakom slučaju, EDERLEZI RISING se ne pominje u Trivankinoj slici kinematografije, JUŽNI VETAR je tu ali autor filma ne želi da bude njen deo, i ta slika nije kompletna.

Međutim, hendikepirana slika kinematografije pokazuje kuda ova hendikepirana institucija duhovito nazvana Flmski centar Srbije planira da ide dalje. To je put pravljenja gafova i rešavanja nastale štete daljim nerazumnim trošenjem novca, to je dalje potonuće u klijentelizam i diktat iz ko zna kojih centara, to su komisije u kojima će biti sve manje uglednih kolega a sve više ljudi koji su tu da ispunjavaju narudžbine.

Ulazimo u fazu "dogovorne kinematografije" gde će se Upravni odbor moliti za milost a komisije će to samo ozvaničavati.

Otud ne čudi da je dvadeset godina posle ekranizacije NOŽA podržan RUSKI KONZUL - još jedna ekranizacija Vuka Draškovića - jer novi sistem rada Filmskog centra Srbije pomalo podseća na kineski feudalizam koji je gradskom a kasnije i republičkom kulturnom politikom vladao u vreme kadrova Srpskog pokreta obnove.

Kada se tome doda sve zaoštrenija politička situacija, nemojte se čuditi kada razni simptomi slučaja MEZIMICA počnu da se dešavaju i drugim projektima. Kada zbog toga što u filmu glumi Sergej Trifunović ne izdaju dozvolu za snimanje, ili zbog toga što glumi Nikola Kojo ne može da se nađe televizija kao koproducent. O Domovima kulture po unutrašnjosti koji su još uvek vrlo bitan činilac prikazivačke mreže da ne govorimo, već smo ove godine imali pisma u kojima se traži skidanje jednog i stavljanje drugog filma na repertoar.

Sa otkupom Prve i televizije O2 sve ovo postaje jedan zatvoren proizvodni ciklus u kome kadija sudi, kadija tuži, i što okolnosti budu neprijatnije što će represija biti sve jača.

Iduća godina mora biti poprište velike bitke u kojoj će filmadžije morati da se izbore za kakvu-takvu autonomiju. Režimi su tradicionalno grešili kada su pritiskali filmadžije, i obično u tome nisu uspevali. 2018. godina je bila prva u kojoj je delovalo da je režim u pravu jer su filmadžije poklekle i pokazale nulu solidarnosti. No, moguće je da nisu svi shvatili šta se zaista sprema i samo su želeli da im neke antipatične kolege budu potprašene.

Za 2018. i 2019. godinu država je opredelila rekordne sume novca za kinematografiju, preko devet miliona evra godišnje. I kako su rekordi obarani tako su ta sredstva dobijala sve jaču političku kontrolu i počela da se usmeravaju stranačkim kanalima. Jasno je da kad su pare u igri, i kada su dovoljno velike da privuku pažnju vanesnafskih aktera, ta borba neće biti nimalo laka. Otud, jako je važno imati na umu da ukazivanje na krizu upravljanja Filmskim centrom neće više ugroziti buduće finansiranje kinematografije od trenutka kada đavo bude došao po svoje i kada zagrizemo gorke plodove ovakvog rada. Ali, borba neće biti nimalo jednostavna jer sa ovoliko novca je lako razjedinjavati esnaf i raspaljivati maštu autora i producenata koji misle na kratke staze. 

Sve je prošlo, proći će i ovo!

Srećna nova 2019.