POGLED SA AJFELOVOG TORNJA

Evo Dimitrijevog pogleda na najtraženiji film ovogodišnjeg hercegnovskog festivala:

Jedini film koji je objektivno izazvao interesovanje na ovogodišnjem hercegnovskom festivalu bio je debitantski film Nikole Vukčevića POGLED SA AJFELOVOG TORNJA.

Interesovanje za ovaj film nesumnjivo stvorila je i propaganda koja ga je opisivala kao povratničko ostvarenje za crnogorsku kinematografiju. Međutim, crnogorska kinematografija svako malo ima neko povratničko ostvarenje. O ambiciji koja je gajena povodom ovog filma govori i činjenica da me je pred davanje izjave za televizijsku hroniku festivala, reditelj emisije molio da budem obazriv šta pričam. Nimalo me ne čudi što moja izjava nikada nije prikazana na RTCG.

Malu hronologiju povratniočkih crnogorskih filmova započinje U IME OCA I SINA Božidara Bote Nikolića iz 1999. godine u kome je reditelj pokušao da kanališe i slikopiše odricanje crnogorskih vlasti od tekovina trapavih ratnih dejstava u okolini Dubrovnika.

Kako je tada Crna Gora stajala kao svetionik antimiloševićevske borbe, niko nije adekva6tno dokumentovao neobične događaje koji su orkuživali ovaj film. Hercegnovski festival bio je tempiran kao spektakularna lansirna rampa za ovaj film i dobra prilika da svoju sudbinu započne brojnim nagradama na domaćem terenu.

Na nikad glamuroznijoj Kanli Kuli gledala ga je čitava Vlada Crne Gore predvođena Milom Đukanovićem. Sam Đukanović za vreme filma nije mogao sakriti nezadovoljstvo Nikolićevim promašajem. Posle filma, uz neviđene mere obezbeđenja organizovan je glamurozan parti u Mediteranskom centru Igalo. Za vreme partija nestalo je struje i taj peh označio je i prevremeni kraj sudbine ovog filma.

U IME OCA I SINA nikada nije ušao u jugoslovenske bioskope. Film je sakriven. Međutim, nije ispraćen čak ni nagradama u Herceg Novom. Te godine Grand Prix festivala nije dodeljen. Žiri nije mogao da odoli pritiscima da niko sem U IME OCA I SINA ne sme dobiti Grand Prix, ali nije mogao da svari pa da mu ga i dodeli. Ovakva neočekivana odluka ispraćena je brojnim pretnjama žiriju.

Drugi vaskrs crnogorske kinematografije bio je sa filmom OPET PAKUJEMO MAJMUNE Marije Perović prošle godine. Ovaj film se ispostavio kao ovogodišnji sleeper hit sa 20 000 gledalaca a prošle godine u Herceg Novom bio je kažnjen ne dobivši nijednu nagradu od independistički nastrojenog žirija. Navodno zato što je nedovoljno afirmisao crnogorsko državno pitanje.

POGLED SA AJFELOVOG TORNJA trebalo je da spoji sve tendencije koje su bile potrebne za adekvatan novi crnogorski film – kvalitet, komunikativnost i državotvornost. U to ime na Kanli Kuli se pojavio i sam predsednik Crne Gore Filip Vujanović praćen brojnom svitom i obezbeđenjem. Inače, organizatori festivala kažu da Vujanovićva supruga prati sve filmove na programu!

Kad je reč o kvalitetu, POGLED SA AJFELOVOG TORNJA jeste bižuterija. Vukčevićeva ambicija učinila ga je blago nekoherentnim, u želji da se spoje atraktivnost britanske spotovske egezekucije osamdesetih, lirski pistup konvencionalnom art-filmu i crnogorski etno-treš iz brevijara Živka Nikolića.

Sudeći po montiranom filmu, Vukčević se ponajviše ali nedovoljno odrekao trećepomenute nikolićevske linije, koja je iz nekog nepoznatog razloga ipak očuvana u filmu, iako se komotno mogla ukloniti.

Druga, artistička linija, dopingovana je diskontinuitetima i jump cutovima britanske škole, i u krajnjoj liniji POGLED SA AJFELOVOG TORNJA izgleda kao nesumnjiv pokušaj da se snimi »eye candy«.

Ipak, u slučaju oog filma »eye candy« nije dovoljan jer ga priča i scenario, a delom i glumci ne podržavaju. A, u krajnjoj liniji ko od naših reditelja i može, sa uslovima koji kod nas postoje da snimi »eye candy«, koji bi samo zato mogao postojati? Malo koji. Vukčević sigurno ne može.

Film je baziran na popularnom romanu ZAGREPČANKA Branislava Glumca, o kome je svojevremeno pisao kultni jugoslovnski reditelj Goran Gajić, u svojstvu mladog, gnevnog književnog kritičara, potpisavši kritiku u kojoj se prečesto ponavlja pridev »glup«.

Nikola Vukčević i Irina Kikić-Stojković tom pridevu slobodno mogu dodati i »konfuzan«. Iako ne spadam među puriste koji gledaju film kako bi se isključivo informisali o sudbini likova, ovaj scenario ostao je elementarno nedorečen, kako na nivou postavke tako i u slučaju ishoda, čim stvara konfuziju i na značenjskom planu.

Kad smo već kod čitanja filma, POGLED SA AJFELOVOG TORNJA mogao bi biti savršen »double bill« sa neuporedivo superiornijim MI NISMO ANĐELI 2 jer se takođe bavi seksualnim aspektom ćerkinog prkošenja ocu.

Glumačku podelu predvodi Marija Vicković, Podgoričanka školovana u Beogradu, čije fotogenično lice pokazuje potencijal da jednog dana postane naša filmska diva. Njena nagrada u Herceg Novom jeste zaslužena, prevashodno zbog okudice ambicioznih ženskih uloga.

Branislav Trifunović joj nažalost nje dorastao partner. Ne zato što je loš glumac. Niti zbog nepovoljnog poređenja sa slavnim bratom Sergejem. Naprosto, Trifunović još nema taj »leading man« kvalitet do koga će stići kako glumačkim tako i ličnim sazrevanjem. Za razliku od Sergeja koji često ume da nadraste film, Branislav operiše suviše subfilmski da bi bio zvezda.

Njihove uloge je svakako dodatno otežala Vukčevićeva rediteljska indikacija sa čestim insistiranjem na očiglednom čime nepotrebno udvaja glumačka sredstva. Naročito u slučaju Marije Vicković koja osim dejstva na ekranu radi i iscrpljujuću naraciju iz OFFa.

Za POGLED SA AJFELOVOG TORJA bi se ukratko moglo reći da je konfuzni kič. To je uglavnom bolje od onoga što se inače može reći za ostale naše filmove.

Kada se POGLED SA AJFELOVOG TORNJA završio, predsednik Vujanović je napustio Kanli Kulu ne dočekavši takođe crnogorski film BALKANSKA BRAĆA Božidara Bote Nikolića. Taj gest dosta govori o kratkom roku trajanja crnogorskih državnih reditelja.

Publika je euforično, na nogama, pozdravila film. Podjednako euforično su domaći novinari na konfernciji za štampu tapšali kad je žiri proglašavao nagrade za AJFELA, upadljivo ignorišući srbijanske dobitnike.

Unionistički žiri ove godine dodelio je tri nagrade AJFELU i moglo bi se reći da je hercegnovski festival ponovo izneverio crnogorska očekivanja.

Kad je o bioskopima reč, AJFEL izlazi 28. septembra. Pretpostavke o njegovom komercijalnom potencijalu stoje u rasponu od 20 do 150 hiljada gledalaca.

Distribuiraće ga Cinears koji sa srpskim filmovima ima raznovrsne rezultate, od 25 000 sa SJAJEM U OČIMA do 660 000 da MI NISMO ANĐELI 2. Prethodni crnogorski urbani film OPET PAKUJEMO MAJMUNE imao je 20 000 gledalaca. Po sadržaju najsličnija SKORO SASVIM OBIČNA PRIČA oko 35 000. S druge strane, Branislav Trifunović glumio je prošle godine u Samardžićevom blokbasteru JESEN STIŽE DUNJO MOJA koji je napravio 150 000. Videćemo koja će udica proraditi kod POGLEDA SA AJFELOVOG TORNJA.