kritika HADERSFILDA-REDACTED

Pošto film HADERSFILD govori o ljudima u tridesetnekim godinama, nismo želeli da ga recenziraju naši mali kritičari Tvrdiša i Čedomir pošto su suviše mali da bi to razumeli. Film je zato pogledao Zoran Janković, čovek koji generacijski razume ovaj problem, vojvoda od Podrinja, i filmski ekspert extraordinaire.

EDIT: Danas nas je kontaktirao Goran Šušljik, glumac i producent ovog filma i insistirao da u kritici postoji činjenična greška o načinu na koji se famoznih 40 000 gledalaca dovode na film. Naime, karte neće biti kupovane već kako je on rekao "darovane". Kako bi tu činjeničnu grešku ispravili, mi ćemo iz samog Zoranovog teksta izbaciti deo koji se odnosi na to pitanje. Iako smo molili gospodina Šušljika da nam napišu pismo u kome će objasniti koji će biti mehanizam plasmana tih 40 000 karata, on je rekao da neće on nama ništa da piše, samo da se ovo skine. Žao nam je što nećemo imati neko pismeno objašnjenje gde je Zoran pogrešio ali verujemo gospodinu Šušljiku i ispoštovaćemo njegov zahtev. Izvinjavamo se na tome što smo objavili činjeničnu grešku i staraćemo se da se takve stvari izbegnu u budućnosti.
Evo šta Zoran kaže:

Hadersfild – Ivan Živković

Big Chill na zozovači

"Ovi likovi nemaju da ponude ništa jedni drugima te im preostaje da fingiraju razračunavanje tokom te jedne sudbonosne noći navodeći karakterene razlike i preference kao ključne argumente u tom motivacijski neutemeljenom i nategnutom sukobu. Zbog toga se čini da je priča koju predstavlja Hadersild mogla da potraje još satima u filmskom vremenu, baš kao što se i mogla završiti negde na trećini inače teškom silom navučenih devedest i kusur minuta. "


Scenario: Nikolaj Kraljačić i Uglješa Šajtinac (po pozorišnom komadu Uglješe Šajtinca)
Uloge: Goran Šušljik, Nebojša Glogovac, Suzana Lukić, Damjan Kecojević, Vojin Ćetković, Josif Tatić, Jelisaveta Sablić, Predrag Miki Manojlović
Žanr: nevoljki arthouse o tranzicionom grču
Trajanje:95 minuta



Savremeni srpski film sjajno je i pouzdano izvorište grešnih zadovoljstava za kompletiste-mazohiste koji ga još uvek istrajno prate. A zna i da te mnogonapaćene gledalačke duše nagradi nenadanom spoznajom. Tako je potpisnik ovih redova zapao u dubiozu koja ga muči već danima - da li je možda ogrešio dušu na istom ovom mestu sasuvši drvlje i kamenje na Karažićevu nejač pod nazivom Promeni me. Dok je Promeni me bio musava i nemoćna populistička komedija izvedena o privatnom trošku, Hadersfield Ivana Živkovića je više slučaj nego film, uz to i sa mnogo zlokobnog znamenja u svojoj bagaži.

Naime, Hadersild Ivana Živkovića je još u formi ideje i scenarija bio mezimče raznoraznih komisija ( film se ozbiljno omrsio kako o republički i pokrajinski budžet tako i o opštinske jasle Zrenjanina (u kom se priča i odigrava) i RTV Vojvodina); tome treba dodati ekstremistički hajp po medijima i OBRISAN DEO. Teško da bi ko mogao da zameri tolikom duvanju u jedra da sam film nije nedopustivo loš (čak i po inače srozanim kriterijumima predviđenim za ovdašnji film); ovako ne samo da je ojačano uverenje u potpunu arbitrarnost takve odluke, već sumnja seže i dublje.

A sve je izgledalo kao čist zicer. Još dva glumca (Nebojša Glogovac & Goran Šušljik) poželela su da iskuse producenatske muke (to je već fenomen koji je malo toga dobrog doneo srpskom filmu, a za potvrdu te teze, preporučljivo je samo na kratko gvirnuti u producentske opuse Ivane Mihić i Dragana Bjelogrlića, recimo), izabrali su pozorišni tekst, unisono hvaljen, u kom sami već godinama igraju, angažovali reditelja koji je u prestoničkim krugovima dugo označavan kao next big thing, mnoga vrata su se širom otvorila... Teško je precizno označiti tačku od koje su stvari krenule po lošem jer Hadersfild ne pogađa u metu u svim bitnim aspektima.

Hadersfild naprosto vrvi od loših procena i promašenih rešenja. Dvojac Nikolaj Kraljačić & Uglješa Šajtinac pristupio je adaptaciji pozorišnog predloška uz dosta krutosti i doslovnosti, čime su vezali ruke reditelju koji bez vidljivih intervencija i drčnijih zahvata tek tako filmskom kamerom beleži polazni tekst, glumci se zaborave te su repovi pozorišno prenaglašene glume nedozvoljivo očigledni. Time autori pokazuju ne samo upitnu filmsku pismenost, već i otvoreni prezir prema mediju u kom bi da se okušaju a za šta su i dobili izdašnu državnu pomoć na različitim nivoima. Sve to za posledicu ima da Hadersild ne samo da pada na testu filmičnosti, nego dovodi u pitanje ionako slabašan razlog sopstvenog postojanja.

Ovakav Hadersfild ostavlja utisak loše usnimljene pričaonice klimave ideološke i sadržinske vrednosti. Film nije isključivo verbalni medij i svako svođenje priče na logoreijičnu radio-dramu nije moglo da prođe bez teških posledica po krajnji kvalitet ostvarenja. I junaci HadersFilda i autori ove ekranizacije ostaju zatočeni u istim zabludama. Pred gledaocima je još jedna priča o izgubljenoj generaciji, tranzicionom grču i dalekosežnim posledicama inflatorno-ratnih devedesetih. Sve ako se i uzme u obzir kapacitet određenih motiva da budu krupne i potentne metafore tokom dužeg vremenskog perioda, ostaje činjenica da Živkovićev debi očitava dug niz problematičnih manjkavosti, koji su se možde mogle i prenebegnuti u pozorišnoj postavci a koje u filmu postaju bolno uočljive. Čvorište koje drži Šušljkov lik, lik propalog studenta, mizantropično zlobnog radio-voditelja i pedofila nešto blažeg pedigrea, u zatočeništvu „malog mesta u preriji“ može se pripisati uticaju šireg društvenog okvira, dok lik njegovog komšije Ivana (Glogovac), lekovima ukroćenog psihotičara, bivšeg džudiste livca i sektaša nikako ne može da okrivi miloševićevsku Srbiju za svoje muke budući da su problemi sa njegovim mentalnim zdravljem počeli dosta ranije (sudeći po njegovoj ispovesti u duuuuuuuuugom monologu, jednako iscpljujućem po gledalište i njega samog).

Osim toga, ova dva lika čija se interakcija nalazi u samom korenu ciljane dramatičnosti Hasdersilda, povezani su pukim stambenim okolnostima i ničim drugim. Likovi Šajtinca i Kraljačića su papirnati, neuverljivi i ready-made postavljeni eksponenti različitih uvreženih životnih pristupa – Šušljikov Raša je rezignirani hiperintelektualac koji svoj čemer zlobno preliva na druge, Glogovčev Ivan je simbol okolnostima sputane kreativnosti (piše, vaja, guta svakojaku literaturu i još stiže da, premda ozbiljno bolestan, kontemplira nad mukama svog (formalno zdravijeg komšije), Dule Vojina Ćetkovića je beslovesna srednjački zaprložena budala, Igor, lik koji tumači Damjan Kecojević da podvesti pod stereotipe tipične relaksirane i emotivno distancirane srpske emigracije dok je Jelisaveti Sablić dodeljen potpuno izlišan lik Ivanove majke, koja rigidnost uporno demonstrira stisnutim usnama i ništa više preko toga. Ovi likovi nemaju da ponude ništa jedni drugima te im preostaje da fingiraju razračunavanje tokom te jedne sudbonosne noći navodeći karakterene razlike i preference kao ključne argumente u tom motivacijski neutemeljenom i nategnutom sukobu. Zbog toga se čini da je priča koju predstavlja Hadersild mogla da potraje još satima u filmskom vremenu, baš kao što se i mogla završiti negde na trećini inače teškom silom navučenih devedest i kusur minuta. U istoj ravni sa iskontruisanim klinčom među glavnim akterima je kalkulantski srećan kraj koji sledi scenu sna, čiji onirizam prosto nema utvrđenje unutar uber-verističke osnovne postavke.

Osim potpunog nerazumevanja (ili nezainteresovanosti) za efektan filmski jezik, Hasdersfild balansira na samoj ivici tehničke ispravnosti. Ton je zamućen a film većim delom izgleda kao lošija TV drama; mada postoji napor da se naracija povremeno oneobiči prikazima neba i ružnih gradskih lokacija, čak i kada pokuša da raskadrira scenu Živković pravi gaf do gafa - na primer, scenu u parku, scenu oproštaja vodećeg nezadovoljnika i prijatelja mu gastarbajtera on izvodi u najširem mogućem kadru, valjda u želji da sugeriše nemogućnost bliskosti kao puta ka razumevanju patnje onog drugog, ali umesto željene poente isporuči scenu u kojoj nije najjasnije šta se uopšte zbiva, šta akteri govore i zašto su baš tada i tu. U par navrata već zbunjeni i izmoreni gledaoci su predočeni sa nekolicinom scena koje nemaju nikakav oslonac niti relevantnost u odnosu na ostatak prikazanog (scena razgovora devojaka u školskom dvorištu iz nekog visećeg kadra i/ili nemi predah Šušljikovog lika na obali reke, Glogovčevi značajni pogledi upućeni mladoj komšinici za klavirom koja potom potpuno nestane iz priče...).

Da nije tako mrtvoozbiljan, Hadersfild bi barem mogao da zabavi gledaoce imajući u vidu da poseduje znatan (mada nenameran i naravno sasvim neupotrebljen) gross out potencijal. Josifu Tatiću je dopala uloga oca alkoholičara, kanda obolelog od Turetovog sindrom jer je rola garnirana zbilja neverovatnim brojem najljućih psovki (muško spolovilo u 5-6 scena on spomene stotinjak puta, a nije pošteđena ni majčina aparatura). Sin mu Raša pati od zatvora jer dobrih petnaest minuta otpadne na njegovo zapomaganje što ne može da se olakša u kupatilu bez vrata; na sreću, to mu ipak pođe za rukom i biva nagrađen time što mu malodobna ljubavnica (Suzana Lukić), koja hoda okolo sa VHS snimkom seksualnog čina svojim hromozomodavaca, izrazi želju da se „on opere jer želi da proba ono... želi da ga ljubi dole“. Olakšani i podmireni Šušljik posle je spreman da se upusti u podužu raspravu sa Vojinom Ćetkovićem (koji u više navrata izlaže viđenje pogodnosti seksa sa „matorkama“) na temu komparativnih prednosti napolitanki u odnosu na nugat-kocke a kraj te noći velikih reči i bezbroj dugih, značajnih pogleda i podignutih obrva okonča pomokrivši se na voljenu statuu lava u gradskom parku. U međuvremenu u ovom srpskom mrcvarenju Kasdanovog remek-dela Big Chill na najgoroj zozovači i usputnim „džokavcima“ nađe se mesta i za, čini se beskonačan niz nagrubljih psovki, kanda stavljenih tu da bi onih 40000 maturanata-mučenika sa OBRISAN DEO sutradan imali šta da citiraju u svojim školama.

Hadersfild Ivana Živkovića je imao želju da bude gledljivo, umereno arthouse ostvarenje sa potencijalom za kakav-takav plasman po belosvetskim revijama filmova. Tamo gde je Odbačen Miloša Radivojevića uz dosta elegancije i bez vidljivog upinjanja uspeo, Živkovićev prvenac je omanuo. Ali ruku na srce, kao kobna smesa neukosti, umišljenosti, samodopadljivosti, prevelikih ambicija OBRISAN DEO, on predstavlja prikladan kraj još jedne jadne srpske filmske godine, dušu dale za trenutni zaborav.

Mi se još jednom izvinjavamo ekipi HADERSFILDA ukoliko smo ih doveli u neku neprijatnu situaciju ovom činjeničnom greškom.