DRUG CRNI

Prava je šteta što se DRUG CRNI U NOBu, parodična polemika sa partizanskim filmom kao vrhuncem jugoslovenske kinematografije u repertoarskom i zanatskom smislu, pojavio u periodu kada je srpski film dotakao apsolutno dno po svim merilima.

Dok se sećanja na NOB filmove sa nostalgijom, pa čak, zašto kriti, i ponosom javljaju dok u Tuckwoodu čekamo početak projekcije i gledamo trejler za VALKYRIE Bryana Singera, odmah posle toga kreće film koji nas podseća u kakvo ruglo se pretvorio naš repertoarski film. Srpska kinematografija je poznata po tome što ima publiku koja radije gleda domaće od stranih filmova. Međutim, poslednjih godina se uporno radi na tome da se ta situacija promeni. Između ostalog, država je potpuno zanemarila podršku kvalitetnom repertoarskom filmu i ovaj je prepušten tome da se sroza na nivo televizijskog otpatka spakovanog u rinfuznu formu od sat i po.

Nažalost, kao što se prethodno desilo i sa serijom CRNI GRUJA i još više sa prvim filmom, propuštena je prilika da se napravi nešto što bi zaista uspelo da na duhovit i zanatski dostojanstven način reinterpretira mitove iz srpske istorije. U DRUGU CRNOM situacija je još radikalnija pre svega zbog toga što dok su raniji serija i filmovi imali relativno mali broj primera prezentacije svoje epohe u pop kulturi (praktično samo rad Đorđa Kadijevića), dok ova komedija o NOBu ima čitavo bogatstvo partizanskog filma i televizijskih serija kao referencu plus niz stranih uzora na tu temu.

Ovog bogatstva su autori DRUGA CRNOG U NOBu bili svesni tako da je struktura preuzeta iz OTPISANIH, na tragu kojih je urađena i funky muzička tema. Života Grujić je u interpretaciji Nenada Jezdića glumljen po uzoru na Renea iz serije ALO, ALO ali i Miju Aleksića. Zaplet sa “teškom vodom” kao nemačkim oružjem koje može preokrenuti rat direktno je preuzeto iz filma THE HEROES OF TELEMARK Anthony Manna koji je u širem smislu i inspirisan nacističkim pokušajem da se dokopaju atomske bombe. U filmu se pojavljuje lik James Bonda, a strane istorijske ličnosti u rasponu od Hitlera do Roosevelta se bez kompleksa dotiču u pojedinim scenama. Na jednu od konvencija filmova o Drugom svetskom ratu, na koju ni naši ni strani autori nisu uvek imali dobar odgovor - a to je kako da uklope nemačke deonice koje govore okupatori, autori DRUGA CRNOG su odgovorili time što junaci tobož govore nemački i titlovi deluju kao logične replike a u stvari sve vreme sa prizvukom nemačkog govore posprdne reči koje zasmejavaju srpsku publiku. Autorima nastavka se isto tako mora odati priznanje što je za razliku od prvog filma, ovog puta očigledno da je neko prisustvovao snimanju i sprovodio neku vrstu scenarija tako da je izbegnuto digresivno glumačko samoupravljanje koje je krasilo KAMEN MUDROSTI.

Međutim, sve to su neka interesantna pojedinačna rešenja koja su se našla u filmu sa scenarijem lišenim ikakve strukture i ritma; u najboljim delovima režiranom kao prolazni televizijski skeč koji nikada neće biti repriziran; mahom tehnički neispravnom; zaraženom diletantizmom koji je zavladao našim filmom. Zaista, jako je teški okriviti jedan pojedinačni sektor za određene nedostatke kada su u suštini svi povezani u jednu nesrećnu celinu. To što je ovaj film samo deo jednog šireg projekta u formi televizijske serije nije opravdanje, niti publika koja je platila kartu treba da dobija opravdanja umesto elementarnog kvaliteta.

Nije DRUG CRNI jedini film koji ima ovaj vid nedostataka. Međutim, u njemu su oni izraženiji zbog toga što ga i sami autori doživljavaju neozbiljno, iako je u suštini ovakav postmoderni projekat nešto od zanimljivijeg što je pokušano na našem filmu. Kao i u celoj franšizi CRNI GRUJA, tako se i u DRUGU CRNOM u suštini krije veliki potencijal, ali niko nije spreman da ga ozbiljno shvati i ostvari. Umesto da su se svi zajedno potrudili da snime film koji bi u zanatskom smislu zaista dostigao reference kojima se baavi, autori su ga namerno banalizovali i tretirali kao tezgu u koju ne veruju. Svuda u svetu, a naročito na našim prostorima, nacističke uniforme kao fetiš izjednačene su sa rado gledanim pop filmom. Otud je neverovatno da se isti ovi glumci iz petnih žila trude u nekom filmu snimljenom na novobeogradskom krovu a namerno promašuju kada im se pruži prilika da igraju u potencijalno pravom muviju.

I baš zbog takvog omalovažavajućeg odnosa koji imaju prema repertoarskom filmu, naši autori i rasteruju publiku iz bioskopa. DRUG CRNI U NOBu je mogao da bude sjajna postmoderna komedija koja se služi i izvesnim mitemama koje se prepoznatljive stranoj publici, i na osnovu toga je mogla čak biti i izvezena na strano tržište, kao što je to bio slučaj sa našim partizanskim filmovima. Uostalom, ovo je godina WW2 filma, Quentin Tarantino snima INGLOURIOUS BASTERDS, a Jugoslavija je zemlja koja je imala neke od najboljih WW2 filmova na svetu. U krajnjoj liniji čak i u domenu komedije na temu WW2 imamo uspešan primer sa BALKAN EKSPRESOM Branka Baletića. Međutim, umesto toga, dobili smo jedan lokalni proizvod čija je bioskopska sudbina pod znakom pitanja kada se suoči ne samo sa konkurencijom na repertoaru ili ukusom gledalaca već i sa time da trenutno na RTSu idu reprize RANJENOG ORLA koje će sasvim sigurno zadržati određeni deo gledalaca kod kuće, naročito onih koji su se već previše puta razočarali u naše bioskopske filmove.

Kad smo već kod RANJENOG ORLA i Šotre, setimo se njegovog pokušaja da snimi WW2 komediju 2004. sa PLJAČKOM TREĆEG RAJHA. Iako je zahvaljujući Šotrinim inherentnim nedostacima taj film spadao u grupu onih čiji je jedini problem u tome što su loši, i uprkos tome što je DRUG CRNI neuporedivo zanimljiviji kao koncept od njega, RAJH deluje znatno ozbiljnije i ambicioznije, koliko god to bizarno zvučalo.

Pored toga što je prokockao vlastiti potencijal, DRUG CRNI U NOBu je barem za neko vreme i onemogućio da se pojavi repertoarski film koji bi se poigravao sa pričama iz Drugog svetskog rata i konvencijama partizanskog filma. Ipak, iz takve depresivne situacije može da izraste i jedna potentna ideja za underground niskobudžetni film koji bi afirmisao nekog mladog i talentovanog autora. Možda bi trebalo napraviti DEAD MEN DON 'T WEAR PLAID samo u kontekstu partizanskog filma i njime pokazati koliko pop kulturno bogatsvo leži u toj tradiciji?