FLERT festivalski zapis

Evo Dimitrijevog pogleda na diplomski omnibus FLERT:

Na partiju povodom otvaranja hercegnovskog filmskog festivala, imao sam priliku da upoznam reditelje i scenaristu filma FLERT. U razgovoru su insistirali da se njihov film ne naziva omnibusom. Posle pogledanog filma ne znam kako bih ga drugačije nazvao.

FLERT je snimljen kao diplomski omnibus apsolvenata filmske režije na Akademiji umetnosti BK. Iako je u montaži prošao drastične izmene, među kojima je i kompletno izbacivanje vezivnog tkiva između priča i skraćenja unutar njih, ni u ovom obliku, sa novim vezivnim materijalom, FLERT nije ništa drugo do omnibus, samo bez špica na početku pojedinačnih priča.

Inače, izvorni vezivni materijal koji je bio između priča još uvek postoji u trejleru. U tom izbačenom materijalu glumile su Ivana Vukčević i Ana Maljević. Igrale su devojke koje kunu svoje bivše momke i šalju Smrt oličenu u demonima Strahinji (Bane Vidaković) i Loli (Milena Pavlović) da ih uzme.

U novom vezivnom tkivu, Strahinja je na probi kao službenik Smrti a Lola je njegov nadređeni. Strahinja mora da isporuči glavne junake na onaj svet ili će po odluci Sudije Tamnog vilajeta (Tihomir Stanić) biti vraćen u neugledno stanje smrti.

Četiri priče prate junake koje Lola i Strahinja treba da pokupe. Svaki od njih na svoj način pokušava da izbegne smrt.

Osnovni problem scenarija je na konceptualnom nivou. Naime, junakovo bekstvo od smrti je u sve četiri priče dato kao potpuno proizvoljna pojava, bez ikakve ritualnosti i zakonitosti. Junaci izbegavaju Smrt zahvaljujući proizvoljnoj odluci Lole i Strahinje i zahvaljujući tome sve četiri priče besciljno lutaju i nemaju apsolutno nikakvu strukturu koja bi pomogla gledaocu da se zainteresuje.

Junaci su takođe jednolični. Ideja da svaki od njih bude oličenje jednog od četiri karaktera više je akademsko nego funkcionalno.

Pored navedenih zanatskih nedostataka, upravo akademizam iscrpljuje FLERT. Film je okoštao i prošao mu je rok trajanja, zarobljen je u prošlosti i ne najavljuje ništa sveže.

Posvete prošlosti ne moraju po definiciji biti ništa loše. Naročito ako se film hrani dostignućima starih reditelja i transformiše ih u nešto novo. Međutim, FLERT je naprosto samo arhaičan, a posvete nas podsećaju na koje to bajate filmove liči.

Dijalozi su jednolični, repetitivni i vrlo često redundantni u odnosu na sliku. Detalji poput sugestivne upotrebe muzike u kadru su početnička greška koja se prevazilazi već posle prve godine studija. Ovakvi nedostaci samo pokazuju manjkavosti scenarističkog kursa na školi. S druge strane, ovakav tekst otkriva i ozbiljnu nepažnju u mentorskom radu na projektu.

Scenario je inače pisao reditelj četvrte priče Nikola Mišić, dakle ne scenarista već reditelj po obrazovanju. Samim tim FLERT propušta priliku da bude showcase za katedru dramaturgije na Akademiji BK. Važno je naglasiti da je u filmu KAKO JE PROPAO ROKENROL pored reditelja promovisana i serija scenarista-pokojni Branko Vukojević, Aleksandar Barišić i Biljana Maksić.

U nedostatku svežine leži sav besmisao ovog filma koji umesto da najavi četiri reditelja koji stupaju na scenu, pokazuje stvaraoce zarobljene u sterilnoj prošlosti. Njihove greške dakle ne mogu naći opravdanje ni u mladosti ni u neadekvatnoj ambiciji. One su ostvarene unutar ziheraškog minimalizma.

Autori su sami definisali film kao romantičnu horor komediju. Nažalost, oni ne staju iza ovih odrednica. Horor se iscrpljuje u eshatološkoj tematici i pseudo-gotskoj ikonografiji. Romansa je veštačka i služi više kao dramaturška poštapalica nego kao iskren sadržaj. Komedija je ugušena u samom začetku jer su likovi lišeni preteranih želja to jest neuravnoteženosti, pa nema temeljne komične postavke dok su površinski efekti poput duhovitih replika osakaćeni sporim tempom i lošim tajmingom.

Ta HOROR definicija je naročito bitna. Naime, horor je deklarativno jedan od najpopularnijih žanrova među našim mladim rediteljima. Iako je samo Dejan Zečević u TT SINDROMU do kraja ispunio želju da snimi horor, ova odrednica se sve češće pominje. Vrlo je zanimljiva i zabrinjavajuća tendencija da svi ti zamišljeni horori ne poseduju nimalo repertoarske relevantnosti. Čak je i TT SINDROM sebično pokušao da se obrati ortodoksnim (uglavnom inostranim) gledaocima ne učinivši ništa da se stvori klima za dalje snimanje horora u Srbiji. Međutim, TT SINDROM barem pojavno jeste horor za razliku od koječega što se nudi po gradu sa tim prefiksom i apsolutnim odsustvom žanrovskog duha. FLERT predstavlja jedan primer te vrste projekata u kojima se besramno eksploatiše privlačnost HOROR etikete.

Pozitivne strane filma su solidna tehnička realizacija i pristojna faktura slike koja čini da FLERT izgleda kao profesionalno realizovano ostvarenje.

Sitne vinjete poput par visprenih rediteljskih rešenja Radoslava Rasa Vojinovića kojima je pokušao da prevaziđe scenario i iskusna gluma Srđana Todorovića u priči Nikole Mišića ostaju kao jedini kreativni dometi vredni pomena.

Kao član žirija kritike FIPRESCI na hercegnovskom festivalu, rado sam glasao da se FLERTU da SPECIAL MENTION nagrada. Smatram da srdačno treba podržati povratak bioskopskih diplomskih omnibusa kao forme. Na svaki ŠTA RADIŠ VEČERAS dolazio je KAKO JE PROPAO ROKENROL. Sad ćemo videti kakav će to omnibus iskupiti FLERT.