BAL-CAN-CAN

Evo jedne regionalne preporuke dok čekate DOBA NEVINOSTI:

Solistički debi Darka Mitrevskog je film koji je imao sve predispozicije da bude još jedno parče ex-jugoslovenske, da ne kažem regionalne, konfekcije, snimljene od stranog novca u kojoj se istovremeno moraju ispuniti producentska žeđ za lokalnom egzotikom i političkim angažmanom; potreba da se integrišu lokacije, resursi i filmski radnici svih ko-producentskih nacionalnosti; i, konačno, da se sve to zaodene u političku korektnost kako bi producent, koji naravno nije uložio svoj novac, mogao da opravda ulaganje pred komisijom datog foruma. To objašnjava činjenicu da filmovi poput SIVOG KAMIONA CRVENE BOJE dobijaju lokalne nagrade na nekim opštinskim kulturnim manifestacijama po Nemačkoj. Naprosto, ti filmovi imaju komunalnu funkciju tamo. Doživljeni su kao društveno koristan rad.

Otud je većina projekata tog tipa, ako imamo sreće pa je aplikant gledao američke filmove, jer ima i onih koji nisu, nekakav film putovanja, a junak je na put nateran istorijskim okolnostima, a onda usput sreće multi-kulti ekipu sidekickova. Međutim, tačno da je pored američkih, autor gledao i južnokorejske filmove, teško da može prevariti strance koji, ma koliki da su mediokriteti, znaju tačno šta žele, a njihove želje su uglavnom takve da se njihovim ispunjavanjem ne može doći do dobrog filma.

Takvi pritisci su uništili mnoge filmove. Međutim, ti filmovi, poput recimo najvećeg dela bosanske produkcije, SIVOG KAMIONA CRVENE BOJE, i sličnih zahvata, nisu imali jedan važan adut BALKANKANA - talentovanog reditelja.

Naime, sve gorenavedene predrasude su se načelno ostvarile ali Mitrevski je uspeo da ih amortizuje svojim talentom. Kada se autor uplete sa fondovima, film koji iz toga proizađe stoji zapravo kao nulti pokušaj, pošto-poto snimljen film, koji treba da te izbaci na mapu i dovede do pravog filma. On je u svom debiju uspeo da sačini izuzetno zabavno ostvarenje koje možemo ubrojati u 10 najzabavnijih regionalnih filmova u poslednjih 10 godina. Nažalost, ostao je i hendikepiran time što je usled politički korektne relativizacije svačijih vrlina i mana, sama priča izgubila na težini i pretvorila se u igrariju. No i poigravanje je legitiman postupak, onda kad nije iznuđeno.

BALKANKAN je izgrađen na čuvenoj anegdoti o gastarbajterskoj porodici kojoj premine baka i oni da bi izbegli administrativne komplikacije u dijaspori uviju baku u tepih i povezu je u gepeku. Međutim, na jednom odmorištu, neko im ukrade tepih. Na našim prostorima, naravno, uklanjanje leševa je večito relevantna tema. Nažalost, tretirano je u filmovima tipa MRTAV 'LADAN, gde samo u povremenim momentima lucidnosti (recimo kad JULovac Manda i SPSovac Bata Živojinović strpaju dedu u hladnjaču, a film se prikazuje u sred jezeraške afere) reflektuje istinske društvene tenzije. Ovde je leš pak samo dramaturška štaka koja pokreće obaveznu figuru putovanja naših junaka.

Ipak, čini se da je u filmu BALKANKAN Darko Mitrevski uspeo da prevari strance. Njegova priča naizgled sledi ustaljenu matricu – za vreme šiptarske pobune u Makedoniji, mladi bračni par sa njenom majkom beži u Bugarsku. Tašta umre na putu, i par odluči da je prošvercuje nazad uvijenu u tepih kako bi izbegao administrativne komplikacije. Kada tepih sa taštom neko ukrade, muž mora da pozove svog pobratima iz Italije da reše stvar. Kreću u poteru za tepihom kroz celu ex-SFRJ.

Iako je film u suštini apolitičan, zanimljiv je oštar stav koji su makedonski filmski stvaraoci pokazali na temu šiptarske pobune 2001. godine. Bez velike istorijske distance ona je postala obeležje njihove recentne produkcije i ozbiljna refleksija drugih društvenih tenzija. U prilog tome još više ide nervozna drama KAKO UBIV SVETEC Teone Mitevske u kojoj je sažet sav gnev Makedonaca prema svemu što im se dešava. Štaviše i Mizar su prošle godine snimili izuzetno političan album sa snažnim nacionalističkim nabojem (u kome postoji i agresivan napad na Srpsku pravoslavnu crkvu). Srpski autori još uvek nisu imali hrabrosti da se ozbiljno osvrnu na temu Kosova koje je ipak osnov svih skorašnjih sukoba već se još uvek polu-humoristički bave Bosnom. Kosovo je pravi hardcore, pa zato i ne čudi što naši autori toliko podozrevaju.

Mitrevski je prevazišao ograničenja konvencionalne međunarodne koprodukcije time što je sve obavezne figure, koje su od njega zahtevali, uronio u radikalan koncept i žanrovski osvestio. Kada govorimo o radikalizmu, da se razumemo nije Mitrevski Chan Wook Park, ali je svakako duhovitiji i morbidniji od ostatka regiona. Ukoliko se u nekim situacijama malo usteže, to je zbog stranog uticaja, a ne zbog ličnih inhibicija pa samim tim otkriva veliki autorski potencijal. Shvativši ograničenja, potrudio se da bude zabavan, i u tome je uspeo.

Balkanski konflikt je tretirao pod snažnim uticajem Dragojevićevog rukopisa u rasponu od urbanog rasula iz RANA do ratnih strasti iz LEPIH SELA, dok je hemiju među likovima i završnicu na Kosovu uradio na tragu špageti vesterna i rodrigezovskog (Desperado) teksaško-meksičkog razračunavanja. Rečju, jug SFRJ nije delovao ovako vestern još od Žike Mitrovića na vrhuncu snage, mada još imaju da se uče dok ne dostignu velikog genija!

Naravno, u ovakvoj konstrukciji, priča je pretvorena u beztežinsku igrariju, i samim tim, iako koristi neke stilske postavke navedenih uzora, ne može da ih dostigne. Znajući ekscentrični debi Mitrevskog ZBOGOM XX VEK, čini mi se da ni on sam ne bi bio nezadovoljan ovim dometom. Primera radi, Italijani su korproducenti i samim tim jedan od junaka mora biti Italijan. Mitrevski uspeva da koliko-toliko opravda ovaj kompromis i suštinski nepotreban lik Italijana bogati njegovom duhovitom filmofilijom, kako bi ovaj što manje smetao.

Iako je Darko Mitrevski, u suštini, potpisao film koji po svojim produkcionim kapacitetima nimalo ne prevazilazi konvencionalni srpski film od milion evra, a to je dakle većina naših filmova snimljenih na filmskoj traci, recimo, njegov rediteljski postupak pokazuje koliko se već i sam pokušaj ambicioznije rediteljske kreacije isplati u završnom proizvodu. Mitrevski ne uspeva da izleči osnovni zanatski problem jugoslovenskog filma a to je izvesni nedostatak fluidnosti u scenama i blagi diskontinuitet unutar scena, koji prevazilaze bogatije i veštije kinematografije snimanjem sa više kamera, ulaskom sa više materijala u montažu, i boljom spregom snimanja i montaže gde se unutar kadrova bolje planiraju mesta za rez. Međutim, vidi se da se u svakoj sceni trudio da je snimi koliko god je inventivno mogao i da je nekako poveže sa žanrom čineći je atraktivnijom. Gledajući ovaj film nikada nećete pomisliti da nije jugoslovenski, ali za razliku od većine srpskih osetićete da je neki reditelj prisustvovao snimanju.

Možda najbolje o relaksiranom duhu ovog filma govori činjenica da se lik arhi-negativca zove Šefket Ramadani. Kada junacima kaže posao je dobar, a para laka, setićete se da je to lik iz pesme Hadžija ili bos Zabranjenog pušenja. Ovakav killbillovski detalj sasvim razotkriva odnos Mitrevskog prema smrtno ozbiljnoj koprodukciji, prošvercovan ispred nosa svih zaduženih da mu se mešaju u posao. Šarm filma je zapečaćen špicom na kojoj se ekipa zahvaljuje Darku Pančevu! Ovaj film bi dakle morao da bude blokbaster u Srbiji.

Zanimljivo je da se Mitrevski na špici zahvaljuje i Veljku Bulajiću. U filmu je naveden fetišizam glavnog junaka prema jugoslovenskim partizanskim filmovima i pominje se Franco Nero u NERETVI. Da li se zahvalnica odnosi samo na to ili je Bulajić nešto i pomogao oko filma (svojevremeno je imao snažne producentske veze u Italiji), trebalo bi istražiti.

Inače, vrlo je zanimljivo da se autori iz ex-jugoslovenskih republika sada sve više sa simpatijama osvrću prema rediteljima partizanskih filmova. Primera radi, pošto se Sarajevo odreklo Kusturice, Pjer Žalica i ostala ekipa Tanovićevih miniona govore kako im je osnovni uzor bio Hajrudin Šiba Krvavac, nesumnjivo jedan od najvećih jugoslovenskih reditelja svih vremena i najdosledniji predstavnik akcionog filma kod nas. Ipak, u njihovim filmovima se baš i ne vidi da im je Krvavac bio uzor. Istovremeno, koliko me sećanje služi, Mitrevski se u jednom intervjuu časopisu Satelit TV Video, deklarisao kao veliki revivalist Žike Mitrovića, kao i Uroš Stojanović & mi u Srbiji. Razlika je naravno u tome što Mitrevski, Uroš i mi kudikamo više sledimo Žikin put nego što Sarajlije prate Šibin.

Posle decenija crnotalasovskog rušenja jugoslovenskog repertoarskog filma, najzad se pojavila generacija koja prepoznaje stvaralačke domete ovih pionira.

Kao i u rokenrolu, tako i u filmu, Makedonci naprave jednu jedinu dobru stvar (Mizar). Ali ta jedna se ispostavi kao ono za čim traga svih pet ostalih republika. BALKANKAN je takav slučaj. Trebalo bi da ga pogledate.

Nažalost, distributer filma u Srbiji je Taramount koji nema mnogo iskustva sa distribucijom domaćeg ili regionalnog filma niti sa pravljenjem HYPEa oko takvih ostvarenja. S druge strane, distribucija je krajnje minimalistička, film se ne daje u mnogo bioskopa i samim tim će se teško nametnuti kao komercijalni pogodak. Ali, mogao bi postati sleeper i doneti neki rezultat iz duže distribucije. U Makedoniji je bio najveći hit svih vremena sa 120 000 gledalaca.

Dimitrije