PARTY FRIENDLY
Čega se pametan stidi time se Gorčin ponosi...
457 gledalaca je ove nedelje imalo prilike da se suoči sa omiljenim filmom današnjeg izdanja BLICA. danas su ga pohvalila čak dvojica kolumnista ovog lista, rezident filmski kritičar Milan Vlajčić i ekspert za sva pitanja Gorčin Stojanović. Evo Vlajčićevog teksta:
Srpski grafiti
„Žurka“ reditelja i pisca scenarija Aleksandra Davića
Dugačko je i neizvesno bilo putovanje do prestoničkih bioskopskih dvorana „Žurke“ (god. proizvodnje 2004. trajanje: 88 min.) reditelja i pisca scenarija Aleksandra Davića. A reč je, da odmah kažemo, o jednom od najboljih naših filmova poslednjih godina. Prošao je kroz značajne festivale, osvojio neka visoka priznanja (među njima, nagradu za najbolji scenario u Vrnjačkoj banji 2004) a ipak je načinjen štapom i kanapom, što se na prvi pogled ne da lako uočiti. Iskorišćena je dramaturška formula Karpenterovih „Američkih grafita“ od pre tridesetak godina (okupljanje mladih ljudi tokom jedne noći posle koje se menja sve, usled odlaska na školovanje i u ratove). U Davićevom odlično napisanom scenariju reč je o žurci u jednoj nedovršenoj vikendici dramatične 1991. godine, na kojoj se okuplja desetak mladića i devojaka da proslave rođendan domaćice. Nema očekivanog opuštanja, atmosfera je napeta, uz obilje akohola, pa i droge, ispunjena nizom sukoba u starim ili još neuspostavljenim vezama.
Opasna blizina mafijaša koji su tu negde da se upletu kad im se pruži prilika, sa nagoveštajem ratne psihoze koja je obuzela Srbiju na ulasku u „rat bez ratovanja“, samo je okvir u koji je Davić vešto uklopio svoje mlade junake, od kojih već svi, bez uplitanja naknadne pameti, imaju obrise gubitnika. Možda je samo pogrešio što je u završnicu priče uneo elemente filmskog horora. Ako izdvojimo glumačke domete Sonje Savić, Anđelike Simić, Gorana Šušljika i Nenada Jezdića (kako taj glumac igra!), zakinuli smo ostale.
„Žurka“ reditelja i pisca scenarija Aleksandra Davića
Dugačko je i neizvesno bilo putovanje do prestoničkih bioskopskih dvorana „Žurke“ (god. proizvodnje 2004. trajanje: 88 min.) reditelja i pisca scenarija Aleksandra Davića. A reč je, da odmah kažemo, o jednom od najboljih naših filmova poslednjih godina. Prošao je kroz značajne festivale, osvojio neka visoka priznanja (među njima, nagradu za najbolji scenario u Vrnjačkoj banji 2004) a ipak je načinjen štapom i kanapom, što se na prvi pogled ne da lako uočiti. Iskorišćena je dramaturška formula Karpenterovih „Američkih grafita“ od pre tridesetak godina (okupljanje mladih ljudi tokom jedne noći posle koje se menja sve, usled odlaska na školovanje i u ratove). U Davićevom odlično napisanom scenariju reč je o žurci u jednoj nedovršenoj vikendici dramatične 1991. godine, na kojoj se okuplja desetak mladića i devojaka da proslave rođendan domaćice. Nema očekivanog opuštanja, atmosfera je napeta, uz obilje akohola, pa i droge, ispunjena nizom sukoba u starim ili još neuspostavljenim vezama.
Opasna blizina mafijaša koji su tu negde da se upletu kad im se pruži prilika, sa nagoveštajem ratne psihoze koja je obuzela Srbiju na ulasku u „rat bez ratovanja“, samo je okvir u koji je Davić vešto uklopio svoje mlade junake, od kojih već svi, bez uplitanja naknadne pameti, imaju obrise gubitnika. Možda je samo pogrešio što je u završnicu priče uneo elemente filmskog horora. Ako izdvojimo glumačke domete Sonje Savić, Anđelike Simić, Gorana Šušljika i Nenada Jezdića (kako taj glumac igra!), zakinuli smo ostale.
A evo šta kaže Gorki:
Jedan lep film
Bilo je ono doba kada je domaći film bio retko izvozno blago. Pobeđivao je na međunarodnim festivalima (mada ima zvaničnika iz kulture koji misle da to nije ništa, da su to neki mali i beznačajni festivali), a osobito je rado bio gledan u komšiluku (posredstvom piraterije, doduše).
Onda se dogodio slom: kinematografija je postala velika advertajzing kampanja sa natruhama bolivudskog egzotizma. Naših filmova ima po festivalima (tim malim, beznačajnim) sasvim sporadično, a nekada su tamo bili redovni. U komšiluku su nastala dovoljno populistička dela da više nije potrebno rentirati srpski film radi „fora i fazona“, „šege i šore“, ili kako se već to kaže u lokalnom slengu. Hrvati, uzmimo, rado gledaju sopstvene filmove, „Što je muškarac bez brkova“, recimo, a na velike festivale idu i tamo dobijaju nagrade – Brešanovi „Svjedoci“ su najsjajniji primer. Slovenci i Bosanci, takođe.
Jedan od razloga što je tome tako jeste i taj da je naša kinematografija izgubila svoje velike ili male, svejedno, očigledne teme. Možda je sasvim u redu da blizu milion ljudi vidi filmove koje niko drugi neće da gleda bez obzira na njihov kvalitet, ali to je onda bolivudski sindrom: gledaš svoje i baš te briga za sve drugo. Nije li to oblik autističnosti?
I evo, pojavio se jedan mali film. Lep, a domaći. Ima temu, ima emociju, ima odlične glumce koje ne gledamo u svim ostalim filmovima. Ima i mane, pa šta?
Zove se „Žurka“, i prilično nas se tiče. U bioskopu pored vas.
Bilo je ono doba kada je domaći film bio retko izvozno blago. Pobeđivao je na međunarodnim festivalima (mada ima zvaničnika iz kulture koji misle da to nije ništa, da su to neki mali i beznačajni festivali), a osobito je rado bio gledan u komšiluku (posredstvom piraterije, doduše).
Onda se dogodio slom: kinematografija je postala velika advertajzing kampanja sa natruhama bolivudskog egzotizma. Naših filmova ima po festivalima (tim malim, beznačajnim) sasvim sporadično, a nekada su tamo bili redovni. U komšiluku su nastala dovoljno populistička dela da više nije potrebno rentirati srpski film radi „fora i fazona“, „šege i šore“, ili kako se već to kaže u lokalnom slengu. Hrvati, uzmimo, rado gledaju sopstvene filmove, „Što je muškarac bez brkova“, recimo, a na velike festivale idu i tamo dobijaju nagrade – Brešanovi „Svjedoci“ su najsjajniji primer. Slovenci i Bosanci, takođe.
Jedan od razloga što je tome tako jeste i taj da je naša kinematografija izgubila svoje velike ili male, svejedno, očigledne teme. Možda je sasvim u redu da blizu milion ljudi vidi filmove koje niko drugi neće da gleda bez obzira na njihov kvalitet, ali to je onda bolivudski sindrom: gledaš svoje i baš te briga za sve drugo. Nije li to oblik autističnosti?
I evo, pojavio se jedan mali film. Lep, a domaći. Ima temu, ima emociju, ima odlične glumce koje ne gledamo u svim ostalim filmovima. Ima i mane, pa šta?
Zove se „Žurka“, i prilično nas se tiče. U bioskopu pored vas.
posted by doba_nevinosti at 12:08 PM
3 Comments:
Koje je Gorcin djubre. Napada Kojadina da je rekao da su nasi filmovi NEKAD pobedjivali na beznacajnim festivalima, a on je govorio o toboznjim Paskaljevicevim nagradama za ono govno od filma. Uzas.
Gorcin je pokazao u svoja dva filma sta i koliko zna o filmu. Pokazao je na televiziji sta zna o televizijskim serijama. Jos uvek imamo priliku da gledamo sta zna u pozoristu. Najzad je nasao nekog ko je kudikamo gori od njega da nam malo odvrati paznju sa svojih nezaboravnih ostvarenja.
Sto se Vlaje tice, sta reci, super je kritika, Zurka je isto onoliko dobra koliko je Karpenter rezirao Grafite. Super je kritika.
ali najlepsa recenica kod vlajcica je "a ipak je nacinjen stapom i kanapom, sto se na prvi pogled ne da lako uociti."
mora da je covek spavao tokom celog filma pa se zato ne moze uociti na pogled.
zurka je dilentatizam bez presedana... vezbe sa fdu sa prve godine su kudikamo zanimljivije i u najmanju ruku bolje kadrirane....
Post a Comment
<< Home