KARAULA

U ovom času divne energije i radosti oko rada na DOBU NEVINOSTI, ipak ne možemo da odolimo a da ne objavimo i jednu gadost. Evo Dimitrijeve kritike za KARAULU Rajka Grlića, novi panjugoslovenski megaprojekat, izliv sreće & napad radosti, objavljenu jutros u dnevnom listu KURIR.

FILMSKA KRITIKA

KARAULA

Kad sam pogledao "Karaulu" Rajka Grlića, osetio sam istu emociju kao kad sam saznao da je Ante Gotovina dao čitulju Slobodanu Miloševiću. Posle petogodišnje pauze (i vešto sakrivenog promašaja "Josephine"), Grlić se vraća sa filmom bez jasne priče, nekom vrstom kolekcije anegdota o vojničkom životu na karauli kod jugoslovensko-albanske granice. Nevešt scenario, koji su potpisali Grlić i Ante Tomić, autor romana kojim je "Karaula" inspirisana, ne uspeva da uspostavi bilo kakav pripovedački tok, niti da na bilo koji način veže pažnju publike za radnju. "Karaula" je film koji se posmatra poluodsutno, nikada zapravo ne počne, a okončava se onda kada Grlić i Tomić shvate da mora nekako da se završi.
Likovi su nerazvijeni, njihove transformacije su nemotivisane, što je možda i najprisutnije u liku Beograđanina Paunovića, koji se na pola filma pretvara u potpunog monstruma bez ikakvog razloga. Emir Hadžihafizbegović je ostvario ozbiljnu ulogu kao poručnik Safet Pašić, Sergej Trifunović je donekle maniristički, ali efektno odigrao šarmantnog Paunovića, iako nije uspeo da reši kako se on iz jednog nestašnog klipana pretvara u asocijalnog monstruma, dok je glavni glumac Toni Gojanović po ekspresiji negde u ravni statiste iz "Ivkove slave" i njegova rola spada u onostrani domen balkanskog glumišta. Potpuno je neverovatno da noseću ulogu u filmu igra najslabiji glumac, čiji su nedostaci još podvučeni dominacijom Hadžihafizbegovića i Trifunovića.
Grlićeva režija je anahrona i konceptualno nedosledna, ali veliki budžet filma omogućuje da "Karaula" manje-više zaliči na standardni jugoslovenski film iz 1985. godine, što je ipak bolje od "Krojačeve tajne" i "Aporije". Ako pogledamo skorašnja ostvarenja njegovih saboraca, "Karaula" je znatno bajatija od "Kordona", a opet neuporedivo profesionalnija od "Sjaja u očima". Upravo ta, silom budžeta ostvarena filmolikost "Karaule" čini da je ljudi definišu kao dobar film, iako je veoma daleko od toga.
Rečju, "Karaula" je savremeni ekvivalent partizanskih filmova Veljka Bulajića na nivou budžeta i uzaludna tragikomedija o vojničkom životu poput "Vojnika", Stjepana Zaninovića na nivou kvaliteta, sa ideološkom oštricom koja je otupljena u regionalnom fondovskom mešetarenju, izuzev u slučaju Srba koji ipak nisu prošli sasvim neprozvani. Štaviše, "Karaula" nudi licemernu i lukavu postavku u kojoj se u jednoj okoštaloj i naivnoj organizaciji kao što je Jugoslovenska narodna armija Srbi ponašaju najpokvarenije.
Pritom zanemaruje da je u vreme kada se dešava "Karaula" bio aktuelan poznati "Keljmendijev slučaj", kada JNA zaista nije bila najopuštenije mesto za službovanje, da je već tada Mladina objavljivala mape rasparčane Jugoslavije i da je Miloševićev apel da niko ne sme da bije narod (kome se veoma obraduje lik pukovnika koga igra Bogdan Diklić) jedan od konstruktivnijih republičkih nacionalizama u tom trenutku. Međutim, u Grlićevoj pograničnoj četi Srbi su predstavljeni kao pokvareni, neiskreni, paranoični aparatčici i šovinisti, dok su svi ostali samo ljudi sa ponekom slabošću.
Otud se Bulajićev i Zaninovićev pogled na film ispostavljaju kao znatno relevantniji. Naime, Bulajićevi filmovi, ma koliko glomazni, pamfletski i naivni, ipak su bili upotrebljivi kao agresivna propaganda i izvozni proizvod. S druge strane, Zaninovićevi "Vojnici" govore o četi koja dobija zadatak da na vojnoj vežbi glumi okupatora, što će za nekih desetak godina JNA zaista i biti na nekim teritorijama u Jugoslaviji, i to je mudra anticipacija budućih neprijatnosti.
Čini se kao da je Grlić, uvaženi predstavnik praške škole, koja je industrijalizovala dostignuća crnog talasa i digla ga na nivo serijske proizvodnje, strogo kontrolisane od strane političkog vrha, postao neka vrsta tranzicionog Bulajića, osavremenjena verzija onoga protiv čega se valjda borio. Međutim, Grlićev angažman sa filmom od nekoliko miliona evra nemaju nikakvu funkciju izuzev da posluže kao virtuelna Kuća cveća. Prvo, "Karaula" nikoga ne zanima. Nije dovoljno zabavna da bi bila populizam. Suviše je blaga za Hrvate i Bosance, suviše podmukla za Srbe. Ovaj film evidentno neće imati ni spektakularnu sudbinu na festivalima čim mu je premijera u Beogradu, a ne u Berlinu ili Kanu. Nikoga neće obradovati.
"Karaula" je preskupi kapric i mamurluk koji nam se u istom obliku javlja i 1985. i 2005, a plašim se, kako stvari stoje, i 2015. Kod nas vreme ne prolazi. Vreme se gomila. Kod nas je sve zauvek aktuelno i ne izlazi iz mode. Naravno, ne moraju reditelji koji su iskusni, a prevaziđeni i pred festivalima i pred publikom, sada da budu odbačeni. Naprotiv. Ali treba da prave oštre niskobudžetne filmove koji se nikome ne nameću. "Karaula" je glomazan film, koji nam je nametnut bez ikakvog rezona, a svi se prave da je sasvim logično što postoji. Očigledno je došlo vreme za selidbu u neke surovije kapitalističke krajeve gde vreme prebrzo teče, ali bar nema jalovih flešbekova kao što je "Karaula". Srbija je kao droga koju ti daju, ali te nikada ne obaveste o sporednim efektima.

Copyright © 2003-2005 KURIR