Thursday, June 15, 2006

STEVINA USPOMENA NA ŽELJKA

Evo IN MEMORIAM teksta o Željku Božiću, iz srca Steve Filipovića, reditelja ŠEJTANOVOG RATNIKA, jednog od poslednjih i najambicioznijih filmova koje je Željko radio.
Pravih profesionalaca u srpskoj kinematografiji ima dragoceno malo. Do tog zaključka zaista nije teško doći- samo pogledajte domaće filmove, i sve će vam biti jasno. Pod ovim profesionalac podrazumevam ljude koji su neku svoju veliku ljubav, opsesiju, pretvorili u životni poziv. Ljude koji su spremni na velike lične žrtve i odricanja, i koji će onim što rade pomerati standarde i granice, i postajati uzori budućim generacijama. Radeći godinama na pripremama za Šejtanovog ratnika, retki susreti sa takvim osobama imali su snagu otkrovenja. Znate ono kad pomislite: 'Pa, da li je moguće da ovo postoji u Srbiji?' To je otprilike bila moja reakcija kada sam upoznao Željka Božića. Došao čovek na sastanak sa laptopom, pokazao mi prezentaciju svoje firme, e-mail, sajt, stotinu video klipova sa najluđim mogućim kaskadama, objasnio da imaju opremu koja je korišćena u Blejdu 2, detaljno elaborirajući kako planira da izvede svaku od izuzetno komplikovanih scena, dok sam ga ja omađijano slušao, ne verujući da pričam sa nekim ko uopšte zna šta je Blejd 2 u zemlji Zone Zamfirove. U tom trenutku shvatite da kvalitet filma, ili bilo čega što u životu radite, direktno zavisi od broja ovakvih ljudi koje imate u timu. Susret i saradnja sa takvim ljudima učine da i vi poželite da budete još bolji, da date svoj maksimum, da ne izneverite drugu stranu, koja tako ozbiljno i predano radi svoj deo posla. I to se uvek vidi na kraju. Naše prijateljstvo i saradnja sa Željkom, ostavili su neizbrisiv trag i postali neraskidiv deo onoga što Šejtanov ratnik predstavlja. A naš film, kao i brojni drugi koje je Željko uradio, večni su spomenik njegovom entuzijazmu, mašti, odanosti i ljubavi prema poslu kojim se bavio.
Posle nesreće koja mu se dogodila, ja sam iskreno verovao da će se Željko probuditi. Uostalom, nastradao je radeći nešto što voli najviše na svetu, preživeo je pad, bio u komi, počeo da daje znake svesti... Da je u pitanju film, glavni junak bi morao da se probudi, ili bi očekivanja publike bila izneverena. Ali, po ko zna koji put se pokazalo, na najgrublji mogući način, da dramaturgije filma i života ne funkcionišu po istim pravilima, i priča je dobila tragičan epilog.
A Srbija je mala kasaba, i ljudi kao on su retki kao kiša u pustinji- može da prođe pet a može i pedeset godina, dok se neko ne odvaži da ostvari snove i pođe putem sa koga je nasilno i prerano istrgnut naš Željko. Ma čime se bavili, nemojte da ostanete posmatrači života koji prolazi, pojurite malo svoje snove, i neka vam način na koji je Željko Božić živeo i radio bude večni uzor i inspiracija.


Stevan Filipović

1 Comments:

Anonymous maja said...

sjajno napisano,vidi se da je iz srca,suze su mi krenule.Zeljko je mnogo uradio za Sejtana i za nas film,njegov gubitak je neopisiv.Ne znam sta se ovo desava kad posle Katarine,umre i drugi clan ekipe Sejtanovog ratnika.Svejedno,mnogo je tesko tuzno.Stevo svaka cast.

7:03 AM  

Post a Comment

<< Home