NEVINOST UJUTRO

Evo Dimitrijevog pogleda na SUTRA UJUTRO

SUTRA UJUTRO

Ako ću pamtiti neku repliku iz filma SUTRA UJUTRO Olega Novkovića to je rečenica žene koja je sedela iza nas u bioskopu. Ona je posle nekoliko minuta filma konstatovala, U, al’ će ovo biti sranje, odma’ se vidi. Sa osmehom sam prihvatio tu konstataciju, znajući da se od autora NORMALNIH LJUDI može svašta očekivati, i da žena iz reda iza, ni ne zna na kakav je tobogan sela.

Međutim, koliko god da je žena iz reda iza nas bila u pravu, toliko se zaista nisu ostvarile najcrnje slutnje ljubitelja NORMALNIH LJUDI. SUTRA UJUTRO je jedno veliko ništa koje ne uspeva da zgrane gledaoca kao NORMALNI LJUDI i objektivno spada u žanr filmova sa kojih se izlazi na FESTu, a koji su legitiman deo svake sirotinjske kinematografije.

SUTRA UJUTRO Olega Novkovića je apsolutni pobednik ovogodišnje kolekcije srpskih festivala. Iako taj podatak ne znači apsolutno ništa, osim da je Novkovićev film uspeo da se nametne kao artistička perjanica srpskog filmskog establišmenta, upravo u toj maloj tituli leži nekoliko razloga za eventualnu polemiku.

Naime, Novković je očigledno odlučio da se sigurno pozicionira unutar srpskog filmskog poretka definisanog besmrtnim rasporedom Kusturica na nebu, Šotra na zemlji. Novković se opredelio da levitira između njih i da koristi benefite, ja tebi ti meni sistema na sitnim konkursima.

Pošto je prošle godine uspešno izveo diverziju davanja novca KROJAČEVOJ TAJNI na Gradskom konkursu, sa producentom istog filma spakovao je mali art-house film po uzoru na DOGME nazvan SUTRA UJUTRO. Iako ta akcija nije prošla nekažnjeno, pošto je isključen iz ovogodišnje Komisije, što mu onemogućuje da na taj način posredno obezbedi sebi sledeći film, SUTRA UJUTRO je uspeo da ga dovede do sredine tabele srpskih art-house gurua koji imaju izvesnu prođu u informativnim sekcijama uglednih festivala. Sa sve štampom koju uspešno kontrolišu producenti filma, SUTRA UJUTRO je izbacio Olega na srpsku kinematografsku mapu, prevashodno na planu fondova.

S druge strane, SUTRA UJUTRO je prilika da se na agresivan medijski način objasni da propala srpska ortačko-jaranska kinematografija koju definišu naši tradicionalni glumci-producenti, nadri-reditelji, smutni fondovi i sl. još uvek kao može nešto da pruži. Taman kad ih je postideo ŠEJTANOV RATNIK, taman kada čekamo OGNJENKU da preokrene stvari, pa kad je konačno i SEDAM I PO snimljen BEZ NJIH, odjednom se stvara medijska euforija oko jednog NJIHOVOG FILMA. Dubravka Lakić samo što ne trči za nama i ne maše, Ej, evo imamo OK film, evo pogledajte Olega, nismo mi još za staro gvožđe! Nije sve izgubljeno...

Novkoviću je najvažnije da se sa SUTRA UJUTRO spasao od stigme nezaboravnih NORMALNIH LJUDI koji su čak i u srozanim srpskim uslovima primećeni kao jedan od najgorih filmova ikada snimljenih. Nije pobegao od te poetike, da se razumemo. Štaviše, ako bi u nekom bizarnom stanju svesti uporedili Novkovićev sa Majkl Manovim opusom, onda su NORMALNI LJUDI njegova VRELINA a SUTRA UJUTRO – KOLATERAL. Koliko je KOLATERAL slabiji od VRELINE, toliko je SUTRA UJUTRO bolji od NORMALNIH LJUDI. I kao što se od Mana svi nadaju da će snimiti novu VRELINU tako i svi strahuju da će Novković možda opet nekad snimiti NORMALNE LJUDE.

Međutim, ovaj film pokazuje da Novković još uvek nije sazreo u ozbiljnog i disciplinovanog art-house reditelja i da se još uvek nije pročistio od snažnih metafora stilizovanog jugoslovenskog filma, i da se nalazi još uvek na pola puta između paradigmi svojih producentskih gurua Ljubiše Samardžića i Lazara Ristovskog. SUTRA UJUTRO je namerno stilski sveden sa namerom da bude DOGME, međutim film niti je stekao niti zaslužuje taj sertifikat. Otud izražajni asketizam kome se Oleg okreće nema pokriće i deluje paušalno. Šta god mislili o DOGME, unutar tog pristupa postoji neka vrsta koncepta i igre koji se moraju ispoštovati kako bi se postigao barem, neki estetski kriterijum. Upravo pitanje konceptualnog kriterijuma i čini ezoteriju DOGME. DOGME jeste liberalizovala filmski izraz, učinivši da autori više ne moraju da robuju nedostižnim stilsko-tehnološkim konvencijama, ali učinila je i da ipak postoje neki drugi kriterijumi koji se moraju ostvariti. Ako film nije zaista i sertifikovan DOGME onda se postavlja možda banalno pitanje, a zašto nije normalno snimljen?

Banalnost tom pitanju oduzima sama priča filma koja u svojim izvesnim aspektima radikalno odstupa od realizma. Iako je film duboko utemeljen u realnosti, u nekoliko navrata karakteri učestvuju u oštrim melodramskim zaokretima, kakvi nisu svojstveni hiper-realizmu u koji se Novković upustio.

Kad je reč o glumi, pre svega treba naglasiti da Uliks Fehmiu vrlo zanimljivo izgleda i da jedan takav glumac evidentno nedostaje našoj kinematografiji. SUTRA UJUTRO neće videti dovoljno ljudi da bi eventualno motivisao Fehmiuov potpuni povratak ali reditelji će sigurno zabeležiti njegove adute u ovom filmu. Lazar Ristovski je takođe u ozbiljnoj formi i dostigao je nivo samouverenosti u kome zaista može sve da plasira. Ljubomir Bandović, koji je zanimljiv glumac starog kova nažalost ovim filmom biva usisan u Glogovčev profil, a štetnost takvog glumačkog profila pokazuje sam Glogovac kome ova uloga nije među slabijima, međutim bazirana je na rešenjima koja smo već toliko puta videli da prelaze iz sektora glume u sektor scenografije.

Bandović se sa svojom spontanošću i širokogrudošću štaviše ispostavlja kao karika koja je oduvek nedostajala toj patetičnoj liniji našeg filma koju su gajili Ljubiša Samardžić i njegov verni scenarista Srđan Koljević koji su potom inficirali i ostatak kinematografije. Bandović je idealan glumac za srpske uslove, čovek funkcionalan i na svadbi i na sar’ani, sve ono što eksperimenti sa Đuričkom ili Kičićem nisu uspeli da pruže narečenim autorima.

Najnagrađivanija uloga je svakako uloga Nade Šargin koja pokazuje da je reč o izuzetno filmičnoj i upotrebljivoj glumici koja zrači posebnom energijom na ekranu. Međutim, njen lik je možda i najizgubljeniji na granici između realizma i stilizacije i doveden je u neka tako ekstremna stanja, da njena magnetičnost uspeva da ga negde učini uverljivim i podnošljivim. Sama rola je dakle izuzetno sumnjivog kvaliteta ali Nada jeste potencijal sa kojim valja računati.

Potencijal je bio i Glogovac, međutim, nije se dovoljno čuvao od srpske kinematografije, nadam se da se tako nešto neće desiti i Nadi Šargin.

Već godinama u našoj kinematografiji postoji oskudica ozbiljnih ženskih uloga tako da se na godišnjem nivou praktično ni ne pojavi dovoljan broj ženskih uloga za relevantnu procenu. Štaviše, obično bude jedna koja se izdvoji. To eventualno jeste Sale iz SUTRA UJUTRO ove godine. Ali, to ne znači puno. Nadam se da će Nada Šargin posle ove uloge dobiti priliku da se dokaže u još nekom filmu u kome će svoj talenat moći da spoji sa preciznijim tekstom i rediteljskom vizijom.

Većina problema filma proističe iz scenarija Milene Marković koji grčevito pokušava da postigne nekakvu atmosferu, nekakav realizam, neku životnost dijaloga, da bi na kraju, u ključnim momentima potpao pod konvencije herc-romana. Iako se svesno opredelila da stvori realistički svet u kome se ne vide biografije junaka već se otkrivaju kroz neke spontane detalje, scenario se oslanja na samoubičinu oproštajnu poruku koja eksplicira mnoge odnose među junacima, pokazuje nam samoubičin lik, pri tom ne otkrivajući ništa o njemu. I na kraju ceo taj realizam kroz niz ispovesti postaje vrlo konvencionalan u izlaganju prošlosti likova.

Što je još gore, iako film pokušava da ugrabi trenutak, Milena Marković vara gledaoca i zabašuruje nekoliko važnih dramskih scena, recimo reakciju neveste i porodice na Neletov nedolazak na vlastito venčanje. Pošto te scene evidentno iziskuju maštovitost, naprosto su preskočene, a rastanak sa nevestom je zabašuren sa par neodređenih, patetičnih replika.

Likovi filma SUTRA UJUTRO u više navrata pevaju, i to već počinje da izgleda kao neka vrsta strategije srpskih reditelja. To je posle Kusturice prvi koristio Koljević u SIVOM KAMIONU CRVENE BOJE. Novković je malo preterao. Njegovi junaci zapevaju i kad su zajedno a bogami i kad su sami. Ako je kod Koljevića samo reč o oportunizmu, znajući Markovićkin background u pozorištu možda je reč o nekoj neuspeloj brehtovštini?

U svakom slučaju ove godine će ONA SE BUDI Šarla Akrobate biti dvaput otpevana na bioskopskom ekranu a capella, jednom u SUTRA UJUTRO i jednom u A3...

U vizuelnom smislu, Novković pokušava da ščepa gledaoca za gušu sa dugim kadrovima i kamerom iz ruke, sa džamp katovima kojima pravi elipse unutar scena, i to sve deluje nekako arhaično, zakasnelo jedno 50ak godina. Niko ne spori da neka od tih rešenja i dalje izazivaju reakciju u gledaočevom stomaku, ali i te reakcije su sve blaže i blaže. S druge strane, ovaj način kadriranja je prilično neosmišljen u egzekuciji Novkovićevog DPa Miladina Čolakovića.

Ambijent Novog Beograda je pre svega oportuno snimljen. Pre svega vidi se da je film sniman u nekoliko različitih blokova koji se razlikuju po socijalnom kontekstu. U jednom trenutku je čak i nejasno u kom delu Novog Beograda ko živi. Samim tim, junaci se izmiču definisanju po toj lokaciji. S druge strane, Novkovićevi ekstrijeri Novog Beograda su manje ubedljivi od eksterijera koje je snimio Srdan Golubović u APSOLUTNIH STO ili Mladen Matičević u 1 NA 1.

U vizuelnom smislu, SUTRA UJUTRO je zapravo simulacija art-house filma. U godini kada se većina filmova pojavljuje bez ikakvog vizuelnog koncepta, to je valjda zaslužilo prelaznu ocenu. U svakom slučaju SUTRA UJUTRO je vizuelno daleko osmišljeniji od SEDAM I PO koji je smešten u sličnom settingu.

Treba podvući potresnu istinu da je SUTRA UJUTRO prosto bačen na bioskopski repertoar bez ikakve reklame, sa plakatom i distribucijom koji će teško koga privući. Dostojanstvenijoj distribuciji ovog filma nisu pomogle ni silne nagrade ni festivali jer očigledno te manifestacije i nagrade nikog ne mogu zaista da motivišu i ne znače apsolutno ništa.

Ovako nemaran odnos prema plasmanu filma pokazuje da Novković stvara u atmosferi u kojoj je potpuno zanemarne važan segment života filma a to je komunikacija filma sa publikom. SUTRA UJUTRO, nezavisno od svog kvaliteta, teško da će sa bilo kim komunicirati pošto ga niko neće ni videti, velikim delom zato pošto neće ni znati da je taj film u bioskopu.

Ono što je neka simpatična crta koja se može podvući ispod SUTRA UJUTRO jeste da je praktično reč o filmu koji je loš ali je do te mere budžetski skroman da ne uspeva da te raspameti i jako iznervira. Nekako se čini da je snimljen za svoj račun. Međutim, sreću mu kvari KROJAČEVA TAJNA koja je nastala kao nusproizvod njegovog nastanka. Pa ipak, i takva razbojništva su bolja od bacanja naših para na KARAULU.

OK, Oleg Novković se jeste upustio u snimanje filma sa koga bih po definiciji izašao na FESTu. Međutim, i film za napuštanje na FESTu ima neke standarde do kojih SUTRA UJUTRO ne dobacuje.