GODINA RASPLETA

Pošto se 2006. godina polako privodi kraju, evo prvog iz serije tekstova kojima ćemo pokušati da je rekapituliramo:

2006. godina je bila godina raspleta u srpskoj kinematografiji, da parafrazirano naslov knjige jednog od najvećih mecena srpskog filma u poslednjih deset godina. Čir zvani srpski film je konačno pukao, a publika i mladi autori su okrenuli leđa onome što se proizvodi u oficijelnim filmskim kanalima.

Srpski film više nema gledaoce. Publika mu se sveti. Izuzev ovog bloga praktično više ni nema lokacija na kojima se srpski film prati i promišlja. Srpskog filma više nema nigde.

Ljudi više ne žele da se podvrgavaju nečemu što je evidentno obolelo, i što ostavlja opor ukus u ustima. I to je potpuno razumljivo. Hičkok je govorio da je film parče kolača. Od ljudi koji prave srpske filmove, gledaoci ne žele ništa da uzmu iz ruke.

Filmski centar Srbije je posle relativno perspektivnog početka, odlučio da ipak bude kotlarnica trulog srpskog kinematografskog broda koji ide prema dnu. U drugoj godini njegovog postojanja, FCS je postigao dogovor i primirje elita, srpske filmske mafije su se fino pomirile i, da se naučno izrazim, isprelamale preko besramno nameštenih konkursa za razvoj scenarija i snimanje filmova.

Umesto da pokušaju da izleče srpski film, da pokušaju da ga ponovo učine interesantnim za srpsku publiku i da probaju da se nametnu u međunarodnoj festivalskoj areni, ljudi iz FCSa su tolerisali potpuno privatnu podelu novca za razvoj scenarija što znači da je 50 000 evra stipendija za pisce uludo utrošeno i da od tog novca zapravo neće nastati nijedan upotrebljiv tekst ili projekat za iduću sezonu. To naravno ne znači da neko neće sesti i sam, bez stipendije FCSa, napisati dobar scenario, ali se smanjuju šanse pošto pisci moraju od nečega da žive. Mene je lično, ovakva odluka gurnula put rada na Agenciji za SIS na Televiziji Pink. I mogu reći da se, iako mi ova serija ne odgovara ni po jednom parametru, jako lepo osećam radeći sa ljudima koji misle da im moje znanje i rad mogu biti od koristi.

Ekipa Doba nevinosti zaista može da se ponosi time što je uzela ovakvu vrstu stipendije (doduše od Grada) i od nje snimila kratki film Dečak koji je bio suviše nevin, naročito ako imamo na umu da ovu vrstu novca inače Goran Marković daje svojim bivšim devojkama kao džeparac. Sa ovako investiranim novcem za razvoj i ogromnim entuzijazmom ekipe, u 2007. godinu ulazimo sa jako ubedljivim argumentom zašto celovečernje Doba nevinosti treba da bude snimljeno. Uostalom, tako je i Goran Marković radio na početku svoje karijere sa Specijalnim vaspitanjem, filmom u koji je ekipe investirtala svoje honorare.

Kad je reč o velikom fondu, on je ove godine protekao u svetlu velikog nameštanja novog filma Darku Bajiću. Iako se ne može utvrditi šta je starije, kokoška ili jaje, odnosno, da li se Boban Skerlić našao u Komisiji da bi Bajić dobio novac ili je Bajić dobio novac zato što se Skerlić našao u Komisiji. Kada je inicijalna misija davanja novca Na lepom plavom Dunavu obavljena, onda su i ostali članovi komisije odlučili da pokupe mrvice i podele svojima koliko su mogli. Ovo veliko nameštanje je efektom domina, povuklo i niz sitnijih nameštanja na ovom Konkursu.

Isto tako ni mladi autori više ne vide interes da rade unutar establišmenta koji je inficirao srpski film. Svakom dobronamernom čoveku je jasno da uplitanje sa njima iziskuje nepodnošljive kreativne kompromise i nošenje stigme koji nisu vredni toga. Zaista.

Samo ja sam imao nekoliko takvih primera. Recimo, vrlo zanimljiv, vrlo high concept scenario Oficirski klub koji sam napisao sa Mladenom Matičevićem i prodao Cobra Filmu da bi ubrzo bio ugušen nastankom Ivkove slave, i zauvek izgubljen komplikovanim vlasničkim pravima za realizaciju. Naravoučenije, ukoliko ste napisali projekat za koji vam nije potrebno da država odreši kesu za par miliona evra, pokušajte da ga producirate sami, i nikako ga ne zarobljavajte u kandžama srpskih producenata.

O tome dosta govori i moje iskustvo sa filmom Mi nismo anđeli 3: Rock’n’Roll uzvraća udarac, u kome sam se uverio kako je i sa najboljom namerom jako teško snimiti dobar film u Srbiji. U atmosferi mutnih radnji i konstantnih, stalnih kompromisa, takve sive aktivnosti se stalno dešavaju, i kad treba i kad ne treba (što je najstrašnije), i niz takvih postupaka je skupo koštao A3. Koštao ga je i kvaliteta i poslovnog uspeha.

Iako je možda poneko imao i happy end (nemojte ovo prihvatati kao zlobnu aluziju na tajlandsku masažu) sa srpskim producentima, saradnja sa njima nosi prevelike rizike, i mogućnost da se štošta desi protiv vaše volje i da se samo jednog dana probudite potpisani na filmu koji liči na obducirani leš vaše izvorne vizije.

Sa uspostavljanjem gradskog fonda za prva dva filma, na kome novac ne dobijaju mali od palube srpskih filmskih impresarija, novi srpski film dobija solidnu podršku, i u predstojećem periodu će proizvesti nekoliko solidnih niskobudžetnih ostvarenja, koja kakva god da budu, barem će biti zdrava. Nije ovaj Konkurs bezgrešan, naravno. Prošle godine ga je recimo bio infiltrirao Lazar ristovski pa nam je podario Krojačevu tajnu, ali je opet s druge strane imao razumevanja i za Šejtanovog ratnika i za Život i smrt porno bande.

U 2006. godini smo imali već dva predstavnika jednog nezavisnog produkciong principa, podržanog gradskim novcem. Jedan je Sedam i po Miroslava Momčilovića, a drugi je po mnogo čemu epohalni film Stevana Filpovića Šejtanov ratnik.

Druga inicijativa koja će pomoći mlade filmmejkere je plan medijskog koncerna Pink da podržava i po nekoliko niskobudžetnih repertoarskih filmova godišnje. Naravno, i u ovom programu će se prvo izduvati Debeli i ekipa, ali čini se da se tu nešto može uraditi, naročito ako imate mali jednostavan film koji se snima 30ak dana, i relativno može da se ponudi Srbima.

Ipak, ništa se neće desiti dok u sebi ne nađete hrabrost i upornost.

Šejtanov ratnik je snimljen u potpuno nezavisnoj produkciji, uz pomoć gradskog fonda i nešto republičkih sredstava koja dobijaju u principu svi projekti. Ovaj hrabri omladinski avanturistički film je u estetskom, tehničkom i moralnom smislu obnovio srpski film. Praktično bez distribucije i reklame, uspeo je putem Interneta, andergraund kampanje i čiste urbane ezoterije da dotera do solidnog bioskopskog rezultata i da postane jedan od prvih kult hitova u srpskoj kinematografiji.

Kad je o festivalima reč, knjiga je spala na dva slova, Festival studentskog filma u Beogradu i Festival filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji. Ostali festivali su farsa, i predstavljaju direktno poniženje za autore koji tamo prijave svoj film pošto su zaista vrednovani mimo svih profesionalnih kriterijuma, i služe za falsifikovanje filmske istorije.

Druga svetla inicijativa 2006. godine jeste revija srpskog filma fantastike koju u ime Društva Lazar Komarčić vodi gospodin Jovan Ristić. Ova manifestacija, izrasla iz beogradske konvencije fantastike Beokon, proputovala je region prikazujući srpske filmove fantastike, među kojima su i filmovi nekih od najtalentovanijih mladih reditelja poput Mladena Đorđevića, Jelene Tvrdišić, Vladimira Mančića, Vanje Čankovića, Srđana Stojanovića i dr. Pošto se država još nije setila da intenzivnije promoviše kratke i alternativne filmove koji su osnov svakog zdravog dugometražnog filma, setili su se ljubitelji fantastike.

Najznačajnija srpska knjiga o filmu u 2006. svakako je studija Dejana Ognjanovića U brdima horori u kojoj se analizira tradicija horora u jugoslovenskoj kinematografiji. Došlo je vreme da se mimo sumnjivih hagiografskih dela, srpski film rastumači i na analitički način. Ponovni početak rada Društva filmskih kritičara Beograda će u tome znatno pomoći. Na sednici Društva u Kinoteci okupio se krem srpske filmske misli, sa sve mladim pojačanjima, i pre sastanka su se ljudi masovno razmenjivali DVDovima i kasetama što je dobar znak za ovakav zbor.

2007. godine će Novi srpski film dobiti verifikaciju u obliku grandioznog pogotka Uroša Stojanovića Čarlston za Ognjenku. Uz Beogradskog fantoma Jovana Todorovića i Život Miloša Brankovića Nebojše Radosavljevića kompenzovaćemo sve što tradicionalni autori budu snimili i biće to dobra sezona. I tada će svi oni o kojima je negativno pisano u ovom tekstu, u najmanju ruku, biti postiđeni. I neće ih više biti nigde, ni u mojim tekstovima.

Dimitrije Vojnov, svedok saradnik