KRAJ JEDNOG DOBA

SPO nije prešao cenzus. Što znači da Dragan Kojadinović više neće biti Ministar kulture i medija.

Kojadinovićev mandat je obeležen kinematografskim aktivnostima koje su u svakom slučaju bile zanimljive.

2004. godine, kada je došao na ovu poziciju, zatekao je haos uzrokovan Lečićevim ministrovanjem i čuvenim kontroverznim odlukama koje je donela Komisija za sufinansiranje filmova u sastavu Filip David, Čedomir Kolar i Dušan Makavejev. Ta godina je protekla u formiranju Filmskog centra Srbije a na jesen je organizovan Konkurs koji je prošao bez pobednika. Nekoliko projekata je već u tom periodu Ministrovom diskrecionom odlukom dobilo sredstva, među njima su recimo STVAR SRCA, a MI NISMO ANĐELI 2 su snimljeni novcem dobijenim za BODLJIKAVO PRASE od strane kontroverzne Komisije. U ovom periodu, Kojadinović je uveo praksu pomaganja svih filmova koji dospeju do post-produkcje.

2005. godine, desio se Konkurs u kome je Komisija u sastavu Milan Vlajčić, đorđe Milićević i Radivoje Andrić dala novac ČARLSTONU ZA OGNJENKU, KARAULI, MAMAROŠU i AKO ZRNO NE UMRE, što izaziva gnev odbijenih autora i producenata među kojima su Darko Bajić, Goran Paskaljević, Lazar Ristovski, Gordan Mihić, Maksa Ćatović, Slobodan Šijan, itd. Oni su besomučno napali Kojadinovića i direktora Filmskog centra Srbije Milićevića, i Kojadinović do kraja svog mandata nije popustio u ovom sukobu, barem kada je reč o medijima, iako će sam FCS već 2006. godine podmiriti ovu struju filmske mafije na Konkursu za sufinansiranje filmova.

U ovom periodu Kojadinović je zbog nesposobnosti FCS da organizuje legitiman Konkurs, odlučio da Ministarstvo dodeljuje sredstva njegovim diskrecionim odlukama, a jedan od kriterijuma je bio početak snimanja filma. Usled toga, ogromna sredstva su dodeljivana projektima koji su samo počeli snimanje i nikada ga nisu nastavili, kao i raznim filmovima koji su snimljeni iako nisu dobacivali do osnovnih tehničkih minimuma. Otud će ova struja niskobudžetnog diletantizma postati prepoznatljiva karakteristika savremenog srpskog filma.

Ova odluka je do dana današnjeg kontroverzna pre svega zbog toga što nije dovela do relaksacije snažnih tenzija koje postoje između onih koji dobijaju i onih koji ne dobijaju priliku, a što je bio cilj, zatim što su ovim potem finansirani i komercijalni filmovi poput IVKOVE SLAVE ili MI NISMO ANĐELI 3, a koji nisu materijal za finansije Ministarstva, i konačno što su ogromna sredstva nestala posle tih misterioznih započinjanja snimanja.

Kojadinovićev period naravno obeležila je i ekspanzija takozvanog SPO filma, naslovi poput SINOVACA ili STVARI SRCA koje su snimili simpatizeri i članovi SPO, ili učestale uloge glumaca koji su bliski ovoj stranci i koji su slovili kao garancija da će se na bazi njihovog angažmana dobiti novac od Ministarstva. Tako je jedna mlada beogradska glumica bila poznata pod nadimkom devojka od 100 000 evra.

2006. godine, filmom je negde pred leto ponovo ovladao FCS, ali je očuvana tradicija fininsiranja filma u post-produkciji. Mada, krajem 2006. ova tendencija će biti premošćena time što je Ministarstvo finansija samo dala basnoslovan novac za snimanje filma SVETI GEORGIJE UBIVA AŽDAHU, no to je već žanr G17+ filma i sa tim Kojadinović nema veze, premda nije reagovao u javnosti na ovaj upad u njegov resor.

Kada se sumira Kojadinovićeva vladavina, moglo bi se reći da je od njegovog dolaska na mesto Ministra kulture početkom 2004. godine, srpska kinematografija doživela potpuni sunovrat. Gledanost je drastično opala, a filmovi su potpuno izgubili relevantnost koju su eventualno možda imali na stranim festivalima. Međutim, sve ovo nije Kojadinovićeva isključiva krivica. Ruku na srce, ovo su sve procesi koji su započeti za vreme Lečićeve vladavine, a Kojadinović je nekim svojim radikalnim potezima pokušavao da reanimira srpski film. S jedne srane Kojadinović je radio ograničen pritiscima i ličnim interesima iz vlastite partije, s druge strane su mu u svemu odmagali sami srpski filmski radnici koji nisu ni kreativno ni moralno dorasli ovom kriznom trenutku i prekretnici srpskog filma. Ipak, ostaće zapamćeno da je u protekle tri godine u srpski film uloženo više od šest miliona evra, a da rezultati nikada nisu bili slabiji. U tom smislu treba sačekati još neko vreme da bi se mogao adekvatno proceniti njegov doprinos jer će 2007. godine još uvek biti snažan eho njegovih poteza.