KOMINIKE 1: ZIMOVANJE U HADERSFILDU

Za filmsku 2007. godinu se već sada može reći da je na planu konceptualne raznovrsnosti bila vrlo uspešna. Ako uzmemo u obzir koji su sve filmovi do sada bili u bioskopima, koji su overeni na festivalima, i koji će izaći do kraja godine, ako uzmemo u obzir koji su autori ove godine ostvarili svoje povratke, srpski film odaje iluziju prilične svežine.

Međutim, kada se malo zagrebe ispod površine ove zanimljive selekcije filmova, potkriva se strašna trulež mehanizama koji pokreću našu kinematografiju. I što je još strašnije, ta trulež preti da zagadi neke koncepcije na kojima se baziraju nade i načini obnove i osvežavanja našeg filma.

Najbolji primer za to je film HADERSFILD Ivana Živkovića, debitantski film, snimljen po prestižnom pozorišnom komadu Uglješe Šejtinca, pobednik svih mogućih fondova i korisnik svih mogućih sredstava u Srbiji, i što je najvažnije, najfavorizovaniji projekat u našoj sredini, posle koga stariji reditelji imaju puno pravo da traže da se debitantima više ne daje novac.

Sada, kada je film prikazan publici u Novom Sadu i Sopotu, i kada će internacionalnu premijeru imati u Sarajevu, što znači da od neke ozbiljne Evrope nema ništa, vreme je da pozovemo na odgovornost celu prokletu javnost koja nas proteklih godinu dana obmanjuje da je reč o značajnom filmu.

Prvo, treba pozvati na odgovornost Zdravka Šotru, Bobana Skerlića, Andriju Zafranovića, Nikolu Pejakovića i Biljanu Maksić, što su radeći u Komisiji Filmskog centra Srbije tvrdili da je ovaj scenario zapravo dobar. Treba ih upitati kako su svoj profesionalni ugled i znanje mogli da stave iza ovako nemušte, teatralne prerade pozorišnog teksta koja u sebi ne samo da sadrži pozorišnu strukturu već i pozorišne skele koje su pomogle da se ta struktura izgradi, i koje bi i u pozorištu morale biti štrihovane.

Sada kad je film izašao, i kada ga kritika, koliko naravno sme, nije baš prigrlila, niko nema hrabrosti da upita - ako su već autori u zabludi da je taj scenario dobar - što je njihovo pravo - kako da stručna komisija to ne primjeti?

Kako to da stručna komisija ne primeti nešto što je očigledan objektivni problem, nešto što čak i Milan Vlajčić prepoznaje i sme da napomene, nešto što očigledno prepoznaju i ugledni festivali?

Hoće li neko pozvati te ljude, te svojevrsne producente koji raspolažu našim novcem, na odgovornost? Hoće li ih neko upitati koju su zabludu finansirali našim novcem?

To je ključno pitanje.

Tek iza njega sledi pitanje da li Ivan Živković, reditelj koji misli da je taj scenario dovoljno dobar da provede godinu dana režirajući ga, a da je to izgleda samo njemu dobro, pošto ne valja ni kritici ni festivalima, ima pravo da donosi odluke o scenarijima na konkursu FCS?

Naravno, ukusi i pristupi su brojni, ali HADERSFILD nije dobar i funkcionalan film ni po jednom od kriterijuma. Zato je HADERSFILD prilika da se povuče crta ukoliko neko želi da je povuče.

Međutim, čini se da niko ne želi da povuče tu crtu. Štaviše, čini se da srpska kinematografija sve više implodira u neku potpuno internu, privatnu, esnafsku aktivnost u kojoj država daje novac, filmski radnici ga preraspoređuju među sobom a na publiku apsolutno niko ne misli.

Ne bi bilo nimalo čudno ukoliko bi uskoro po Srbiji počeli da se snimaju filmovi koji u stvari ni nemaju ambiciju da imaju publiku već služe samo kao povod da filmski radnici podele neke pare među sobom i da neko po gradu može da priča kako snima film i stiče neki unutaresnafski prestiž.

Srpski film se približava kritičnom stanju na koje upozoravamo već godinama , a čini se da naše najpesimističnije pretpostavke postaju stvarnost.

U momentu kada smo se uključili u kinematografiju svesno smo antagonizam pretvorili u agonizam. Međutim, očigledno je izostao bilo kakav vid uspostavljanja referentnog sistema. Najveći trik koji su oligarsi srpske kinematografije ikada napravili bio je ukidanje svih merila. Samim tim smo i mi prisiljeni da uporedo radimo i kao autori i kao kritičari sistema.

Pozivamo sve medije da iznete činjenice uzmu u razmatranje i da na principu istraživanja odgovornosti baziraju svoje predstojeće tekstove o srpskom filmu.