SEDAM GODINA IZNEVERENOSTI

Miloševićeva epoha nam je dala LEPA SELA LEPO GORE i RANE u bioskopima i OTVORENA VRATA na televiziji. Sve što je došlo posle njega dalo nam je ZONU ZAMFIROVU kao najgledaniji film u istoriji uže Jugoslavije, SELO GORI A BABA SE ČEŠLJA kao najgledaniji televizijski program u istoriji Srbije.

Našto što nikada nije postojalo, ni u jednoj od inkarnacija Jugoslavije, a to je da Zdravko Šotra važi za traženog filmskog reditelja, sada postoji. To bi trebalo da bude znak nad kojim ćemo se svi zabrinuti!

Šta se to desilo da umesto kao Španija koja je sa izlaskom iz represije imala ekspanziju kulture, iako je imala solidnu filmsku kulturu i pod Francom, mi doživimo potpuno srozavanje, da sa svakim uglednim umetnikom koji je ulazio pod tople skute vlasti imamo sve goru i provincijalniju kulturu.

Da li je razlog to što Petog Oktobra nisu lustrirani svi producenti iz Miloševićevog vremena već im je dozvoljeno da prežive i da se bahato ponašaju i sada kada opravdanja za bahatost nema? I ko je taj ko je gajio iluziju da će oni sa dolaskom reda & rada promeniti svoje ružne navike? Da li je razlog to što je sada politički vrh zainteresovaniji nego ikad da se meša u poslove filma, dok je kod Miloševića to uglavnom bilo čisto pranje novca? Da li je razlog za to što se po filmovima bukvalno može videti koja im je stranačka pripadnost, pa se filmovi dele na DSS filmove (USLOVNA SLOBODA), G17 filmove (OPTIMISTI, SVETI GEORGIJE UBIVA AŽDAHU), SPO filmove (SINOVCI, STVAR SRCA) i DS filmove (većina ostalih)? Da li je razlog to što je povezanost sa partijama praktično ubila svaku kritičku oštricu srpskog filma koji je tradicionalno bio jak u političkom aspektu? Da li je razlog to što su glumci preskočili nekoliko stepenika u lancu ishrane jedne kulture i počeli da vode apsolutno čitavu oblast, i na sceni i iza scene, i iznad scene?

U svakom slučaju, situacija je gora nego ikad. „Beograd Film“ je prodat. Bioskopi su uglavnom zatvoreni. Uprkos tome što država ulaže solidnu količinu novca u film, taj novac odlazi uglavnom u produkciju pošto svi žele da umire filmske autore jer su popularni, i njihova podrška se nekad može iskoristiti, dok zaboravljaju da kinematografiju pored produkcije čine i distribucija i prikazivanje. Umesto moratorijuma na produkciju od godinu dana kada bi se novac uložio u oporavak bioskopa, Srbija sada ima filmove koje nema gde da prikazuje.

Unutar same produkcije primetno je da se film potpuno udaljio od interesovanja publike, potreba srpske kulture & države i konačno od mesta koje je naš film svojevremeno zauzimao u okvirima međunarodne festivalske zajednice. Srpski film je doveden na marginu, sa koje će se jako teško vratiti na svoje pređašnje pozicije.

Uspeli su čak i Kusturicu da unište. Za vreme Slobe osvajao je Kan, Berlin i Veneciju, sada za festivale dobija wild card na bazi stare slave.

Srećan Peti Oktobar!