KOMINIKE 7: VREME TERORA I RAZONODE

Za vreme projekcije njihovog filma HADERSFILD u Sopotu, jedan naš prijatelj je sve vreme polemisao sa ekranom. To je izgledalo malo nekulturno, i činilo se da je to sigurno posledica toga što se on ne bavi filmom i nema odgajenu tu vrstu pristojnog ponašanja prema našem umetničkom činu. Međutim, onda smo shvatili da u suštini jedini način da se odnosiš prema takvom filmu jeste da uzvratiš ekranu na ono što ti pruža.

Na dobroj komediji sala se trese od smeha, na ljubavnom filmu sala grca u suzama, zašto ne bi na HADERSFILDU cela sala psovala ekran kada nam ionako to film pruža? Ukoliko nas autori već pozivaju da ne prezamo od reakcije kada gledamo njihove komedije ili horore, zašto ne bi recimo uzeli i oterali ekran u pizdu materinu tokom HADERSFILDA?

Budimo realni, takav film ne zaslužuje ništa bolje. Uostalom, ni oni se sa više poštovanja ne ponašaju prema našim radovima kada ih interpretiraju na svojim konspirativnim sastancima, dok iščekuju da im oligarsi kažu kome da daju naš novac.

Ove godine su uspeli da infiltriraju apsolutno sve džepove u kojima se možda krio spas za Novi srpski film. I čini se da su nam uzeli apsolutno sve tokove kojima bi možda mi mogli da dođemo do prilike.

I zato je upravo apsurdno tražiti da nam se išta pruži, i moliti za pažnju i šansu pošto nam to ionako nikada neće pružiti. Naročito ne onima koji su ih raskrinkali odmah na početku i koji su upozoravali kuda će odvesti srpski film ukoliko se nešto ne preduzme.

Zato ćemo mi to morati da uzmemo sami, između ostalog i kroz pritiske na javnost.

Bilo bi dobro ukoliko bi pola sale došlo na premijeru nekog njihovog filma za koji potvrđeno znamo da je gnusan i tako se ponašala za vreme projekcije, potpuno zasluženo i isprovocirano sa ekrana, da sve to zabeleže mediji, da se razbije taj dogovor elita u kome oni koriste film kao formu odlivanja našeg novca u svoje džepove, a naše vreme i strpljenje srpske publike troše na stalno nove pokušaje da naprave nešto na osnovu čega bi po gradu mogli da budu smatrani za reditelje.

Pitanje je, imamo li hrabrosti za jednu pravu kultur-terorističku kampanju?

Plašim se da nemamo pošto ipak, i naši saborci su u velikom broju slučajeva ljudi kojima oligarsi imaju šta da ponude, kojima naš pokušaj da izlečimo srpski film nije privlačniji od toga da za određenu nadoknadu učestvuju u produbljivanju njegove bolesti, konačno zato sto su ljudi koji gledaju svoja posla.

S druge strane, naše pribegavanje teroru bi se moglo protumačiti kao slabost našeg pokreta. Međutim, pitanje je zaista i da li smo jači od toga da pribegavamo teroru?

Na koji način mi, uklonjeni sa stola kada se razgovara o raspodeli prilika za postojanje u srpskom filmu, bez pristupa medijima koji oblikuju javno mnjenje, bez sredstava kojima bi mogli zabaviti potencijalne finansijere iz medija i privrede, šta mi da radimo, osim da postanemo vest, i da počnemo na neki način da egzistiramo sa onim što radimo u javnom diskursu.

Terorizam koji predlažemo je jedan put. Filmovi autora koji su spremni da nose krst Novog srpskog filma su drugi i najbolji put.

Međutim, u našim predstojećim kominikeima više nećemo pominjati imena projekata koji će biti nosioci tih promena sve dok nam se autori sami ne jave i ne kažu da žele da sa svojim radom učestvuju u Novom srpskom filmu.

Većeras ćemo praznovati uz ŠEJTANOVOG RATNIKA na Pinku, sa prijateljima. Ali već od sutra pred nama je neizbežna borba.