KOMINIKE 6: NOVI SRPSKI FILM I ISTORIJA

Knjiga Dejana Ognjanovića U BRDIMA, HORORI jeste odlična prilika da se zamislimo nad pitanjem kako će naš rad i estetika biti posmatrani kada se postave u istorijsku perspektivu. Ono što je Ognjanović uradio u svojoj knjizi bila je analiza, otkrivanje i rehabilitacija horora stvorenog u našoj kinematografiji. Iz onoga što je Ognjanović pronašao o toj temi, možemo izvući dva važna zaključka i iskoristiti ih u svojoj borbi.
Prvi važan zaključak jeste da je jugoslovenska kinematografija uspela da kultiviše jednu skromnu ali relevantnu sumu horor filmova uprkos pritiscima filmskog establišmenta. Kada se pogleda potpuno odbacivanje horora kao žanra, paralele koje postoje sa otporom prema Novom srpskom filmu su neizbežne. Ne samo da je horor jedno veliko interesovanje autora koji pripadaju Novom srpskom filmu, nego je Novi srpski film kao takav jedna velika nepoznanica za dominantne tokove srpske kinematografije. Štaviše, ukoliko pogledamo kvantitaivnu zastupljenost horora u produkciji jedne SFRJ, na pamet pada zastrašujuća pomisao da bi, ukoliko bi se istorija ponovila, Novi srpski film mogao mogao da se nađe u poziciji da bude isto tako malo zastupljen u korpusu ukupne srpske produkcije. Kao što VEĆ VIĐENO ili VARIOLA VERA ili TT SINDROM nisu bili dovoljni da razviju horor u jugoslovenskom filmu, tako možda ni ŠEJTANOV RATNIK, ČARLSTON ZA OGNJENKU ili ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE neće biti dovoljni da preokrenu kurs savremenog srpskog filma. Ne smemo dozvoliti da nas jednog dana ovaj ili neki drugi Ognjanović otkopava kao čist kuriozitet koji je nekada postojao u srpskom filmu. Po svaku cenu moramo učiniti da Novi srpski film postane talas koji će izlečiti našu kinematografiju. Ne smemo dozvoliti da ostanemo fusnota u falsifikovanoj istoriji srpskog filma.
Kako falsifikovanoj?
Falsifikovanoj kroz porazne odluke Komisija koje odlučuju šta će se snimati, koje ne reprezentuju ni klimu među autorima, niti potrebe same kinematografije i gledališta. Falsifikovanoj kroz odluke žirija koje naizgled deluju beznačajno ali njihove odluke ostaju kao putokazi koje će neko posle slediti prilikom sagledavanja naše kinematografije.
Svaki put kada nam izmakne neka zaslužena nagrada, kao što se recimo dešavalo sa ŠEJTANOVIM RATNIKOM, ne posmatrajte to kao gubitak marginalnog priznanja, već kao istorijsku činjenicu na osnovu koje će neko 2050. godine misliti da je IVKOVA SLAVA zaista bio najbolje režiran film 2006. godine. Nijedna struktura u kojoj se eksploatiše film nije nevažna i treba je ozbiljno shvatiti i boriti se za nju.
S druge strane, i sami autori Novog srpskog filma moraju biti svesni istorijske misije koju imaju. Već se kroz izvode iz intervjua u Ognjanovićevoj knjizi jasno vidi kako naši reditelji koji su radili horore uopšte nisu imali nikakav osećaj solidarnosti i razumevanja za ono čime su pretendovali da se bave. Nema nekih naročitih veza između Đorđa Kadijevića, Gorana Markovića i Slobodana Šijana pa zapravo tek Dejan Zečević kao predstavnik sledeće generacije svesno prihvata da se nadoveže na nešto što su radili srpski autori. Novi srpski film je još uvek teorijski koncept koji uglavnom postoji na ovom blogu i svoj prvi ispit će imati onda kada srpskim autorima bude ponuđeno da postanu njegov deo.
Drugi važan zaključak Ognjanovićeve knjige jeste da u odsustvu naslova on mora da tretira i marginalne filmove kao reprezente žanra. Isto važi ne samo za horor, nego i za kriminalistički film, i neke druge koncepte. Ne smemo dozvoliti da se kao jugoslovenski horor ili krimić, Novi srpski film svede na „daj-šta-daš“ filmografiju. Jako je važno da s jedne strane stremimo što višem estetskom dometu a da se s druge strane izborimo i za kontinuitet rada kroz koji će se profilisati i kvalitet.
U ovom trenutku, ako bi se zamrzlo trenutno stanje, jedini aktivan reditelj koji ima profilisan žanrovski opus nastao mimo preovlađujućih usmerenje srpskog filma jeste Dejan Zečević što nije dovoljno, i praktično je manje od najinhibiranijih dana jugoslovenskog filma. To ne smemo da dozvolimo. Zato su naslovi poput ČETVRTOG ČOVEKA i ŠIŠANJA znajni kao primer kontinuiranih profilisanih žanrovskih poetika među aktivnim autorima.
Dakle, Ognjanovićeva knjiga je trejler za ono koliko bi mali uticaj mogao da ima Novi srpski film ukoliko ne nastupi agresivno, ne dostigne kontinuitet i ne uspe da znatnije utiče na srpske kinematografske tokove.