KOMINIKE 5: POLITIKA PUBLIKE

Kao što postoji Politika Autora tako treba da postoji i Politika Publike. Mi kao Publika u okvirima svojih moći možemo da imamo uticaj na rasplet situacije u srpskom filmu i da artikulišemo ono što želimo. Uostalom, mnogi teoretičari smatraju da je udruživanje potrošača najbliže što možemo imati kontroli društvenih tokova.

Da milion ljudi nije pogledao ZONU ZAMFIROVU, mi ne bi doživeli PLJAČKU TREĆEG RAJHA i IVKOVU SLAVU kao ni GDE CVETA LIMUN ŽUT.

Isto tako, da je sto hiljada ljudi pogledalo TT SINDROM, sada bi možda imali više horor filmova.

Naravno, postoje i izvesne sive zone reakcija publike gde je čak i relativna gledanost filmova bila nedovoljan razlog da se neka tendencija razvije. Ipak, to ne teba da nas obeshrabri. Sada mi imamo i kreativni potencijal i teorijski angažman kojim možemo da pospešujemo izvesne zdrave tendencije.

Dakle, mi imamo neku moć. Postavljaju se dva ključna pitanja.

Prvo pitanje, kolika je to moć?

Prošle godine, tridesetak hiljada ljudi kupilo je karte za ŠEJTANOVOG RATNIKA. Tolika je moć dobrog i svežeg filma sa grassroots kampanjom, bez snažne podrške medija. Iako je slična gledanost 2002. godine bila nedovoljna da TT SINDROM započne razvoj srpskog horora, danas je to respektabilna cifra. Ne samo da film koji ostvari taj rezultat nije promašaj, već je sada na granici hita. Računajmo, da je tridesetak hiljada ljudi naša moć. Ona se može samo uvećati uz pomoć neke snažne medijske kuće, ili ozbiljnog distributera.

Drugo pitanje, kako da koristimo tu moć?

Kada se pojavi naslov vredan pažnje i podrške, kao što je bio ŠEJTANOV RATNIK, onda je svakako jasno kakva je naša pozicija.

Međutim, šta raditi onda kada se pojavi naslov koji dalje nastavlja sa degradira profesiju, koji dalje reprezentuje sve one tendencije koje su uništile naš film. Šta onda?

Da li je rešenje bojkot?

I to dolazimo do dva osnovna paradoksa takve doluke. Bojkot ne može da urodi plodom pošto su oligarsi, u principu, sve svoje filmove finansirali našim novecm i samim tim potpuno je svejedno da li se ti filmovi gledaju ili ne. Kada bi za neki projekat mogli pouzdano da znamo da bojkot ima smisla i da će onemogućiti nastanak još tako štetnih naslova, onda ga treba organizovati. Ali, takve stvari je teško pouzdano saznati.

Drugi paradoks bojkota je u tome što sa svakim padom gledanosti dolazi do daljeg urušavanja srpske bioskopske mreže. Mi ne smemo da budemo odgovorni za njenu krizu niti da joj doprinosimo.

Međutim, ono što možemo da stimulišemo jesete gledanje određenih naslova za koje smatramo da su vredni.

Isto tako, treba podstaći medije da što razgovetnije i verodostojnije prenose reakcije gledalaca i da počnu da rade na stvaranju sistema vrednosti u kome će smeti da se kaže da je neki film promašaj.

Ove jeseni izlazi nekoliko naslova, o čijim kvalitetima ćemo vas povremeno oaveštavati i naglasiti koji od njih zaslužuje podršku.