BROD GORI, FCS SE...

Sinoć smo prisustvovali još jednom debaklu srpske filmske mafije.

FEST je zatvorio film NA LEPOM PLAVOM DUNAVU Darka Bajića, dugo iščekivani i mukotrpno snimani povratnički film ovog autora-fetiša savremenog srpskog filma, samoproklamovanog rodonačelnika „beogradske škole filma“, pedagoga, inicijatora brojnih udruženja filmskih radnika...

„Novi film Darka Bajića“ je među ljudima iz posla kao pojam pre svega teorijska a ne praktična odrednica, to je vic a ne realna mogućnost. Ne zato što Darko Bajić ne zaslužuje da snimi novi film, već zato što je i sam Darko Bajić kao reditelj zapravo skup svih osnovanih i neosnovanih predrasuda koje imamo prema onom periodu srpskog filma kada je ovaj izgubio sav svoj ugled. U tom smislu, čak i stvaranje takvog artefakta kao što je njegov „novi film“ ne bi bilo sporno kao konceptualni čin, jer jednog dana će i od Uwe Bolla neko poželeti novi film, ali sada svakako nije trenutak za to.

Nije trenutak zato što je za dve godine vladavine Đorđa Milićevića, FCS uspeo da uništi srpsku kinematografiju, da od scene na kojoj A2 i IVKOVA SLAVA imaju po 600 000 gledalaca, stvori tržište na kome ČARLSTON ZA OGNJENKU jedva ima 150 000, a NA LEPOM PLAVOM DUNAVU je kruna te vlasti. Te kontroverzne 2006. godine kada je cela „industrija“ bila šokirana konfliktima interesa koji su se dešavali na Konkursu FCS, a u vezi sa filmom NA LEPOM PLAVOM DUNAVU, FCS nije smogao snage da spreči ovu katastrofu, nego je kao bonus uz ovaj brodolom poslao još i HADERSFILD, a iz te selekcije još uvek ima i jedan naslov čija je sudbina enigma za sve nas.

Ponovo se postavlja pitanje može li se neko ko je tada bio u Komisiji, Upravnom odboru ili na čelu FCSa pozvati na odgovornost posle ovakvih poteza koji pored dalekosežnih posledica na našu kinematografiju imaju i vrlo jasnu materijalnu dimenziju jer je neko dao novac poreskih obveznika ljudima koji očigledno nisu sposobni da urade svoj posao na profesionalnom nivou.

Malo je reći da je Darku Bajiću i posle četvrt veka bavljenja filmskom režijom izmakla ta neuhvatljiva tajna zvana „dobar film“.

NA LEPOM PLAVOM DUNAVU je degradacija mnogih filmskih zanata. Od špice na kojoj su mnoga imena napisana pogrešno, i umesto „a film by“ piše samo „film by“; scenografije – film o putovanju brodom je sniman na brodu a to može da uradi samo neko ko misli da u televizoru žive mali ljudi; preko kostima u kome glumci izgledaju kao ljudi iz nekog neodređenog perioda obučeni u najgorem fundusu kako bi publika mislila da gleda snimanje lošeg filma u filmu o snimanju lošeg filma; muzike u kojoj su umešani kompozitori uvalili svoje restlove ili stare pesme; fotografije koja nema apsolutno nikakav koncept sem da u maniru marginalnih filmova iz našeg detinstva informativno zabeleži šta se u filmu dešava.

Posebnu pažnju zaslužuje scenario nastao po drami Nebojše Romčevića, koji nije mnogo odmakao od pozorišne forme, najbliže poznim nastavcma ŠOVINISTIČKE FARSE, sa sporim, plakatskim scenama koje liče na pozorište kakvo se i u Srbiji sve manje igra, nestručno rešenim protokom vremena usled koga neki junaci nestaju u maniru Šušljika u HADERSFILDu, i naivnom političkom poentom koja je intelektualno razotkrivajuća i svodi se na to da je Zapad truo i hoće da nas kupi a mi smo još gori i besramno im se nudimo.

Međutim, pošto su skupljeni likovi u maniru vica o Slovencu, Bosancu i Srbinu, izabrani od svake nacije po jedan, očigledno je da tekst pretenduje da objasni neka šira regionalna ideološka kretanja u čemu se jasno nadovezuje na BALKANSKU BRAĆU, opskurni film Božidara Nikolića, po scenariju Stevana Koprivice. Pripadnost ovim underground tokovima naše kinematografije ipak nije dovoljna da da učini ovaj Bajićev film ozbiljnijom umetničkom polemikom sa Nikolićevim filmom.

Na kraju nas ipak čeka tračak optimizma i dostojanstva, lik Ane Franić na rastanku obeća liku Mikija Manojlovića, pošto ju je ovaj bespoštedno silovao pred ostalima, da će mu kad-tad opštiti sa majkom. Budući da je prethodne noći ova junakinja ušla u svet prostitucije moguće je da zaista misli na seks sa majkom a moguće je da misli da će Srbi jednog dana, posle višedecenijskog istorijskog procesa uzvratiti Evropi.

Očigledno je Romčević poželeo da na neki način u svom pozorišnom tekstu napravi kopču sa Krležom i Brechtom, međutim od Krleže je preuzeo samo formalnu nezgrapnost njegovih građanskih komada a od Brechta distancu koja nikada nije bila nezgrapna, i vrlo često je sam pisac bivao frustriran time što su elementi njegove veštine nadmašivali političku nameru teksta. Romčević dakle u ovom tekstu nije dostigao svoje uzore a u Bajiću svakako nije imao reditelja koji razume uopšte o čemu se tu radi, već je film snimljen kao da reditelj misli da ovi ljudi stvarno putuju brodom.

Sledeći stupanj je naravno gluma. Glumci su dali sve od sebe da se degradiraju u ovom filmu. Nema više mesta za izjave glumica kako bi se svukle na filmu „ako je urađeno sa ukusom i ako ima opravdanje u priči“. U NA LEPOM PLAVOM DUNAVU su sve svukle pokazavši da ne znaju ni šta je ukus ni šta je dramaturško opravdanje. Nema poniženja u ravni dojenja Lazara Ristovskog u KROJAČEVOJ TAJNI, ali zato film generiše stid čistim kvantitetom.

Publika u Sava Centru je naročito bila na strani Branislava Lečića, nekadašnjeg Ministra kulture, čiji lik pokušava da zavede gazdinog sina kako bi zadržao posao. U scenama pokušaja oralnog seksa, a potom i u sceni devirilizovanja Lečića kada se ispostavi da junak ne može da ima erekciju, publika je zdušno navijala za njega, i u Sali je bilo malo stadionske atmosfere, što sasvim dobro pokazuje koliku su farsu nenamerno snimili ovi ljudi.

Što je najtužnije od svega, sasvim je moguće da bi neki poluobrazovan svet čak možda mogao pomisliti da ovaj film zapravo ima nekakav intelektualni kredo pošto već toliki broj ljudi koji su ga radili jeste. Ipak, film je suviše dosadan i pretenciozan da bi ikakvu indoktrinaciju mogao da ostvari.

Podjednako bizaran detalj je da se u filmu najvećim delom govori na engleskom, a da glume ovi naši glumci koji jedva glume i na srpskom. Mnogi od njih neprikriveno ne znaju engleski i to se vidi. Očigledno je da ovaj film ima internacionalne ambicije, i očigledno su one pale u vodu čim je spao na to da zatvara FEST umesto da ode na neki međunarodni takmičarski festival van zemlje. Kopija koju smo gledali večeras nije bila titlovana ni na jedan jezik, iako se u filmu pored engleskog služe još i nemačkim i srpskim, tako da se na osnovu ove projekcije ne bi moglo reći kom tržištu je film namenjen. Kad je o srpskom tržištu reč, sumnjivo je koliko je naša publika spremna da se odazove domaćem filmu na stranom jeziku, osim ako nije reč o južnjačkim dijalektalnim grupama iz Šotrinih filmova.

Ipak dolazak ovog filma do šire publike je predupređen kusturicijanskim salto mortaleom pošto očigledno ni Bajić ne želi da se odmerava u tvrdoj bioskopskoj igri savremene Srbije već će film prikazivati u Sali bioskopa „Balkan“. Po izboru sale, očigledno je da Bajić nema problem sa tim što su sale u Srbiji loše.

U sadašnjim okolnostima, Novom srpskom filmu pogoduje svaki ovakav debakl oligarha. Prošlo je vreme kada smo imali samilost prema njima i pokušavali da nađemo tračak nade u njihovim postupcima.

Kada se srpski film preporodi, u njemu će sigurno biti mesta za Darka Bajića, jer on nesporno jeste institucija u našoj kinematografiji, ne samo zbog zaista sjajnog SIVOG DOMA već i zbog toga što svako od nas voli na nekom perverznom nivou barem poneki njegov film, što je uvek raspoložen da pomogne mladim rediteljima, i zato što je on u krajnjoj liniji reditelj čije filmove svi vole da mrze. Ipak, ovakvo dekadentno ponašanje može da počne tek kad se naš film malo dovede u red.