MILOŠ BRANKOVIĆ

Kad god se pojavi nešto što treba podržati, naročito u glibu srpske kinematografije, u filmskoj javnosti zavlada opravdan strah da bi se mogao osramotiti onaj koji je spreman da stane iza toga. Retko se pojavljuju naslovi koje zaslužuju podršku, i ljudi se brzo odviknu od toga da išta vredi podržati, i uplaše se da bi ih eventualna podrška mogla kompromitovati. Zato će Doba Nevinosti, kao i uvek biti najhrabrije, i reći da je MILOŠ BRANKOVIĆ jako dobar film.
I sigurni smo da nam se ovakav stav neće obiti o glavu. Isto tako se nadamo da naša podrška MILOŠU BRANKOVIĆU neće nauditi tom filmu.
Pogledali smo MILOŠA BRANKOVIĆA na velikom ekranu, na novinarskoj projekciji ovogodišnjeg FESTa i možemo reći da je to jedan odličan film što se retko sreće u našoj recentnoj produkciji. I što je još važnije, smatramo da je MILOŠ BRANKOVIĆ jako dobra referenca za Novi srpski film, i da može poslužiti kao model za neke buduće akcije. Po svojim produkcionim kapacitetima, MILOŠ BRANKOVIĆ predstavlja ono što je obezbedivo i hipotetički dostupno našim mladim rediteljima, i daje dosta ideja kako se takvi uslovi mogu iskoristiti.
MILOŠ BRANKOVIĆ je srpska varijanta nečega što bi recimo radio Seijun Suzuku, Takashi Miike, ili u kontekstu srpske tradicije recimo Jovan Jovanović ili Miša Radivojević a u jugoslovenskim okvirima Zoran Tadić. To je koncept art house filma koji ne preza da se osloni na tradiciju žanra, a u sebi kao i većina debitantskih filmova sublimira dosta raznih rediteljskih namera i fetiša, što na svu sreću ide u prilog filma i čini da se gledaocima može dopasti iz više uglova. Od savremenih filmova iz "regiona", možda je najsličniji Rušinovićevom MONDO BOBO, ali je MILOŠ BRANKOVIĆ ipak znatno kvalitetniji i osmišljeniji film.
U stvari, ako bi se držali srpskih okvira najpre bi definisali MILOŠA BRANKOVIĆA kao film Jovana Jovanovića urađenog u tempu Miše Radivojevića. Dakle, Jocina anarhičnost urađena sa Mišinom kontemplativnošću i logikom u zapletu i odnosima karaktera. Naravno, savremeno srpsko društvo je manje rigidno od onog u kome je radio Joca pa je Jocin
domet u tom smislu ekskluzivniji, ali paradoksalno, savremeni srpski film je rigidniji od onog iz Jocinog vremena tako da ako je Joca više odskakao u odnosu na ondašnje društvo, Radosavljević više odskače u odnosu na sadašnju kinematografiju. U svakom slučaju, za svako je poštovanje da srpska kinematografija ima debitantski film čiji se rukopis može porediti sa radom najubedljivijih živih srpskih reditelja.
Film bi se žanrovski mogao definisati kao alter-noir, na liniji već pomenutih Suzukija, Miiikea ili Boormanovog POINT BLANKa. Film govori o mladom beogradskom arhitekti koji živi okružen karakterističnim srpskim haosom, pokvarenim pedagozima, razularenim uličnim bandama, etabliranim kriminalcima, korumpiranom policijom, bahatim nevladinim organizacijama, rezigniranim umetnicima... On trpi čitavu seriju poniženja sve dok jednog dana ne sretne svog druga iz škole, gangstera srednjeg ranga koji mu daje da pričuva pištolj, i arhitekta počne da ga koristi...
Pored noir momenta, film nosi i motiv osvete koji je karakterističan za kinematografije u društvima sa snažnim tenzijama. Pa ipak, taj vigilante film kod nas nije zaživeo, a APSOLUTNIH STO i ČETVRTI ČOVEK su samo izuzetak koji potvrđuje pravilo. Međutim, vigilantism je sudbina srpskog filma i MILOŠ BRANKOVIĆ je novi art house korak u pravcu te sudbine. Sigurni smo da će ova tema uskoro imati još viđenja na našim ekranima.
Radosavljević uspeva da balansira između pričanja urbane kriminalističke priče, intimne drame i angažovanog filma. I ono što je najvažnije, na svakom koloseku uspeva da bude relevantan. Ako imamo u vidu da većina savremenih srpskih filmova pokušava da ima neku vrstu "intimnog" izraza i neku vrstu "političke" relevantnosti, MILOŠ BRANKOVIĆ je raritetan po tome što pokušava da bude konkretan i da najzad tu neku političku liniju koja je u našem filmu obično opšte mesto, a ovde ima konkretnu maltene imenom i prezimenom definisanu metu. I to je značajno, zato što najzad imamo politički film (posle BUĐENJA IZ MRTVIH) koji će verovatno uspeti da proizvede neku polemiku i ima profilisan stav. Naravno odjek će zavisiti od gledanosti koju će film postići.
Film je snimljen na minimalnom budžetu za srpske uslove, tipa SUTRA UJUTRO ili ODBAČEN. Međutim, na ekranu se vidi svaki dinar, i ovo je film iz tog budžetskog miljea koji najbolje izgleda na nivou production valuesa, ima odličnu upotrebu velikog broja lokacija, koje se sveže, nisu ranije previše rabljene. Ako imamo na umu da će i Novi srpski film morati da se radi u takvim uslovima, MILOŠ BRANKOVIĆ je odličan model koji pokazuje da je moguće snimiti ambiciozan film sa skromnim fnansijskim sredstvima ukoliko se osmisli pametan rediteljski koncept.
Inscenacija je isto tako vrlo ubedljiva za naše uslove, rukopis je sličan rukopisu Miše Radivojevića, naravno sa nešto savremenijim konceptom kadriranja, dosta upotrebe steadycama koja svemu daje jednu svežinu u odnosu na standardne srpske produkcije u kojima se pokreti kamere obično baziraju na faru ili snimanju iz ruke. Film nudi energične scene seksa i nasilja kojih odavno nije bilo u našem filmu, i u našim uslovima se može smatrati provokativnim.
Fotografija Miloša Kodema je odlična i vrlo zanimljiva u fakturi slike pošto film NIJE crno-beli ali nije ni u boji već se boja blago probija i sporadično biva akcentovana u određenim situacijama u kojima se pojavljuju krv, urin i sl. Kodemo je posle ovog filma zaista DP to watch, naročito sa potpunim prelaskom srpske kinematografije na HD. Naravno, ovo ne znači da želimo da Kodemo ne dobije priliku da radi na filmskoj traci ili sa velikim budžetom, ali svi smo svesni da je velika borba pred nama.
Film uvodi u srpsku kinematografiju nekoliko novih lica. Miloš Vlalukin u ovom filmu ima prvu glavnu ulogu i priliku je odlično iskoristio i pokazao je da je vrlo filmičan glumac. Nadamo se da će Miloš posle ovoga filma početi više da radi i da će mudro birati projekte. Isto važi i za Jovanu Stipić koja je posle ČARLSTONA ZA OGNJENKU ostvarila još jednu zapaženu ulogu i nadamo se da će se ustaliti u našim filmovima. Od iskusnih glumaca, u ovom filmu treba izdvojiti Tanasija Uzunovića koji je napravio odličan karakter, potpuno drugačiji od svih koje je ranije igrao, kao i Borisa Komnenića koji je pokazao da je raspoložen za eksperimente.
Pa ipak, MILOŠ BRANKOVIĆ najpre uvodi Nebojšu Radosavljevića u naš film kao novog autora koji se nadovezuje na uspešne tradicije ali ih reinterpretira na svež način. Nadamo se da će MILOŠ BRANKOVIĆ biti dovoljno uspešan kako bi Radosavljević mogao da ostvari kontinuitet u radu i do kraja ispunio svoj potencijal.

Dakle, MILOŠ BRANKOVIĆ je film koji zaslužuje podršku i pažnju. Nadamo se da će i kritika bliska establišmentu podeliti ovaj dobar utisak o filmu i što je još važnije da će imati dobar plasman u bioskopima i na festivalima. Distribucija u srpskim bioskopima još uvek nije zakazana. Ono što za sada znamo je da će 1. i 2. marta biti premijerno i reprizno prikazan na FESTu i to je sigurna prilika da pogledate film.
2008. godina je odlično počela za Novi srpski film i posle ČARLSTONA ZA OGNJENKU imamo još jedan film koji je zaista vredan pažnje.