ZONA MRTVIH-ISPOVESTI GEEKA OPŠTE PRAKSE

Naš drug Đorđe je bio na snimanju ZONE MRTVIH u fazi kada su snimane najkompleksnije scene. Evo njegovog izveštaja... Stvari koje je doživeo

POVRATAK U ZONU MRTVIH by Đorđe Bajić

Rad na filmu nije mačji kašalj, u to sam se i sam uverio provevši čitavu noć na setu ZONE MRTVIH. Pod šminkom, zombiran od glave do pete, padao sam i pljuvao veštačku krv, režao, preskakao stolove, nasrtao na glumicu sa nepristojno dubokim dekolteoom i još mnogo, mnogo toga – što sam već podrobno opisao u izveštaju za POPBOKS.

Fatum je hteo da moja zombi avantura dobije i neplanirani nastavak.

Umor i modrice još nisu zacelili, a stigao je poziv da se na još jedan dan pridružim ekipi – s bitnom razlikom da mi je ovoga puta namenjeno mesto IZA a ne ISPRED kamere. Završne scene, koje su tih dana došle na red da budu ovekovečene, podrazumevale su učešće trocifrenog broja zombija. Miroslav Lakobrija je ojačao svoj FX tim kako bi posao bio uspešno i na vreme obavljen, pa sam se i ja našao na listi asistenata-pripravnika. ;)

Ovoga puta, očekivalo me je jutarnje snimanje. Ustao sam u cik zore kako bih na vreme stigao stigao ispred hotela „Moskva“ gde je čekao kombi za Pančevo. Bio je petak, 13. jun: savršen datum za snimanje horor filma. Dan pre toga, Bregović je pao sa višnje/trešnje/merdevina, tako da je tema za razgovor, dok smo se vozili, bilo na pretek. U Pančevu smo popili kafu s nogu i pohitali ka Domu vojske u kome se nalazio glavni štab ZONE MRTVIH. Vremena za gubljenje nije bilo. Mnogobrojni statisti su već krenuli da pristižu, trebalo ih je što pre zombirati. Moj posao – u odnosu na ono što su radili Lakobrija, Gajić i drugi FX veterani – bio je relativno jednostavan. Dobio sam zadatak da šminkam pozadinske zombije koji nisu zahtevali finese.

Kako nastaje zombi? Na moje iznenađenje, ispostavilo se, ujed nije dovoljan. ;) Kao prvo, ogoljene delove tela statiste (glava, vrat i ruke – u nekim slučajevima i noge) valja ravnomerno premazati masnom bledom bojom. Posle toga treba iscrtati tamne kolutove ispod očiju i naneti zagasitu boju na usne. Posle ovih osnovnih priprema, sledi najkreativniji deo posla: rad na detaljima. Svaki šminker ima neki svoj trade mark, ali se ne sme previše izlaziti iz zadatih okvira. Zomibiji u ZONI MRTVIH imaju ljubičanstvene podlive i nabrekle vene, a nisu im strane ni ogrebotine i razderotine. Sve se to na setu zalije sa puno veštačke krvi koja treba da se sliva niz usta – i akcija može da počne.

Transformacija manje komplikovanih zombija traje od 15 minuta do pola sata, sve u zavisnosti od uvežbanosti šminkera. Ja sam uskoro izgubio svaki pojam o vremenu. Statisti su pristizali i pristizali, i čim bi rad na jednom bio završen, na njegovo mesto je sedao drugi. Najviše muke sam imao sa svojom prvim „zombijem“, jednom nepoverljivom crnom curkom, ali sam uskoro ušao u štos. Slušao sam pažljivo Lakobrijine i Gajićeve savete, posmatrao šta rade drugi, postepeno se potpuno opustio i pustio mašti na volju. Modeli su se smenjivali kao na traci, radilo se punom parom.

Kada bi im make up bio završen, „zombiji“ su napuderisani i poslati u prostor ispred šminkernice. Posmatrajući ih kako piju vodu na slamčicu (kako ne bi pokvarili šminku) i listaju novine, setio sam se da sam i sam bio u sličnom položaju samo par dana ranije. Čekanje je definitivno najteži deo snimanja, i znao sam da im nije lako.

Tokom (zaslužene) pauze, fotografisao sam transformaciju Arminia Grgića., gosta iz Hrvatske, novinara ŽUTOG TITLA i velikog fana horor fimova. Za njegovv make-up je bio zadužen Lakobrija lično, tako da sam imao priliku da posmatram majstora na delu. Uz pomoć Grgićeve verne kamere sam po prvi put pogledao kako moje kreacije izgledaju kroz objektiv, i bio sam sasvim zadovoljan učinkom. Tokom pet sati, osmoro ljudi sam pretvorio u zombije, što je sasvim lep rezultat imajući u vidu da mi je bio prvi put.

Nažalost, na samo snimanje nisam otišao, ali su mi fotografije sa seta potvrdile da se pedesetak i kusur zombija koji su bili planiran za taj dan lepo uklopilo u prizor.