KOMINIKE 18: JASENOVAC

Poslednjih dana, jedna od najbizarnijih i najinteresantnijih vesti na temu filma bila je ideja Republike Srpske da zajedno sa maticom Srbijom započne realizaciju filmskog projekta o Jasenovcu. U novinskoj vesti čija se ozbiljnost i pouzdanost naravno mogu dovesti u pitanje, govori se o nuđenju projekta Spielbergu a licitira se i sa De Nirovim glumačkim angažmanom.
Ovakve spekulacije su naravno uzburkale filmsku javnost a da se političari malo više bave filmom, uzburkale bi i političku. Pre svega, naša bivša država ima vrlo bogato iskustvo u realizaciji velikih državnih projekata čija je sudbina u svetu bila u najmanju ruku zanimljiva. Velika freska o bici na Neretvi koju je režirao Veljko Bulajić bila je nominovana za „oskara“ za strani film, mnogi partizanski spektakli našli su svoje mesto, često u skraćenim verzijma, u exploitation bioskopima ili na policama video klubova. Njihov popagandni učinak je nejasan. Odnos svetske javnosti prema konceptu Jugoslavije pokazao se kao krajnj sumnjiv, u trenutku kada su se zbivali prelomni pocesi. Niko se nije pozvao na naše ratne spektakle kao dokument koji ih je podstakao da o ideji Jugoslavije misle išta lepše. Štaviše, u samoj Jugoslaviji, isti ti ratni spektakli poslužili su kao vodič nacionalistima kako da se kostimiraju u četnike ili ustaše pred početak sukoba. U samoj filmskoj struci ti spektakli ostali su omraženi zbog brojnih malverzacija, a neki poput VELIKOG TRANSPORTA razorili su čitave grane naše kinematografije i skončavali na sudu.
Ipak, nostalgično gledano, naravno da ti spektakli deluju i kao jedan dosta ubedljiv pokazatelj moći naše tadašnje filmske industrije, njene zanatske kompetencije i ozbiljnog odnosa političara prema filmu.
Republika Srpska međutim ima tendenciju da danas učestvuje u finansiranju novog talasa našeg ratnog spektakla. Posle TURNEJE Gorana Markovića, RS je pomogla i film Srđana Dragojevića SVETI GEORGIJE UBIVA AŽDAHU. Zapravo, GEORGIJE je snimljen pre TURNEJE ali će kasnije izaći. Karakteristika ova dva filma jeste da oni negativno ili uz dosta relativizacije govore o srpskoj ulozi u Prvom svetskom ratu odnosno nedavnom ratu u Bosni. Dok je rat u Bosni još uvek svež, pa se ni sama matica Srbija prema njemu nije tačno opredelila, Prvi svetski rat je inače zvanično tretiran kao odbrambeni rat u kome je Srbija bila žrtva, a sama Republika Srpska bi imala vitalni interes da oba ova filma govore o pozitivnom srpskom učešću u tim ratovima, pošto je Prvi svetski rat oslobodio prostor današnje Republike Srpske od austrougarskih kolonizatora dok je nedavni rat u Bosni omogućio da Republika Srpska nastane kao entitet. Međutim, RS čini upravo suprotno i finansira filmove koji u propagandnom smislu rade protiv nje i daju za pravo onima koji je smatraju „genocidnom tvorevinom“.
Jedan od kontraargumenata koji se može izreći u odbranu ova dva filma jeste teza da upravo spremnost srpskog filma da se suoči sa mračnom stranom srpskog angažmana pokazuje veličinu srpskog društva koje priznaje da ima svoju mračnu stranu. Tu se onda uvek provuče poređenje sa američkim filmom koji dosledno prikazuje mračnu stranu američkog angažmana. Ipak, zaboravlja se da takvo prikazivanje svoje veličine može da funkcioniše samo u tehnički superiornim filmovima koji svojim kvalitetom i veštinom brane društvo iz koga dolaze. Koliko god film APOCALYPSE NOW kritikovao Ameriku, iza njega ostaje oduševljenje tom zemljom zbog briljantne realizacije filma. Srpski film nesumnjivo jeste bio sposoban da proizvede takav film, setimo se LEPIH SELA, ali pitanje je da li recimo TURNEJA emituje sličan nivo zanatske superiornosti koji bi pokrio njen ideološki zadatak.
Angažovanje stranog reditelja da snimi programski film o istoriji neke nerazvijene zemlje poznat je metod. Takva praksa imala je povoljne i žalosne ishode. Primer povoljnog ishoda je remek-delo antikolonijalne kinematografije LA BATTAGLIA DI ALGERI Gilla Pontecorva, italijanskog reditelja koji je primenio tada aktuelne i avangardne tehnike cinema veritea na priču o alžirskoj borbi za nezavisnost. Ovaj film je imao tri nominacije za „oskara“ i osvojio je nagradu u Veneciji a danas se nalazi u većini selekcija bitnih filmova. Rđav primer je naš reditelj Zdravko Velimirović koji je u Mozambiku snimio njihov NOB film VREME LEOPARDA u sklopu pomoći SFRJ ovoj nejakoj kinematografiji.
Mi u kinematografskom smislu možda jesmo Mozambik ali ne treba da dozvolimo da film o Jasenovcu snimi neki zapadni Zdravko Velimirović.
S druge strane, poznajući praksu Republike Srpske, lako bi moglo da im se omakne danagažuju reditelja koji će u priči u Jasenovcu prikazati ustaše kao pozitivce.
Pošto je priča o angažovaju Spielberga neizvesna, ako on odbije ovu ponudu, trebalo bi imati pripremljeno rezervno rešenje.
Reditelj filma o Jasenovcu bi pre svega trebalo da bude neko ko može kroz svoj raniji opus da profiliše novi film na svetskom tržištu. Amerikanizovani film SZABADSAG SZERELEM koji su na temu mađarsle revolucije snimili holivudski imigranti Andrew Vajna i Joe Eszterhas bio je suviše holivudizovan za politički aktivnu publiku i suviše egzotičan za gledaoce koji traže holivudski užitak. Kroz taj film, Mađari su iživeli svoju želju da snime partizanski film, bio je relativno gledan na domaćem terenu, prikazan je sasvim marginalno u Berlinu, i ništa više. Pošto smo mi na vreme preležali bolest zvanu partizanski film treba da nađemo reditelja koji može da postigne maksimalan politički efekat u sadašnjem trenutku a da film bude i koliko-toliko bioskopski atraktivan.
Prvo ime koje pada na pamet je Oliver Stone. On bi bio sjajno rešenje. Njegovi zanatski i politički dometi su besprekorni a u poslednje vreme je očigledno sklon tome da se bavi i političkim filmom koji nema preveliku ambiciju na blagajnama. Čak i opcija da Stone snimi dokumentarni film o Jasenovcu može biti interesantna i imati priličan odjek u svetu.
Sledeće ime je Paul Greengrass, britanski veteran političkog filma koji snima akcijaše o Bourneu kako bi sebi omogućio da na miru radi ambiciozne političke naslove.
Iz Britanije dolazi i Danny Boyle, reditelj koji se inetersuje da radi filmove van angloameričkog miljea. Ako imamo u vidu da je on do sada često menjao žanrove a da nije snimio nijedan film o Holokaustu, njega bi ova tema možda zainteresovala.
Od mlađih britanskih autora, zanimljiva opcija je i Kevin Macdonald koji je pored uspešne dokumentarističke karijere sa naslovima poput TOUCHING THE VOID, ONE DAY IN SEPTEMBER i MY ENEMY’S ENEMY snimio i uspešan igrenjak THE LAST KING OF SCOTLAND o Idi Aminu.
Irski reditelj Jim Sheridan takođe deli interesovanje za političke teme. Upravo udaljavanje od političkih tema u Americi je i osakatilo njegovu holivudsku fazu, a njegov učenik Tery George je imao veliki uspeh sa filmom HOTEL RWANDA koji je tematizaov genocid u Ruandi pa bi učitelj mogao poći učenikovim stopama.
Holandski reditelj Paul Verhoeven je napustio Holivud ali je i dalje veliko ime u svetu. Iz njegovog opusa je jasno da su uspomene na Drugi svetski rat i Holokaust ostavile snažan trag. Njegov kultni status nesumnjivo bi omogućio ovom filmu veliki publicitet i plasman kako na festivalima tako i u bioskopima širom sveta. Poslednjih godina, Verhoeven je razvijao neke projekte o Drugom svetskom ratu i ratnim zločinima.
Volker Schlondorff i Werner Herzog su uvek zanimljiva rešenja. Schlondorff zbog svoje preciznosti i osvedočenog antinacističkog angažmana a Herzog zbog svojih moćnih vizija, spremnosti da se upoznaje sa drugim kulturama i fanatizma koji bi mogao da savlada priču o Jasenovcu.
U svakom slučaju trebalo bi odoleti smislu za humor i ne uzeti američkog reditelja Nicholasa Jasenoveca koji se nameće svojim prezimenom.
Sigurno je da se može naći još puno kandidata koji bi imali talenat i/ ili ugled u svetskoj filmoj javnosti da obeleže projekat o Jasenovcu. Imena poput Alfonsa Cuarona ili Atoma Egoyana se samo ređaju. Ipak, ključno pitanje je imaju li Srbija i Republika Srpska dovoljno zrelosti da progovore o Jasenovcu, verovatno ključnom događaju za objašnjavanje mnogo čega o Srbima u dvadesetom veku.