2009 – GODINA ZAPLETA

2009. godine najzad imamo filmove kojima možemo da se radujemo i da ih podržavamo kako se budu privodili kraju i ulazili u bioskope.

O naslovima poput ŽIVOTA I SMRTI PORNO BANDE, BEOGRADSKOG FANTOMA, ZONE MRTVIH, ŠIŠANJA, SRPSKOG FILMA ili EDIT I JA, pisali smo već mnogo puta. Oni će nesumnjivo doneti nešto novo u našu kinematografiju i svojom brojnošću i svežinom će formirati jedan front koji će se ne samo opirati razornim tendencijama politike oligarha nego će i dokazati kako su razne stvari koje su ranije odbacivane kao nemoguće zapravo izvodljive.

Neki među nama u toj borbi učestvuju već deset godina ne samo kao autori kojima nikada nije nestalo upornosti, već i kao kritičari, kolekcionari, motivatori, inspiratori... Najzad je došao dan kada će taj napor koji traje već jednu deceniju ostati zabaležen u istoriji srpskog filma, odakle niko neće moći da nas obriše. Mali broj umetničkih pokreta je nastao unutar naše kinematografije a sada je sasvim sigurno da smo mi jedan od njih.

Samo autori ovih filmova znaju koliko je bilo teško ubediti ne samo finansijere već i članove ekipe da je moguće ispuniti ove vizije. Šta god se bude desilo sa njima, živećemo u spokoju jer svaki od njih reprezentuje jednu autentičnu autorsku želju što se za radove onih koji manipulišu našom kinematografijom ne može reći. Njihova sposobnost da nas ignorišu, dezavuišu i obeshrabruju je ogromna, a oni na svojoj strani imaju i deo plaćenika u štampi, ali zato oni nikada neće imati to zadovoljstvo koje imamo mi kad gledamo ove filmove znajući da su nastali iz najčistijih stvaralačkih ambicija.

Ipak, važno je da se 2009. godine pored eksploatacije ovih naslova poseje i seme određenog kontinuiteta Novog srpskog filma. Postoji još reditelja koji su zreli da uđu u kinematografiju i daju svoj doprinos njenom ozdravljenju i od najvećeg je značaja da oni tokom 2009. godine dođu u situaciju da započnu svoje projekte. Pred njima su dva puta i oba su teška.

Na pitanje koja je tendencija srpskog filmskog mejnstrima gora - artistička ili komercijalna, najbolje je citirati Staljina – OBE SU GORE.

Artističko-fondacijska tendencija je trenutno preovlađujuća u telima koja upravljaju državnim finasiranjem filmova, i pitanje je koliko dugo će ovakvo stanje opstati. Sva je prilika da ćemo još neko vreme morati da se nosimo sa oligarsima i njihovim nameštenim konkursima čiji su plodovi neuspeli filmovi koji mahom niti uspevaju da stignu na relevantne strane festivale, niti imaju publiku u našim bioskopima, a u poslednje vreme im čak i najodaniji kritičari okreću leđa. Skeptični smo prema tome kolike su šanse da se u komisijama nađe neko ko bi se zaista založio da radi za dobrobit našeg filma, a ukoliko bi se takav i našao, pitanje je koliko bi svoje vizije mogao da sprovede.

Tokom 2009. godine pojaviće se nekoliko spornih projekata poput HITNE POMOĆI Gorana Radovanovića koja je u realizaciji već skoro tri godine, dobio je novac za snimanje 2006. na Konkursu FCS, ili BACILA SI ČINI NA MENE Miroslava Petkovića, a već je vreme da se postavi pitanje šta je sa filmovima TUĐA KRV Pjera Žalice i CRNA ZORICA Radoslava Pavkovića koji su dobili pare na Konkursu 2007. godine a čije snimanje još nije ni počelo. Česta pomeranja suočavanja srpske filmske javnosti sa gorenavedenim snimljenim naslovima i ovi nesnimljeni projekti sasvim su dovoljna tema da se u javnosti polemiše sa oligarsima u predstojećem periodu. Ako tome dodamo da će sigurno barem jedan od njihovih promptno snimljenih štićenika (naslov filma poznat našem kriznom štabu) izazvati sablazan svakog iole filmski pismenog čoveka, pošteni novinari kojima je stalo do ozdravljenja srpskog filma sigurno će imati o čemu da pišu.

Dakle, 2009. godine naš najveći zadatak je da povedemo javnu raspravu o tome koji se kriterijumi primenjuju na konkursima, koji su konflikti interesa u pitanju, a čini se da će nam oligarsi dati povode za to i da će javnost biti zainteresovana da čuje našu stranu priče.

Kao što se moć sadašnjih filmskih oligarha svela na njihove političke veze u strankama i ponekog plaćenog novinara, oni je isto tako mogu i izgubiti, kada njihovi politički zaštitnici shvate da ih oni samo sramote i kompromituju svojim postupcima. Isto važi i za medije. Jedno vreme su mediji bili podesni za lobiranje u korist oligarha ali sada kada su oni ubili srpsku kinematografiju kao temu, i sami novinari moraju mimo njih da traže teme svoji tekstova o filmu. U tom smislu, već smo videli kako je recimo SRPSKI FILM Srđana Spasojevića i Aleksandra Radivojevića počeo da privlači veću pažnju od mnogih njihovih projekata. SRPSKI FILM je samo najsvežiji primer ali generalno ta tendencija da oligarsi gube medijski rat je odavno prisutna. Njihovi filmovi više ne zanimaju čak ni našu lokalnu štampu i pitanje je trenutka kada će oni postati nepotrebni i svojim političkim zaštitnicima koji im trenutno obezbeđuju filmove.

Oligarsi su pokušali i uspeli da kupe neke od nas, ali i oni koji su kupljeni će uskoro shvatiti da sa njima neće moći da ispune svoje vizije. Međutim, oni koji su ostali samostalni i svesni stranputice kojom oligarsi vode srpski film su dovoljno brojni da se oglase kada dođe trenutak. Isto tako važno je iskoristiti sve moguće resurse koji direktno ne zanimaju oligarhe, naročito recimo snimanje kratkometražnih filmova koji mogu biti korisni kako bi pokazali kakve sve rediteljske poetike i ideje ostaju neostvarene dok trpimo teror njihovih netalentovaanih štićenika.

Kad je reč o komercijalnom filmu, DRUG CRNI U NOBu pokazuje da stvari jako loše stoje. Još od vremena filma PROMENI ME bilo je jasno da se bioskopskoj publici pod etiketom bioskopskog filma plasiraju televizijski proizvodi, manje ili veće ambicije. Isto tako, sasvim je jasno da više ne postoje apsolutno nikakvi parametri šta se smatra komercijalnim, pa tako jedna u osnovi potpuno nekomercijalna priča poput ČITULJE ZA ESKOBARA uspeva da bude proizvedena sa najvišim komercijalnim pretenzijama što pokazuje da nema gotovo nikakvog filtriranja projekata na konceptualnom i dramaturškom nivou. Isto tako sasvim je jasno da ne postoji nikakva tendencija da se barem u konotativnom smislu povežu kvalitet i komercijalnost, a ambicizoni projekti poput ČARLSTONA ZA OGNJENKU i, verovatno, SVETOG GEORGIJA, imaju publiku pre svega zbog svoje ambicije, ali iza njih ne stoji apsolutno nikakva komercijalna računica pošto su previše skupi da bi im rezultati sa srpskih blagajni išta značili.

Na svu sreću srpski bioskopski organizam počeo je da odbija otpatke poput DRUGA CRNOG koji je će imati znatno manje gledalaca od prvog dela, ukoliko se po prvim nedeljama može praviti ikakva prognoza, i to nas dovodi do jedne paradoksalne situacije. Naime, koliko god bilo korisno to da gledaoci najzad pokažu otpor ponižavajućim filmovima koji im se podvaljuju, isto tako postavlja se pitanje odakle će se finansirati eventualni novi repertoarski filmovi. Država očigledno nema nameru da podrži tu upečatljivu tradiciju srpskog filma da je na svom tržištu gledaniji od stranog, drugi finansijeri koji očekuju profit će se obeshrabreni okrenuti televiziji ukoliko išta budu i pravili – ako imamo u vidu recesiju, i ostaje otvoreno pitanje, hoće li iko snimiti išta sa idejom da narod ima šta da gleda, i da to eventualno bude na neki način kvalitetno...

Što se komercijalnog filma, on može da bude spasen jedino ako se mladi autori budu fokusirali na to da njihovi projekti budu komunikativni, nezavisno od svoje pretenzije privlačni publici. Isto tako, primetna je tendencija da mlađi autori kada prezentiraju svoje projekte donose određenu depresiju i skepsu opisujući ih kao filmove koji ne služe za zabavu i sl. To je pogrešan pristup. Treba publici prepustiti da sama proceni da li joj je film zabavan ili ne a pre toga treba učiniti sve da publika bude privučena u bioskop. Srpska publika je poznata po tome da ne samo da više gleda domaći od stranog filma nego i među domaćim filmom radije gleda onaj kvalitetniji pod uslovom da joj se ponudi. Takve ponude se pojavljuju retko ali ih ima, i tako se treba ponašati i u medijima.

Ključna stvar za ostvraenje promena u našoj kienmatografiji jeste da pre svega svi ostanemo odani ideji filma, da ne pokleknemo i ne odsutanemo. Prethodne generacije su olako odustale i prepustile kinematografiju špekulantima koji ne znaju ništa o filmu a žele da porave komercijani film i pretenzioznim nadrirediteljima koji su pogrešno razumeli konvencije umetničkog filma. Mi to ne smemo da dozvolimo.

Nikada nećemo odustati od borbe za svoje mesto u našoj kinematografiji.