PORTOROŽ '09

Povodom premijere njegovog novog scenarističkog ostvarenja E-PIGS u režiji Petra Pašića, Dimitrije je bio u poseti slovenačkon nacionalnom filmskom festivalu u Portorožu. Evo u utisaka i preseka onoga šđto je tamo imao prilike da vidi:

Filmski festival u Portorožu je slovenački nacionalni filmski festival što u praksi znači da je na njemu prikazano apsolutno sve što je snimljeno u Sloveniji, u rasponu od celovečernjih igranih, preko kratkih i animiranih do dokumentarnih filmova, ili naslova koji su na neki način slovenačka koprodukcija. U tom smislu dakle, na jednom mestu skupljeno je sve štio je slovenački film proizveo i to je dosta dobar način sabiranja jedne kinematografije. Festival organizuje slovenački Filmski sklad, što je tamošnja verzija našeg Filmskog centra i u principu to nije sad neka naročito glamurozna smotra ali imam utisak da je među ljudima iz esnafa ipak jako važna i da je refrenetna u odnosu na buduće projekte za koje se očekuje pomoć Filmskog sklada.

Ono što je osnovna karakteristika slovenačke kinematografije jeste to da se tamošpnje filmadžije stalno nešto žale, ali pošto dolazim iz haosa srpske kinematografije, činilo mi se da njihove žalbe nisu naročito opravdane. U principu, i tamo postoje autori koji su “imena” i koji redovno dobijaju priliku ali čini se da Slovenija ima znatno manje reditelja koji su tako povlašćeni, i što je još važnije, da su to uglavnom reditelji u najboljim godinama, dakle, pripadnici srednje generacije tako da nemaju naš gerontološki problem.

Kad je reč o samoj produkciji, u Sloveniji postoji nekoliko specifičnosti. Pre svega na stuentskim filmovima radi i dosta profesionalaca tako da recimo ima studentskih filmova koje je slikao pokojni Vilko Filač, nesumnjivo ime svetskog renomea među direktorima fotografije, a troškove angažovanja ekipe pokrivaju fakultet, Filmski sklad a često i TV Slovenije. Kad je o kvalitetu studentskih filmova reč, dosta varira i često se pojavljuju filmovi koji pokazuju da su reditelji još uvek početnici. Međutim, isto tako, ima studentskih filmova koji mogu da posluže kao dobar showcase za svoje reditelje u nalaženju nekog daljeg profesionalnog angažmana.

Od igranih studentskih filmova, izdvojio se LASJE Barbare Zemljič, interesantna crna komedija o devojci u pubertetu i njenom ljubomornom ocu policajcu čijem efektu doprinosi i odlična fotografija Miloša Srdića. Kad je reč o dokumenrtarnim filmovima, zanimljiv je JANEZ JANŠA: PROJEKT koji govori o grupi umetnika koji su promenili ime u Janez Janša u sklopu svog koncepta i privukli veliku pažnju. Film sagledava tu priču iz vizure medija, Janšinih prijatelja, činjenice da je sam Janša kao mlad voleo savremenu umetnost i naravno iz vizure kritičara koji polemišu o tome da li je taj čin samo politički vic ili ima umetničku vrednost kao preispitivanje identiteta.

Kad je reč o kratkim filmovima, interesantan je bio film Nika Novaka DOM JE, KJER SI GA SKOPLJAŠ, kratki vestern u formi kadar-sekvence sa vrlo dobrom atmosferom. Ipak, dosta kratkih filmova sam i propustio tako da je sigurno bilo i nekih naslova koje sam propustio. Najočekivaniji kratki film svakako je učsenik ovogodišnjeg venecijanskog festivala TO JE ZEMLJA, BRAT MOJ Jana Cvitkoviča, međutim reč je o eksperimentu prilično neopterećenom smislom, njegovom pokušaju da filmski isprati vlastitu poeziju koji je poslužio kao neka vrsta promoa za celovečernji film koji upravo snima

Kad je reč o celovečernjim filmovima, imao sam prilike da vidim tri naslova, od kojih je jedan BESA Srđana Karanovića i o njemu ću kasnije napisati poseban post. Preostala dva su slovenački filmovi.

Prvi film koji sam pogledao na festivalu bio je OSEBNA PRTLJAGA Janeza Lapajnea, film koji je napisao zajedno sa jednim od najhajpovanijim mladih slovenačkih reditelja i scenarista, još uvek studentom Nejcom Svobodom. Ukoliko bi u dve reči trebalo definisati ovaj film, onda bi se mogao opisati kao slovenački rip-off DAMAGEa Louis Mallea, koji su starije žene u vreme sankcija konzumirale kod nas pod naslovom KOBNA VEZA.

Ono što Lapajne unosi kao novinu u izvornu premisu flma DAMAGE a to je pliot o ocu koji se smuva sa sinovljevom devojkom jesu neki vrlo simpatični crnohumorni elementi, neki iznenadni preokreti koji odvode film u pravcu VERY BAD THINGSa. Međutim, u scenarističkom smislu Lapajne ne završava film u pravom trenutku već u fazama kada situacija postane dinamična i zaslužuje klimaks, on ulazi u neka lutanja, ponavljanja, i otud film koji bi idealno trajao sat i po traje dva sata.

Iako film deluje vrlo inscenirano, jasno koncipirano i scenaristički i vizuelno, toKom razgovora posle filma Lapajne nas je sve zapanjio svojom pričom o tome kako mu je uzor bio Mike Leigh i tu se negde otkrilo da je njegova pretenzija dosta neusklađena sa mogućnostima, i što je još važnije sa prirodnom materijala.

U vizuelnom smislu, film je vrlo interesantan jer je sniman Redom i da nije grejdinga koji je insistirao na crnom (što je na kraju doveo do toga da na crnim površinama uključujući i kostime nema kontrasta), moglo bi se reći da je vrlo solidno realizovan. Ambijenti u kojima se dešava su karakteristični za višu srednju klasu, dosta su glossy što u određenoj meri podcrtava Lapajneovu pretenziju da snimi upmarket projekat i na neki način ga izmesti iz regiona.

OSEBNA PRTLJAGA je stoga interesantan film koji nažalost na kraju ipak biva sabotiran nekontrolisanom pretenzijom svog autora, i pored nekoliko interesantnih scena uglavnmom pobuđuje gledaoca da razmišlja koje bi scene izbacio a koje skratio. No, ako uzmemo u obzir generalni nivo regionalnog filma ovakav utisak čak nije loš.

Svoboda je na studentskom festivalu nastupio sa filmom SKRBNIK i u njemu je ponovio deo glumačke ekipe iz filma OSEBNA PRTLJAGA. Međutim, taj studentski film, uprkos tome što ga je slika Vilko Filač zaista nije na visokom nivou i čini se da Svobodi više leži pisanje od režije.

Daleko najbolji film koji sam uspeo da pogledam na ovogodišnjem nacionalnom festivalu slovenačkog filma u Portorožu je DISTORZIJA Mihe Hočevara.

U Sloveniji vlada slična situacija kao u Srbiji kad je reč o odnosu prema komercijalnom i nepretencioznom filmu. Naime, iako komedije imaju jako visoku gledanost poput KAJMAKA I MARMELADE ili PETLOVOG DORUČKA (oba su bila i u našim bioskopima) one nisu previše cenjene kao žanr, i to je potpuno legitimno, ali istovremeno postoje stalne žalbe na to kako je slovenački film slabo gledan. Uprkos tome, ne postoje pokušaji pravljenja ozbiljnijeg i kvalitetnijeg komercijalnog filma, iako ruku na srce, ni navedeni komercijalni hitovi nisu previše slabi u odnosu na nivo ex-yu šund-filma.

O šokantno slaboj gledanosti domaćeg filma u Sloveniji najbolje govori podatak da je vrlo solidan film Vinka Moderndorfera POKRAJINA ŠT. 2 imao tek 3000 gledalaca.

U svakom slučaju, DISTORZIJA je primer omladinskog filma koji nije u najužem smislu populistička komedija ali je vrlo komunikativan i ima veliki komercijalni potencijal. Reč je o vrlo ozbiljnoj produkciji Televizije Slovenija, ekranizaciji bestselera pisca Dušana Dima koja po svom production valueu izgleda kao film, i paradoksalno, u vreme festivala nije dobila novac od Filmskog sklada za prebacivanje na filmsku traku. Ipak, pošto je film lepo primljen na festivalu, možda će se okolnosti promeniti.

U svakom slučaju, u Portorožu se ponovio scenario iz ovogodišnje Vrnjačke Banje sa BEOGRADSKIM FANTOMOM, sala je uprkos popodnevnom terminu bila vrlo popunjena i film j probudio najveću reakciju od svih kojima sam ja prisustvovao u Portorožu.

Hočevarova priča je oslonjena na konvenciju omladinskog filma. Glavni junak je mladi panker koji želi da se izbori za mesto na sceni sa svojim bendom, ali nikako ne može da nađe odgovarajućeg pevača, plus ga na svakom koraku opstruiraju konkurenti iz rivalskog šminkerskog benda. Uz sve to idu i sve druge miteme filma o odrastanju, problemi sa devojkama, roditeljima i sl.

DISTORZIJA je nesumnjivo oslonjena na klišee i poznate taktike ali sve njih uspeva da plasira vrlo uspešno i da bude jedan od retkih omladinskih filmova iz regiona koji uspeva da uspešno aproprira miteme američkog omladinskog filma. Prvobitno su opet Slovenci bili dosta uspešni na tu temu u Košakovom AUTSAJDERUa ali taj film suštinski više pripada korpusu jugoslovenskog filma nostalgije sa političkom dimenzijom dočim je DISTORZIJA savremeni omladinski film.

Iako je reč o vrlo konciznoj urbanoj medlodrami, reditelj Hočevar, direktor fotografije Aleš Belak (koji kod nas često radi kao steadicam specijalista) i scenograf Miha Ferkov napravili su jako dobro vizuelno rešenje. Lokacije su sjajno izabrane, i sporadično vrlo atraktivne, Belak i Hočevar u kadriranju koriste dosta vrlo funkcionalnih pokreta kamere i dobro zarobljavaju teskobu urbanog života na planu kolorita tako da DISTORZIJA u svojim najboljim deonicama podseća na neke britanske filmove i serije.

Unutar kadra, priču nosi odlična glumačka podela u kojoj tinejdžeri odlično igraju tinejdžere. Ako imamo na umu da sam gledao film bez titlova i da sam na nivou detalja u dijalogu svakako imao jezičku barijeru, a da sam ipak sve razumeo i uživao u filmu, mislim da je DISTORZIJA vrlo uspešan naslov i nadam se da će odlična reakcija publike na festivalu biti dovoljna da mu omogući dolazak u slovenačke bioskope, a nadam se i dobru gledanost.

Kad je reč o nagradama Vesna (nazvanim po čuvenom filmu Františeka Čapa) dominirao je film Igora Šterka 9:06 koji nisam gledao ali čujem da je nešto na foru Polanskog i navodno je stvarno najbolji film. Establišment je bio iznenađen time što je SLOVENKA Damjana Kozolea, jednog od autora sa velikom reputacijom maltene potpuno zaobiđena.

Mi smo sa E-PIGSima dobro pošli, osvojili smo Specijalnu nagradu za poseban domet i glumac iz filma Primož Pirnat je osvojio nagradu za SLOVENKU i E-PIGS.