ŠIŠANJE - ODJECI I REAGOVANJA

Posle vrlo uspešne jučerašnje premijere, ŠIŠANJE je počelo da dobija i niz kritika u štampi i na Internetu. Kad je reč o štampi, Dubravka Lakić napisala je svoje razmišljanje o filmu koje možete pročitati OVDE a njen prethodnik u tom dnevniku, sada kritičar Blica Milan Vlajčić misli SLEDEĆE.
Što se Interneta tiče, mišljenja su takođe podeljena, u rubrici Moj Ugao na sajtu Kultura B92 imate ovakav prikaz, a na blogu Nas Dvoje dosta drugačiji.
Međutim, za posetioce Doba imamo jedan ekskluzivan tekst koji je napisao Dinko Tucaković za sledeći broj NINa na temu ŠIŠANJA i Novog srpskog filma uopšte:

DAS NOJE ZERBIŠE FILM - povodom premijere filma ’Šišanje’ Stevana Filipovića Kao i jedan od njegovih idola, Piter Džekson (Peter Jackson), Stevan Filipović ’pakuje’’svoje filmove po tri godine. Ok, reći ćete, mlad je. Ali od premijere ’Šejtanovog ratnika’ (2006) proteklo je još i nešto više vremena, koje je autor zrelo iskoristio za drugi film, koji u savremenoj kinematografiji, pa i u Srbijici, sve više znači pravi ... debii! Pre svega za pohvalu odabir teme. Navijači. Skinovi. Nešto što sam autor poznaje, jer su mu junaci,ako ništa drugo godištem bliski.. Dobra je i medijska strategija. Svečana premijera za Džeksonove producente u zabiti Okeanije, sa dobrim medijskim odjekom. Premijera 6.Oktobra, dan posle deste godišnjice 5og, i prve dekade, koju izgleda grickaju, neki skakavci – vanzemaljci, koji nemaju veze sa nama. Tema dobra. Ali teška. Tajming pametan ali i komplikovan. Svašta se nagruvalo od simbolike promena, socijalnog nezadovoljstva, Brankice i Brisa, promene selektora, gej parade ... u pokušaju, i neke spinovane buke i besa oko zabrane ’Srpskog filma’. Najpre da se razumemo. Čim čujem za nešto što sebe naziva ’grupa uglednih filmskih radnika’ a htelo bi da zabrani film, uhvatio bih za neki pištolj. Narvno filmski rekvizit. Ali oružje ne nosim iz principa. Ni ono koje samo pravi buuum i nikoga ne može da povredi. Čak sam dobio i batine kao i Teofil, pred ulazom u kuću kojoj stanujem od nekih tipova, koje nije snimio video nadzor,jer ga nema, i niko ih nikada nije uhvatio i stavio u neki kavez makar na tri meseca. Da u ovaj galimatijas tema nebi još uvodili reformu pravouđa, vratimo se ’Šišanju’.Navijači. Nekda nas fasciniraju kao kada su pre neki dan u intimnom polumraku stadiona Partizana’ na bis aplaudirali svojim gubitnicima, čestitajući im častan poraz protiv velikog protivnika. Onda sledeće jutro vidimo da su e oni malo nervozniji bili onako usput ulicama grada. I to ’naši’ sa ’ našima’. Ovaj put stranci su bili poštiđeni, i pakao nisu bili neki drugi. Kako mudro kaže jedan katalonski grafit, tamo gde se trenutno igra najbolji fudbal u Evropi:’Dragi turisti svi ste dobrodoli. Mi nećemo ubijati Vas. Mi se ubijamo međusobno!’. Od navijače su se kao udarnu pesnicu ’grebale’ razne političke partije. Kao i sa nikada suštinaski lustriranom policijom, došlo je vreme za plaćanje računa. Ispada da u našim zatvorima sa najvećim stepenom bezbednosti, uglavnom ljudi sa novim policijskim iskaznicima, čuvaju dojučeranje kolege. Slično je i sa navijačima, koji za potrebe poltike postaju na čas dobri momci, a onda po starom. Iako ’Šišanje’ podosta duguje nekim dobrim filmovima na sličnu temu, naprimer novozelandskom ’Romper Stomper’ (1992) koji je lansirao ’ošišanog’ Rasela Kroua (Russell Crowe), autorima je bliži ’Američka generacija X’ (American History X, 1998), a bilo bi fer pomenuti i ’Rane’ (1998) , Srđana Dragojevića, i kao prethodnika i otvarnja teme. To je onaj srpski film što beše titlovan u Hrvatskoj. Kako vremena lete a mi postajemo ’ politički korektni ’. A beše li ono što sada zvanična istorija naziva ’ sukob na prostorima bivše Jugoslavije ’, upravo i počelo na fudbalskim stadionima. Neki kvalteti prisutni su i u ’Metastazama’(2009) hrvatskog reditelja Branka Šmita (Branko Schmidt), koji smo i mi delimično finansirali. Došao je trenutak za još jedan citat Ivica Osim je govorio :’Često se budim i mislim da onda nismo promašili penal protiv Argentine( svetsko prvenstvo u Italiji) možda se Jugoslavija nikada nebi raspala!’. Možda nije sve do Miloševića, i novog svetskog poretka, nešto je i do Hadžibegića. ’Šišanje’ je dobar film, čiji su se autori mogli i manje mučiti da je bilo sluha, da se ulaže u teme koje se bave uzrocima a ne posledicama, i novu estetiku, kojom srpski film, gleda unapred a ne u uvek ’bolja stara’vremena. Tradicija nikada ne sme da se zaboravi, ali onaj nemac Alchajmer mogao bi da se penzioniše pre sedamdesete. Pa i onako se cerla Evropa kojoj stremimo podigla na noge. Zanimljiva glumačka podela sa Draganom Mićanovićem i Bojanom Novaković sa respektabilnim međunarodnim karijerama. Za razliku od ’Šejtana ...’ koji je bio žanrovski profilisan kao tinejdžerski film, ’Šišanje’ gađa šire i možda samim tim gubi fokusna potencijalnu ciljnu grupu.Za pohvalu je i profil glavnog junaka, koji je pomalo neočekivano – intelektualac. ’Dežurni’ patrioti će ga u svakom slučaju dočekati na nož, a u današnjem užasu od nepostojeće bioskopske mreže u Srbiji, pitanje njegove uspešne distribucije i solidnog broja gledalaca je diskutabilno. Jer radi se o rasnom bioskopskom filmu a ne nečemu namenjenom za festivalsko prenemaganja, iako je politički diskurs vidljiv i ambiciozan. Moj glas je za ’novi srpski film’, mlade autore koji vole svoju zemlju, istoriju, tradiciju ali i ne zatvaraju oči pred problemima zarad sitnog globalističkog profitiraja. Jer uz ’Srpski film’, a pre njega ’Šejtanov ratnik’ , ’Čarlston za Ognjenku’(2008), ’Život i smrt porno bande’ (2009) sa ’Šišanjem’ imamo ’das noje zerbiše film’ jednu od najuzbudljivijih savremenih evropskih kinematografija i vodeću u regionu, a ’Ordinary people’ (2009) i ’Tilva Roš’ (2010) i njihov uspeh, ne vidim kao antipode, nego drugu krajnost istog fenomena, koji je izašao iz doba nevinosti.

Dinko Tucaković

Ovaj tekst se ispostavio kao svojevrsan uvod u dalju analizu pojma Novi srpski film i to baš u onoj formi u kojoj je nastao na ovom blogu o čemu ćete biti blagovremeno obavešteni.