ÜBER LIFE

Kraj vrlo uzbudljive 2010. godine doneo je možda i najinteresantnije ostvarenje u sezoni a to je interaktivni film ÜBER LIFE koji bi se u okvirima konvencionalne terminologije najpre mogao definisati kao eksperimentalni film. Interaktivnost je iskorišćena kao pojam koji objašnjava sam sistem funkcionisanja filma, više služi kao uputstvo za gledanje. Naime, razvoj priče bira sam gledalac. To rešenje samo po sebi nije novo i ono je već korišćeno u čuvenom gimmick filmu William Castlea MR SARDONICUS u kome je publika glasanjem u bioskopu birala kraj koji želi da gleda a po nekim pretpostavkama, ovaj iskusni manipulator nikada nije ni snimio dva kraja jer mu je bilo jasno kakav ishod publika želi. I bio je u pravu. Drugi kraj navodno nikada nije izglasan.

Poslednjih godina, DVD meni je kao vid komunikacije između gledaoca i filma poslužio za neke pokušaje interaktivnosti te je upravo Dark Castle, producentska kuća Joela Silvera – koja je isprva bila isključivo posvećena rimejkovanju filmova William Castlea – snimila nastavak (rimejka Castleovog) HOUSE ON HAUNTED HILL Wiliiama Malonea pod naslovom RETURN TO HOUSE ON HAUNTED HILL i ceo gimmick ovog DTV naslova bio je u tome što gledalac može da bira dalji razvoj priče.

Otud, koliko god s jedne strane ÜBER LIFE delovao neobično u srpskim okvirima, zahvaljujući uključivanju publike u razvoj priče, njegov ključni kvalitet je u nečem potpuno drugom.

Osnovni kvalitet ÜBER LIFEa je u visokoj estetizaciji koju je dosledno sproveo autor Lazar Bodroža. Slično Aleksi Gajiću u filmu EDIT I JA, Bodroža je u ÜBER LIFE uneo ono što našem filmu jako nedostaje a to je upliv drugih umetnosti – u ovom slučaju likovnih ali i neverbalnog teatra koji diktira glumačku igru i čini da film bude konzistentno stilizovan.

Konačno, iako su mnogi naši reditelji počeli radeći muzičke spotove - ÜBER LIFE je aproprijacija možda i najpotentnije linije naše skole video spota a to je tradicija Borisa & Tucka, njihovih spotova za Laibach i EKV u kojima su a sličan način estetizovali globalno čitljive simbole i lokalni folklor.

Naravno, kao element tradicije neizbežno je pomenuti ČUDOTVORNI MAČ Vojislava Nanovića kao ključnog pretka fantasyja na našem filmu, a u krajnjoj liniji tu je i ŠEJTANOV RATNIK koji u Bodrožinom filmu dobija zrelog naslednika.

Milutin Milošević je dorastao da iznese ovaj eksperimentalni film i njegov karakter je dovoljno harizmatičan da privuče gledaoca da iznova, i iznova, upoznaje njegove priče.

Upravo Milutinova harizma stoji kao ključni argument da ÜBER LIFE nije hendikepirana igra, iz prostog razloga što su mehanizmi identifikacije u igri drugačiji. Za igru su potrebni harizmatični likovi, svakako, ali identifikacija proističe iz igračevog uopliva u samu igru i vezanost za vlastite poteze i sazrevanje u njoj. ÜBER LIFE međutim koliko god zavisio od gledaoca izlaže svoju priču, nema PRAVOG i POGREŠNOG izbora u smislu veštine, i što je najvažnije u jednoj stilitzovanoj formi uspeva da iskomunicira na planu identifikacije.

Sigurno je da će pasionirani gledaoci opredeljeni za teoriju moći da izvuku i zaključke o tome koji moralni aspekti gledaočevih izbora dovode do Razrešenja.

Rediteljski postupak je vrlo precizan. Izuzev Introa, priča je ostvarena bez reči, samo kroz akciju i simbole, premda uprkos radikalnosti postupka ima nesumnjiv mejnstrim potencijal.

Premda bi bilo zanimljivo gledati ÜBER LIFE u bioskopskoj atmosferi demokratskog odlučivanja što bi već bio umetnički (i politički) čin sam po sebi, ovo je u najvećoj meri home video doživljaj, u najboljem smislu te reči. Čak bi se moglo reći da je ÜBER LIFE mnogo uspeliji pokušaj od RETURN TO HOUSE ON HAUNTED HILL kako da se home video sceni da puni smisao i na određeni način, možda se upravo u ovoj formi krije budućnost DTVa?

Ako imamo u vidu da je poslednje dve godine DTV produkcija zahvaljujući autorima kao što su Anthony Waller, Isaac Florentine, Ben Ramsey ili Scott Mann uspela da nađe svoje mesto i da prevaziđe status utešne doze za ovisnike od stare arhaične žanrovske forme. ÜBER LIFE međutim uspeva da ponudi recept koji u fundamentalnom smislu može biti preuzet kao prototip za budućnost DTVa na globalnom nivou.

Za razliku od okolnih zemalja koje su postale lokacija za snimanje DTVa, Srbija možda upravo nudi ideju koja će ovom pravcu filmske produkcije dati preko potrebni smisao.