TILVA ROŠ@DOBA NEVINOSTI

Imamo veliko zadovoljstvo da sa vama podelimo utiske o filmu TILVA ROŠ koje je posle gledanja na Zagreb Film Festivalu, ekskluzivno za naš blog, zabeležio Drug Najstariji koji u Srbiji živi & radi pod (verovatno lažnim) imenom Ivan Velisavljević. Reč je o čoveku istančanog ukusa, vrhunskog poznavanja filma i ova analiza obećava da nas čeka ostvarenje najvišeg dometa:

TILVA ROŠ, DRAGI ZAGREB MOJ

Ovo nije filmska kritika, već izliv emocija. I zato neću lagati: poznajem ljude koji su pravili Tilva Roš. Osjećam neki generacijski sentiment prema njima. Samim tim, prije zagrebačke premijere u kinu Europa, na 8. Zagreb film festivalu, imao sam pozitivnu predrasudu. Želeo sam da film uspije, jer sam ljude koji su ga stvarali viđao na studijama, gledao sam njihove studentske radove, znao sam kako razmišljaju, i zato sam navijao da film bude dobar i osvoji Zagreb. Osim toga, tema, filmski utjecaji i način snimanja koje je redatelj Nikola Ležaić opisivao u interjvuima bili su mi veoma bliski, i činilo mi se da je Tilva Roš nastao iz istih pobuda zbog kojih sam nekada hvalio Šejtanovog ratnika, da nosi istu takvu pankersku energiju. Tim više mi je bilo drago da čujem zagrebačke frendove i poznanike kako s velikim entuzijazmom očekuju film, da vidim prepunu kino-dvoranu i gotovo cijelu filmsku ekipu na bini.

I, kakav je Tilva Roš?

A rekao sam da neću lagati: Tilva Roš je opak. Emotivan. Duhovit. Užasno političan, iako mu to nije bila osnovna namera. U tri reči: zajeban mali film.

Razne domaće uratke u kritikama sam hvalio iz raznih razloga: za neke sam mislio da su dobri, iako njihova poetika možda nije bila ono što inače volim na filmu; za neke da su vredni u kontekstu kinematografije, da su zanimljiva tendencija, iako sami po sebi nisu bili bogzna šta. Ali Tilva Roš je pun pogodak: to je ono zbog čega volim da gledam filmove.

Priča o dva skejtera iz Bora, provincijskog grada na istoku Srbije, Marku Todi (Marko Todorović) i Stefanu Stekiju (Stefan Đorđević), i devojci Dunji (Dunja Kovačević) koja komplikuje stvari tokom jednog leta, kada iz Francuske dođe na raspust, može delovati previše jednostavno, ali ona je pripovedni zamajac koji višestruko koristi preglednosti naracije: neki od ključnih postupaka likova nezamislivi su bez tog okvira. Ono što Marko i Stefan rade – digitalnom kamericom snimaju maštovita samopovređivanja, buše obraze iglama, bespoštedno tuku jedan drugog kaišem, valjaju se goli po koprivi – inspirisano je američkim serijalom Jackass, ali u sklopu sa skejterskom supkulturom, ljubavnom pričom i društvenom situacijom u Boru, dobija mnogo dublja i zanimljivija potencijalna značenja: samopovređivanje, telesni bol, i humor koji se unosi u tu sado-mazohističku igrariju, u Jackassu predstavljaju bizarnu zabavu dokonih Amerikanaca, u Fincherovom Fight Clubu poprilično konstruisanu filozofsku potku, dok je u Tilva Rošu to ne samo lični čin otpora, način da se osetiš živim kad si mlad i u Boru, već i vrhunsko zadovoljstvo, nihilistički čin kojim se od beslovesne američke supkulture i dekadencije dolazi do politički znakovitog.

Skejteri, a naročito Marko Toda, prikazani su kao radnička deca čiji roditelji protestuju zbog propasti i privatizacije Rudarsko-topioničarskog basena Bor. Radnici pokušavaju da se organizuju onako kako znaju, kako su naučili u socijalizmu, ili tokom demokratskih promena, štrajkovima, plakatima, blokadom grada. Njihova deca, međutim, nemaju mnogo iluzija: oni su već u depresiji kapitalizma koju su naučili od američkih uzora, i svoj mali anarhistični kolektiv pokušavaju da iskoriste kao štit, kao prostor za druženje, osećanje zajedništva, duh pobune i zadovoljštine. Međutim, ni taj kolektiv nije homogen: između Stefana i Marka postoje ne samo razlike i sukobi zbog Dunje, već i klasne razlike. Stefan dolazi iz bogatije kuće, bez problema upisuje fakultet, „dezertira“ iz provincije (vidimo ga kako čita „Designing Sound“, što znači da verovatno upisuje nekakav umetnički, prestižni fakultet), dok je Marko iz tipične radničke obitelji (otac je radnik RTB-a, majka pokušava da se bavi multilevel marketingom), nezaposlen je, ne nastavlja školovanje... Izvanredna scena Todinog upoznavanja sa mentorom iz Biroa za nezaposlene koji mu objašnjava šta je CV i čemu služi biro neprocenjiva je i kao duhovit prikaz junakove zbunjenosti i kao dokument jedne sumenute situacije u vremenu konačnog prelaza Srbije na eksploatatorsku praksu kapitalizma.

Da kolektiv bude dijalektičniji, u skejt-timu Kolos ima i individualista. U drugoj briljantnoj sceni, jedan od skejtera, mali Mekica (Nenad Stanisavljević), pijan, sažima svoju filozofiju: „Mene boli kurac, brate, i za tebe i za Kolos, brate, ja vozim skejt, znaš zašto vozim skejt, ne vozim za tebe i njega, brate, vozim skejt zato što volim da vozim skejt, a vi to ne razumete, kad neko radi ono što voli, ne razumete jer ste slepci“.

Upravo tako je snimljen Tilva Roš: ni za večnost, ni za festivale, nego zato što neki ljudi vole da snimaju filmove. Tilva Roš je preko potrebna revitalizacija amaterskog duha, mala ali značajna izmena proizvodnih odnosa unutar srpskog filmskog esnafa. Sam Ležaić je pre zagrebačke projekcije rekao da film posmatramo kao proizvod druženja a ne kao neki pretenciozan umetnički poduhvat. Osim što se u samoj priči vidi duh zajedništva, on se može pročitati i u opisu nastanka filma, u radu sa naturščicima, u cinema verite stilu, preobražaju, bez zadrške, stvarnih života glumaca u filmske likove.

S jedne strane, takav pristup vuče na ljuti ljevičarski art-house. Ali nije. Ili bar nije do kraja. Tilva Roš ima zajedničku crtu sa drugim pripadnicima „novog srpskog filma“: žanrovsku osvešćenost. U njemu je sve ono što smo voljeli dok smo bili mladi: Miliusov Dan velikih valova u priči o prijateljstvu i supkulturi, o kultu tijela i vremenu ljeta, Point Break Kathryn Bigelow u melodramskom trouglu, Lords of Dogtown Catherine Hardwick u radničkoj priči skejtera, i mitologizacija provincijskog prostora i odrastanja u njemu u maniru Novog Holivuda. Žanrovska osnova obogaćena je režijskom poetikom koja je karakteristična za indie film: vansantovski krupni planovi u kombinaciji sa dugim kadrovima, prikaz delova Bora u kojima obitavaju skejteri kao gotovo oniričnih mesta, pomoću toplih boja i komponovanja kadrova od fabričkih dimnjaka i sceničnih pustih predela oko fabrike (debitantski rad direktora fotografije Miloša Jaćimovića), dokumentaristički prilaz supkulturi, niskomimetična gluma, altmanovsko preplitanje dijaloga i zvukova (dizajnerski rad Danijela Miloševića, Ivana Uzelca, Nikole Medića i Jakova Munižabe), atmosferična muzika alternativnih bendova... U svemu tome, scena rasturanja supermarketa direktno iz Jovanovićevog Mlad i zdrav kao ruža i Radivojevićevih Buba u glavi. Prepoznatljiv žanr, indie stav, jugoslovensko nasleđe. Ja to volim. Za mene je to dobitna kombinacija. A po reakcijama zagrebačke publike tijekom i nakon filma, po smijehu i ovacijama – rekao bih da nisam usamljen.

I kaj mi drugo preostaje osim da najtoplije preporučim Tilva Roš Nikole Ležaića? On je punk, yu wave, teorija bola, praznina tijela. Načuljite uši, otvorite oči. Uskoro će igrati u kinu pored vas. Nemojte ga propustiti.