NEPRIJATELJ na vratima

Posle premijere NEPRIJATELJA Dejana Zečevića jedno je sigurno - ohrabrenje proisteklo iz ČETVRTOG ČOVEKA nije bilo uzaludno i srpski film je napravio korak napred u razvoju ozbiljnog repertoarskog filma oslonjenog na žanrovske tradicije. Posle LEPIH SELA našem filmu je trebalo dugo vremena da proizvede ovako ozbiljan ratni film koji ima integritet i u rediteljskom i u ideološkom smislu.

Kao ni ČETVRTI ČOVEK ni NEPRIJATELJ nije u osnovi film koji govori o genezi sukoba, političkim okolnostima u kojima se on dešavao, već o psihološkoj dimenziji takvih događaja. Međutim, iz psihološke dimenzije može se prepoznati i ideološka tako da u slučaju ovog filma ona na kraju priče biva i konkretizovana i zalazi u motivacije koje su bile prikrivane dosadašnjim balkanizacijama naših istorijskih procesa.

Otud, NEPRIJATELJ može biti i svojevrsni naslednik LEPIH SELA jer od početka u svoju priču uračunava Drekavca koji ovde dobija i svoj ljudski oblik u liku Dabe, lutalice koji je utekao iz ludnice kada je nastao haos u Bosni.

Ipak, pomenuti haos u ovom filmu predstavlja jednu civilizacijsku nultu tačku kojoj se prilazi bez istočnoevropske sklonosti ka zloupotrebi teme, sažaljenju ali i bez mediteranske lakomislenosti i identifikacije sa raznim vrstama preterivanja po kojima su naši filmovi poznati.

Za razliku od LEPIH SELA, NEPRIJATELJ međutim ostaje u domenu priče o grupi izolovanih ljudi bez traumatične predistorije, u skladu sa tradicijom ratnog filma koji ne pretenduje da u rat donosi privatne probleme već da vrši obrnut proces, da rat stvara promene na ličnosti.

Otud je ključna ironija ovog ratnog filma u tome što se dešava posle kraja rata, nedelju dana posle potpisivanja mira, ali je još važnije to što se dešava u svetu post-WE WERE SOLDIERS filma, odnosno posle filma Randalla Wallacea koji je bio jedinstven po tome što je u domen ideologizovanog ratnog filma uneo prikaz vojnika preko čijih leđa autor ne pokušava da naplati svoje ideološke račune.

U rediteljskom smislu, Dejan Zečević donosi ono što je našem filmu zbilja nedostajalo a to je ozbiljan, ubedljiv pripovedački pristup, sa likovima koji pretenduju na to da budu uverljivi, ambijentima koji istovremeno doprinose i realizmu i estetizaciji događaja. U periodu kada su u našoj kinematografiji cenjeniji filmovi koji nisu bazirani na dramaturškim i glumačkim rešenjima već na nekim drugim adutima, Zečević uspeva da izbori mesto klasičnom filmmakingu na našoj sceni. Uprkos tome što se legitimisanjem nekih drugih rediteljskih pristupa proširio asortiman autorskih praksi, klasični pristup ipak nije izgubio svoj značaj i prestao da bude okosnica kinematografije, osim kod nas, gde su naslovi poput PORNO BANDE ili TILVA ROŠA u priličnoj meri, i sasvim zasluženo, zasenili ostatak produkcije. NEPRIJATELJ u tom smislu vraća ovaj klasični pristup u igru što je važno za opstanak naše kinematografije jer takvi filmovi ostaju okosnica gledanosti i mnogih filmskih zanata.

NEPRIJATELJ je najzreliji film Dejana Zečevića u opusu koji se odlikuje pre svega stalnim napredovanjem i nezadržavanjem na uspelim formama koje ipak imaju ograničeni rok trajanja (setimo se uspeha DEČAKA IZ JUNKOVCA). U ovom filmu su međutim značajno pomogli i direktor fotografije Dušan Joksimović koji se vraća na svoje mesto zločina iz LEPIH SELA, Nemanja Mosurović sa efektnom i nenametljivom muzikom, kao i majstori za specijalne efekte iz Hrvatske i Srbije koji su ratna dejstva učinili ubedljivim.

Ono što je najvažnije jeste da NEPRIJATELJ i stanje našeg filma u celini sada već ohrabruju i sa pravom možemo očekivati još bolje filmove kako se budemo udaljavali od prelomne 2006. godine. Novi filmovi donose nove izazove ali iako je prehrabro obećavati da će Srbija biti nova Južna Koreja svakako više nije kao Severna na koju je kinematografski donedavno ličila.

NEPRIJATELJ nije film koji bi se dopao Kim Jong Ilu ali Mel Gibsonu verovatno bi. Između ostalog i zato što se Zečević istinski oslanja na glumce iz Republike Srpske i tamošnje lokacije snimajući film koji reprezentuje njihovu situaciju na jedan dostojanstven i pošten način, bez pokušaja da je zloupotrebi u bilo kom smislu.