DANI KONKURSA I RAZONODE - matematika druge vrste

Kao i svi kvalitetni sitkomi i Konkurs Filmskog centra Srbije ima tu sposobnost da traje godinama, bude baziran na karakterima koji se ne menjaju, ritualizovanoj radnji koja uvek ima isti ishod i da mu se iznova vraćamo jer uživamo da se smejemo.
Ovogodišnji Konkurs međutim ima sve osobine Novogodšnjeg specijala, dakle traje duže i pokušava da se pozabavi nekom ipak kompleksnijom pričom, možda čak izbaci neke poznate i uvede neke nove likove. U najmanju ruku nam sleduju slavne ličnosti u kameo ulogama.
Pa ipak, ako treba neku osobinu naročito istaći to je već dobro poznato nepoštovanje prema filmskim autorima koje prosto možemo opipati prilikom svakog Konkursa. Naime, kod nas postoji uvreženo verovanje da je ipak mnogo lakše napisati scenario od stotinak strana, naći nekog reditelja koji je spreman da provede godinu-dve dana svog života baveći se time, naći nekog producenta koji je spreman da eventualno ode u zatvor ili dobije batine baveći se tim filmom, nego što je sedeti u kancelariji, raspisati konkurs, dobiti sređene, umnožene, ukoričene projekte na noge i naći neke ljude koji će to da pročitaju i vrednuju, u razumnom roku, naravno.
Ovo treće je svakako i najzanimljivije. Dakle, zašto su ljudi u Srbiji spemniji da pišu nego da čitaju? Ako ostavimo skribomaniju i razmaštanost po strani, nemogućnost Filmskog centra da regrutuje pojedince koji bi bili zainteresovani da čitaju neke scenarije i da na kraju toga malo popričaju koji je najbolji, sigurno ne proističe iz toga što mali broj ljudi kod nas smatra sebe doraslim da procenjuje tuđi rad. Pre će biti da se radi o tome da je svima jasno da ih na Konkurs ni ne zovu da bi procenjivali tuđi rad već da bi rešili jednačinu kako podeliti pare među onima koji su ih zaslužili na ovaj ili onaj način. Ta jednačina iz godine u godinu ima sve više nepoznatih, ne samo zato što je sve više potentnih učesnika na konkursu već i zato što je uvedena dimenzija vremena odnosno mogućnost da se nekada u budućnosti naplati odluka doneta danas.
Otud niko više zapravo ne misli da je dorastao toj vrsti matematike, ne samo zato što im slabo idu osnovne računske operacije već i zato što je sve više matematičara koji mogu da, kao prošle godine, izađu pred Upravni odbor sa tvrdnjom da je neko petljao sa zagradama, ili što je još gore, da je matematika dovoljno napredovala da nešto što je do juče bilo aksiom više ne važi.
Otud više niko ne sme da proziva učenike iako bi mnogi rado izašli na tablu.
Sa takvim vaspitačima, sasvim je jasno zašto deca odavno sumnjaju u ocene koje im se dodeljuju, pa se često žale nastavničkom veću. Međutim, to ipak ne znači da FCS nije kao škola koja je tu zbog dece, a sasvim sigurno nisu deca tu zbog nje. No, očigledno je da je FCS kao škola koja najpre vodi računa o deci čiji su roditelji platili krečenje.
To međutim ne znači da i mi ostali nemamo pravo da znamo šta je to toliko smešno?
Potpuno je neverovatno da ovogodišnji Konkurs obavija takva misterija, naročito zbog toga što je sasvim moguće da se neki ljudi nisu prijavili iz puke obesti ili rekreacje već zato što su svoju profesionalnu budućnost možda želeli da baziraju na njegovom ishodu. Ovako kako je sada, imamo situaciju da je nekoliko desetina ljudi dalo svoju intelektualnu svojinu na uvid grupi nepoznatih lica, u skladu sa pravilima igre koja su potpuno nejasna (važi Pravilnik, ne važi Pravilnik?) i sada svi čekaju šta će se dogoditi. To nije način na koji može biti administrirana profesionalna kinematografija.
Anegdote o tome kako je iz totalnog javašluka proistekla genijalnost treba ostaviti biografima Rogera Cormana. Uostalom, cormanovska faza naše kinematografije je valjda prošla još 2006. godine?