CINEMA KOMUNISTO - odjeci i reagovanja

Čitalac ovog bloga koji je želeo da ga potpišemo pod šifrovanim imenom "Gospodin Kirac", pogledao je CINEMA KOMUNISTO Mile Turajlić i javio se sa svojim utiscima o filmu. Uživajte:

CINEMA KOMUNISTO je začet kao film o propasti Avala filma, nekada najveće producentske kuće u socijalističkoj Jugoslaviji. Tokom nastajanja je prerastao početne okvire i proširio se na film o vremenima kada je komunistička vlast, u skladu sa Lenjinovom opaskom o najvažnijoj umetnosti, ulagala veliki novac u razvoj kinematografije – ali i zarađivala veliki novac dovodeći visokobudžetne strane produkcije.

CINEMA KOMUNISTO, dakle, nije presek kinematografije nastale za vreme komunizma i ne bavi onom suptilnijom stranom državne propagande koja je kroz negovanje mekih disidenata stvarala iluziju slobodnog društva za inostranstvo. On se koncentriše na onaj period u kom je jugoslovenski film sanjao svoj holivudski san – to jest na strane spektakle snimane u Jugoslaviji i domaći ratni spektakl koji je služio mistifikaciji partizanske borbe.

Turajlićeva je napravila odličan izbor sagovornika, pa se u CINEMA KOMUNISTO pojavljuje najveća zvezda partizanskog filma Bata Živojinović, Brozov omiljeni reditelj Veljko Bulajić, legenda srpske scenografije Veljko Despotović ali i nekadašnji čelnik Avala filma Gile Đurić i pomoćnik režije Stevan Petrović. Rediteljka se odlučila za dokumentarac bez naratora, intervenišući montažom, izborom inserata i ambijenata u koje su sagovornici smešteni. Jedan od junaka filma tako postaje i beogradski hotel Metropol kroz koji je u svoje vreme prodefilovao veliki broj svetskih filmskih zvezda, što na vrhuncu, što na zalasku slave. Takođe, intervjui su veoma dobro i precizno režirani pa se ne svode samo na smenu „glava koje govore“. Uopšte, CINEMA KOMUNISTO je film u kom je svaki kadar precizno osmišljen što je retka vrlina i za srpske igrane filmove, a nekmoli dokumentarne.

CINEMA KOMUNISTO je duhovit i zabavan film koji se lako nosi za, za dokumentarne filmove velikom, dužinom od 100 minuta. Mada ima tumačenja po kojima se radi o apsolutnoj glorifikaciji prošlosti i potrazi za izgubljenim zlatnim dobom stvari ipak ne stoje tako. Tačno je da CINEMA KOMUNISTO ima snažan nostalgičarski naboj ali to je uslovljeno samom temom propasti nečega što je u svoje vreme bilo snažno i uspešno.

Turajlićeva od samog početka film postavlja u jednom ironičnom tonu koji ukazuje da nije sve bilo sasvim idealno. U Jugoslaviji jesu snimani skupi strani filmovi i spisak ljudi koji su u to vreme prošetali Beogradom je impresivan ali rediteljka ne propušta da umetne snimak francuske ekipe koja se žali na odnos koji su naše filmadžije imale prema poslu. Slatki život filmskih radnika i glamurozne svečanosti kao što je bio festival u Puli bili su uslovljeni potpunom i bespogovornom odanošću maršalu Jugoslavije (i kaplaru Austro-Ugarske). On je pak, osim što je bio najveća tema i inspiracija jugoslovenskih reditelja, u sebi spajao i funkcije producenta, saradnika na scenariju, kasting direktora i glavnog arbitra pulskog festivala. Čini se da nikome od sagovornika to ne smeta, mada svi najviše vole da se sete kako su nekom prilikom bili hrabri i Brozu nešto odbrusili (nikada preterano grubo). U svakom slučaju, sa smrću najvećeg sina i jugoslovenska kinematografija prestaje da postoji na dotadašnji način.

Uz sve pobrojane vrline, CINEMA KOMUNISTO ima i određene probleme. Najpre, iako precizno locira ključne motive i momente u nastajanju jugoslovenske kinematografije (1948 i „istorijsko ne“ te okretanje Americi koje je potom usledilo, dolazak Ratka Draževića na mesto direktora Avala filma, potreba za devizama koju je režim donekle rešavao rentirajući domaće kapacitete strancima, dekadentna faza započeta Ustavom iz 1974 i galopirajućom senilnošću) film, nažalost, ne saopštava ništa novo iole informisanom domaćem gledaocu i biće mnogo zanimljiviji nekome van prostora bivše Jugoslavije.

Drugo, iako je doživotni predsednik svakako bio centralna ličnost jugoslovenske kinematografije i osvedočeni filmofil, ipak je previše pažnje posvećeno njegovom liku i delu. Snimci njegovih prekempiranih javnih nastupa pružaju mnogo radosti i dosta govore o ondašnjem društvu ali su svakako morali biti sažetiji. Lamentiranje njegovog ličnog kinooperatera Leke (dosta zgodan nadimak) Konstantinovića nad prohujalim vremenima će svakako izazvati emocionalnu reakciju kod dela publike i ima svoje mesto u ovom ostvarenju, ali mu je dato više vremena nego što objektivno zaslužuje. Sam izbor teme je zahtevao film koji će biti manje liričan a više političan.

Sa tehničke strane CINEMA KOMUNISTO je na visokom profesionalnom nivou. Fotografija Gorana Kovačevića je veoma dobra iako se primećuje da nije ceo film sniman istom tehnikom. Treba izdvojiti i tradicionalno dobru muziku Nemanje Mosurovića i sjajnu montažu Aleksandre Milovanović.

CINEMA KOMUNISTO je film koji svakako treba pogledati. Čak i ako ne naučite ništa novo, dobićete jednu uzbudljivu vožnju kroz istoriju jugoslovenskog filma.

Cinema Komunisto (trailer) from Mila Turajlic on Vimeo.