SRPSKI FILM U 2010 - INCEPTION & LEGACY

Godine borbe za novi odnos snaga na srpskoj filmskoj sceni konačno su rezultirale time da i 2010. poput 2009. Bude obeležena sa barem nekoliko značajnih naslova koji su u određenom smislu pomerili poimanje kinematografije u našoj filmskoj praksi.

Horor je u svetskim okvirima osvežen SRPSKIM FILMOM Srđana Spasojevića, naslovom koji je konačno uspeo da u praksi sprovede deo estetskih postulata koje je godinama u našoj javnosti uporno zastupao Aleksandar Radivojević. Burne reakcije možemo ostaviti po strani kada rezultat ovako ubedljivo pokaže da je njegov način mišljenja relevantan u inetrancionalnim okvirima. SRPSKI FILM je naslov koji je polarizovao svaku publiku pred kojom je prikazan ali krajnji ishod – a to je međunarodno priznanje i značajno mesto u prošlogoduišnjoj internacionalnoj žanrovskoj ponudi – mogu značiti samo jedno – hrabrost i istrajavanje u sprovođenju vlastite poetike na kraju uvek donosi rezultate tako da ovaj film treba da bude nadahnuće i onima koji ga vole i onima koji ga ne vole.

Odnos prema žanrovskom filmu kod nas zahvaljući filmovima kao što su ČETVRTI ČOVEK Dejana Zečevića i SRPSKI FILM više nikako nije potcenjivački kao što je bio i nadamo se da više neće biti vraćanja na staro, na vreme kada bi ovakve ideje bile ismejane. S druge strane, primetna je neumerena zastupljenost žanrovskih tema i vizura u kritici i teorijskim radovima i vrlo lako se može desiti da se prevelikim insistiranjem na žanru i preuveličavanjem njegovog značaja u širim kinematografskim tokovima stvori i otpor prema ovom pogledu na film i da žanrovska vizura postane vrlo brzo stvar podsmeha kao što je u svoje vreme bilo nekritičko vrednovanje evropskog festivalskog mejnstrima.

U tom smislu, značajno je da se u Srbiji pojavi nova generacija kritičara koji će bolje razumeti i druge vrste filma pored žanrovskog a da to razumevanje ne bude puko prepisivanje festivalskih kataloga.

Lep primer razumevanja savremenih filmskih tokova je TILVA ROŠ Nikole Ležajića koji je postigao veliki uspeh na festivalima bez podilaženja karakterističnim političkim temama koje filmovima iz regiona inače donose uspeh. Ovaj film još uvek nije prikazan kod nas ali po svemu onome što smo uspeli da saznamo iz pouzdanih izvora reč je o ostvarenju koje je na pravi način sprovelo dostignuća savremenog art-house filma a naročito američke nezavisne scene u našim okolnostima i kroz priču smeštenu u Bor već na nivou lokacije postavio nov ambijent što je upravo i karakteristika savremenog (pre svega kako rekosmo američkog) indie filma. Kod nas se stalno priča o tome kako treba snimati filmove po uzoru na inostranu indie i art-house scenu ali Ležajić je redak primer reditelja koji je u toj ideji do kraja i istrajao.

Ekskluzivnost naslova kao što su TILVA ROŠ i SRPSKI FILM međutim ne znači da treba zanemariti srpsku bioskopsku publiku kao strateški cilj naše kinematografije i samog Novog srpskog filma.

Pred sam kraj 2010. godine u bioskopima se pojavio MONTEVIDEO Dragana Bjelogrlića, prvi od dva filma nastala po ekranizacijama istinite priče o pohodu srpskog sastava u dresu Jugoslavije na Svetsko prvenstvo u Urugvaju. Ovaj film je poslužio kao dosta dobar podsetnik na to zašto se mnogi među nama uopšte bave filmom. Reč je o delu sa besprekornim konceptom, od izbora priče do samog pristupa likovima i prikazivanju događaja. Koliko god činjenica da je reč o filmu smeštenom u epohu budžetski izdvaja ovaj film iz okolnosti naše kinematografije, sasvim je sigurno da rekonstrukcija prošlog vremena nije ključni razlog njegovog uspeha kod publike i što je još važnije vrlo dobre recepcije i kod kritike i u esnafu. Ključ je u odnosu prema samoj temi, kao što je uostalom sa znatno manjim budžetom pokazao BEOGRADSKI FANTOM Jovana Todorovića pre par godina. Za razliku od tipičnog srpskog filma koji konstatuje problem i onda vuče svog junaka kroz talog te nevolje sve do neumitnog kraja tradicionalno oličenog u smrti, Smrti kao biološkoj i dramaturškoj neumitnosti našeg podneblja, MONTEVIDEO nudi PROBLEM ali nudi i REŠENJE. Zatim, prema ovoj zemlji i narodu ima jedan pozitivan, ne bajkovit, već naprosto normalan odnos kao prema grupi ljudi koji imaju pravo da kroz takmičenje izbore svoje mesto u jednoj široj zajednici. Konačno, MONTEVIDEO obnavlja našu kinematografiju u kadrovskom smislu uvodeći generaciju novih glumaca, sa licima od milion dolara i harizmom koja će im u spoju sa uspehom ovog filma doneti status zvezda i mesto u obnovi naše kinematografije.

Uticaj jednog ovakvog filma na Novi srpski film može biti samo pozitivan jer najzad imamo posla sa respektabilnim mejnstrimom u odnosu na koji mož da se gradi alternativa. MONTEVIDEO je bez ikakve sumnje veliki povratak srpskog imperijalnog filma, kvalitetnog i komunikatiovnog izraza koji nam je i omogućio lidersku poziciju u regionu.

ŠIŠANJE Stevana Filipovića je u skladu sa svojim mogućnostima podsetilo na tradicionalno interesovanje naše publike za filmove koji se dotiču ozbiljnih i gorućih tema. Otud svaki od sedamdesetak hiljada gldalaca koji su učinili ŠIŠANJE najgledanijim srpskim filmom u 2010. godini služi da podseti kako još od vremena OKUPACIJE U 26 SLIKA, preko LEPIH SELA i RANA do danas, našu publiku ne privlače isključivo lagane teme, šund i pitki pristupi.

Isterivanje publike iz bioskopa na kome se sistematski radilo godinama dovelo je do toga da danas velčiki deo naših reditelja zapravo ni nema ozbiljne planove kad je reč o eksploataciji vlastitih filmova u srpskim bioskopima. Okolnosti u kojima se pozicija filma isključivo legitimiše na stranim festivalima i sistematsko obesmišljavanje rezultata sa naših blagajni kao bilo kakve reference lako može dovesti do toga da u budućnosti potpuno izostane podrška za srpski repertoarski film. Iako je jasno da država pre svega treba da pomogne umetnički vredne i nekomercjalne filmove, to ne znači da repertoarski filmovi ne mogu imati umetničku vrednost ali je isto tako činjenica da je nju teže valorizovati. Naime, svakako je da su veće šanse da u toku jedne sezone srpski art-house film uđe među deset najboljih ostvarenja svoje vrste u svetu nego što, recimo, srpski triler može da uđe među prvih pedeset. To ipak ne znači da, recimo, srpski triler ne treba da postoji. U novim okolnostima će međutim biti sve teže pozicionirati tu vrstu filmova kod nas a ne smemo dozvoliti da oni nestanu.

Godine borbe su dale rezultate ali sada je važno da se ne zaboravi šta je bio početni cilj a to je obnova srpskog filma u njegovoj staroj slavi i autorskoj raznovrsnosti, sa snažnim uporištem u našoj bioskopskoj publici i prepoznatljivim identitetom u inostranstvu. To dugujemo generacijama koje su radile pre nas i pokazale nam da je ovde moguće napraviti ozbiljnu kinematografiju kao i generacijama koje će doći posle i već sada počinju da se bave filmom.

Ako se u toj borbi zaluta u isključivost, kao što postoji rizik u domenu kritike, sve što je do sada postignuto biće uzaludno. Želimo vam da se lepo provedete za praznike i da u 2011. godine svako od nas bude na korak bliži onome što želi od srpskog filma.