SJEĆAŠ LI SE TILVA ROŠ?

TILVA ROŠ je film koji će pomoći da nas filmska istorija više ne zatekne nespremne. Debitantski film Nikole Ležaića doneo je u našu kinematografiju jedan apsolutno aktuelan naslov, sasvim u toku sa onim što se dešava u svetu, bez ikakvih ustupaka na lokalnom ili internacionalnom planu, koncept koji komunicira i stoji na oba nivoa.

Prva stvar koja se mora primetiti u vezi sa TILVOM je to što se u opisu ovog filma ne može koristiti reč „priča“. Ovo je pre svega „film o“ pre nego „priča o“ i ključni domet ovog rada jeste pojavljivanje jednog reditelja koji bez ikakve sumnje misli isključivo u filmskim koordinatama, izražava ideje kroz pokretne slike a ne kroz neke druge pojmove kasnije prevedene u film. To ne čini filmove koji su „pričanje priče“ manje vrednim, ali posle dužeg vremena imamo priliku da u našoj kinematografiji vidimo reditelja koji sa uspehom sprovodi dobro osmišljen i konzistentan postupak.

U tom smislu, kvaliteti TILVE ROŠ polaze pre svega iz Ležaićevog koncepta, brižljivo komponovanih kadrova koje je izvanredno realizovao direktor fotografije Miloš Jaćimović, iscrpnog korišćenja i veštog izbora filmičnih lokacija u Boru na kojima pokazuje istančani rediteljski nerv, i konačno osmišljavanjem „ljudskog faktora“ u kadru a to je baziranje glumačke podele na mladim naturščicima. Osmišljenost filma u više ravni, i vrlo konkretne ideje o nekim aspektima filmskog izraza koji se u našoj kinematografiji često zanemaruju ili prepuštaju saradnicima, pokazuje Ležaića kao retkog reditelja sa preciznom vizijom i potpunim razumevanjem medijuma.

Ipak, ne treba zanemariti ni dobrodošao rediteljev bekgraund u drugim umetnostima kao što su alternativni strip ili muzika, a naša kinematografija može samo napredovati od tako svestranih pristupa kao što je već pokazao film EDIT I JA Alekse Gajića.

Međutim, Ležaićeva osmišljenost ispraćena je izvanrednom realizacijom tih zamisli, i ono što se na kraju nameće kao ključni adut TILVA ROŠA je to što zapravo ova estetika funkcioniše, što dugi kadrovi i naturščici u njima nisu tegoba i mana/rizik koji se nije isplatio, već adut filma.

Ležaić uspeva da dovede sirovost do nivoa visoke estetizacije, te je TILVA ROŠ zaista s pravom bila upoređivana sa Gus Van Santom i vrhuncima američkog nezavisnog filma.

U tom smislu, TILVA ROŠ je možda i prva instanca u kojoj naša publika, a zašto ne reći i kritika, može da istinski razume američki nezavisni film. Teorijsko poznavanje Amerike, njene kinematografije i okolnosti svakako omogućuju da se američki nezavisni film razume na nivou pojmova, ali Ležaić nam omogućuje da prenoseći tipične preokupacije američkog nezavisnog filma u našu sredinu zaista organski osetimo njegov smisao. Pored vizuelnih i pripovedačkih rešenja koja su formalno čitljiva i jasna, Ležaić omogućuje da pričom iz našeg podneblja razumemo i geografsku suštinu američkog nezavisnog filma koji karakteriše smeštanje priča van tipičnih „filmskih centara“ koje znamo iz mejnstrim filma, bilo da je reč o Los Anđelesu, Njujorku, pustinji iz vesterna ili „nepoznanicama“ između dve obale. Stoga, nije preterano konstatovati da je TILVA ROŠ možda najbolji udžbenik za razumevanje amričkog nezavisnog filma ikada sročen na srpskom.

Odustvo jasne fabulacije autorove ideje, ne znači da se o TILVI ROŠ ne može diskutovati na nivou vanfilmskih pojmova, samo što je srećom red obrnut, diskusija proističe iz filma a ne film iz diskusije.

TILVA ROŠ vraća JACKASS korenima koji su danas već pomalo zaboravljeni, a to je činjenica da je iza celog koncepta stajao Spike Jonze, takođe velikan američkog nezavisnog filma, da je to bila edgy emisija sa pametnim glupiranjem, a ne povod za blokbastere u tri dimenzije. U trenutku kada je dakle sam JACKASS na ideološkoj raskrsnici, smeštajući ga u Bor, Ležaić ga stavlja u sam ideološki vrtlog.

Naime, TILVA ROŠ nije film o culture clashu, nije ovo priča o Jamajkancima koji voze bob, Warholovim zemljacima iz zavičaja koji ne znaju ništa o njegovoj umetnosti, o nekom prepoznatljivom vidu zapadnjačke razbibrige u bizarnim istočnoevropskim okolnostima, već mnogo ozbiljnije promišljanje jednog društva koje je u okolnostima tranzicije potpuno trulo, koje je kapitalizam prožeo u svojoj najekscesivnijoj formi, o jednom letu u kome mladi nezavisno od toga da li idu na fakultet ili ostaju u rodnom gradu sa idejom da se zaposle, jedino što istinski planiraju jesu novi vidovi samopovređivanja koje će zabeležiti kamerom.

Otud je odnos prema telu vrlo zanimljiv, i to ne iz vizure mladih ljudi već njihove okoline. Naime, dok se roditelji koji su žrtve kapitalizma, sumorni radnik u topionici i otpuštena žena koja se zaluđuje kućnom prodajom kozmetičkih preparata, brinu za svog sina koji se samopovređuje, otac koji je sindikalni vođa i neka vrsta tranzicionog pobednika, sa simpatijama gleda na JACKASS snimke svog sina, kao da zna da je to jedini put kroz koji će se u dogledno vreme iskazati.

Otud se JACKASS stantovi koje junaci izvode mogu smatrati njihovim jedinim ličnim izrazom sa kojim mogu da nastupe u javnosti i eventualno ostvare kopču sa svetom u bilo kom smislu.

To nas dovodi do jedne od dominantnih tema Novog srpskog filma, prisutne i u PORNO BANDI i u SRPSKOM FILMU a to su bizarni i vrlo specifični modusi odnosa prema telu kroz koje ljudi odavde komuniciraju sa svojom okolinom, s tim što kod Ležaića mi nemamo inostranog recipijentam, odnosno ne znamo da li YouTube klipovi njihovih akcija imaju inostranu publiku, premda nema razloga da sumnjamo u to. Uostalom soundtrack na kojima su pesme američkih nezavisnih bendova pokazuju da je TILVA ROŠ deo jedne šire underground internacionale.

Odnos prema Boru kao gradu je takođe intrigantan. Naime, Ležaić je, kako je već rečeno, izvanredno snimio ovaj grad i lokacije zaista stoje kao integralni deo filmskog izraza – Bor je jedan od likova u ovom filmu. Međutim, iako je iz okolnosti jasno da je reč o gradu koji je u krizi, da je je reč o jednoj urbanoj sredini koja svojom arhitekturom znatno utiče na ponašanje svojih mladih stanovnika koji lutaju kroz napuštene industrijske ambijente i apropriraju ih za svoje potrebe, pretvarajući ih iz garanta svoje sigurne materijalne budućnosti i zaposlenja u prostor za zabavu, on ipak pokazuje jedan snažan puls grada. Bor nikako ne može biti tumačen kao grad-žrtva. Štaviše, Ležaićev Bor je grad koji ima svoju specifičnu atmosferu, svoj specifičan humor, stil, i uprkos tome što je dosta često bio prisutan u našim filmovima, po prvi put dobija svoje istinsko mesto na geografskoj mapi naše kulture.

Život ovom gradu u filmu daju upravo mladi likovi, osobe sa očuvanim biološkim resursima, čiji organizam odbija da se preda depresivnim tokovima i njihova tela koja se kroz određene vidove samopovređivanja prosto moraju korigovati novim okolnostima. Otud kada mu traže CV, glavni junak nema izbora nego da ponudi svoje telo kao jedinu i najbolju referencu.

U određenom smislu, kao što američki nezavisni film kroz TILVA ROŠ konačno dobija svoj puni smisao za srpsku publiku, i omogućuje joj da ga ubuduće ne gleda tako akademski, tako i globalna kontrakultura oličena u JACKASSu i skejterskim subkulturama dobija svoju reafirmaciju i infuziju smisla upravo u Boru. Kako se JACKASS degenerisao u ono što jeste danas a skejt subkultura postala muzejski eksponat o čemu svedoči izvanredni film Catherine Hardwicke LORDS OF DOGTOWN, Ležaić obe stvari vraća u život i daje im pun smisao u 2010. I 2011. godini.