TILVA ROŠ - ODJECI I REAGOVANJA

Današnja press projekcija filma TILVA ROŠ odjeknula je snažno i ceo dan nam stižu utiski u rasponu od "najbolji omladinski film u istoriji naše kinematografije", "najbolji srpski film ove decenije", "bolji od Van Santa" i sl.
Samim tim, jasno je da premijeru prvog februara očkeujemo još nestrpljivije nego do sad kada smo je očekivali naprosto nestrpljivo. Đorđe Bajić je danas bio na toj projekciji i evo jedne sveže reakcije, i jednog sirovog utiska. Uživajte:
Ako pratite filmska dešavanja, za Tilvu Roš ste verovatno već čuli. Film je prošle godine igrao po inostranim festivalima, nagrađivan je, a početkom 2011. godine, uz popriličan hajp, stigao kući. Premijera u Boru je danas, 26. januara, a prva javna projekcija u Beogradu zakazana je za 1. februar kada će debitantski film Nikole Ležaića „ponoviti“ renoviranu bioskopsku salu Doma omladine Beograda.

Pre nego što pređem na stvar, jedna kratka digresija – ali, videćete, sasvim opravdana.

Prošle subote (22. januara 2011) je baš u Domu omladine Beograda održano, savim prigodno - imajući u vidu naziv ove institucije kulture, predavanje Omladinski film u Srbiji. Tom prilikom je uvek nadahnuti Zoran Janković pobrojao 20-ak domaćih omladinskih filmova koji su nastali u periodu od šezdeset i kusur godina – što je veoma mršava berba imajući u vidu potentnost i popularnost ove tematike. Domaći filmski stvaraoci se uglavnom, zaključio je Janković, stide omladinskog filma, smatraju ga inferiornim, nedovoljno vrednim pažnje. Zato ga i izbegavaju.

Samo par dana kasnije, posetio sam novinarsku projekciju filma Tilva Roš u Tuckwood Cineplexu. Posle odgledanog filma, sa zadovoljstvom mogu konstatovati da se korpusu domaćeg omladinskog filma pridružio jedan reprezentativan naslov koji se po svojim dometima može meriti sa najboljim ostvarenjima ove vrste kao što su Specijalno vaspitanje i Dogodilo se na današnji dan – Nikola Ležaić očigledno nije imao nikakav animozitet kada je ova tematika u pitanju. A i zašto bi? U pitanju je mlad čovek (Ležaić je 1981. godište) koji se još uvek dobro seća vremena kada je bio tinejdžer – a to je, pokazalo se, bio veliki adut u rukavu. Najbolje se pripoveda o onom što je srcu blisko.

Srpski debitanti imaju običaj da se traže, da lutaju, ali Tilva Roš ne boluje od te boljke. Montažer, scenarista i režiser Nikola Ležaić je tačno znao šta želi kada se upustio u avanturu snimanja svog prvog dugometražnog filma. Ideja za film je nastala pre nekih pet godina kada je Ležaić došao u posed amaterskog jednočasovnog filma CRAP – Pain is empty (potražite ga na torrentima i sajtovima za razmenu fajlova) koji su, inspirisani serijalom Jackass, snimili borski tinejdžeri predvođeni Stefanom Đorđevićem i Markom Todorovićem. L

ežaić je poželeo da snimi film u kome će Stefan i Toda igrati sami sebe – tako je nastao scenario koji je u sebe inkorporirao dosta toga autentičnog, uključujući i inserte iz pomenutog amaterskog filma. Realnost i fikcija su se pomešali u filmu Tilva Roš i ponekad je veoma teško razlučiti šta je stvarno a šta iskontruisano. Stefan Đorđević je na konferenciji za štampu rekao da je 15% filma „fejk“, dok je ostalo „prava stvar“.
Nema razloga da mu ne verujemo na reč – ali bez obzira na pristup koji se često graniči sa dokumentarističkim Tilva Roš poseduje ugođaj čistokrvnog bioskopskog igranog filma. Za to je, pored Ležaića, pre svega zslužan direktor fotografije Miloš Jaćimović. Tilva Roš na velikom platnu izgleda impresivno. Odlična fotografija doprinosi da film bude vizuelno uzbudljiv i ubedljiv. Slika je zadivljujuće oštra, RED kamera je odradila svoje - i to bez iritirajućeg šmeka elektronike. Bor, taj simbol propasti srpske industrije, postao je ispred objektiva filmske kamere gotovo mitsko mesto, koje pleni svojom razorenom lepotom.

Marko Todorović i Stefan Đorđević u filmu, praktično, glume sami sebe – mada ne treba zaboraviti da je nadogradnje ipak bilo. Najbitnija intervencija u odnosu na realni okvir bilo je dodavanje lika Dunje. U fokusu priče se tako našao ljubavni trougao koji je uz neumitni kraj srednjoškolskih dana i rastanak prijatelja postao dominantni motiv filma.
Toda i Stefan čine jezgro filma, a trougao dopunjuje Dunja Kovačević, gošća iz Novog Sada. Ona je tu da bi podigla već postojeću tenziju među drugarima. Lik Dunje jeste konstrukt – što se može osetiti u pojedinim scenama - ali ključno doprinosi da priča dobije potrebnu filmsku dinamičnost. Manje uloge u filmu su veoma ubedljivo ostvarili profesionalni glumci Dragana Mrkić (sećate je se iz Oficira s ružom) Radoje Čupić i Ljubomir Todorović (glume roditelje glavnih junaka) – slabo korišćena lica koja se sasvim lepo uklapaju u Ležaićev cinéma vérité pristup.

Na konferenciji za štampu, posle projekcije, producent Mina Đukić je rekla da je film koštao 210 hiljada evra, što je, rekao bih, veoma malo novca. Manjak sredstava je nadomešten entuzijazmom i zalaganjem svih učesnika u projektu. To je vidljivo u svakom kadru. Ne postoji segment koji šepa. Presek borskog života je začinjen političkim momentima (štrajkovi, demonstracije), ali oni predstavljaju samo pozadinu. Odrastanje je glavna tema ovog filma i ta tema je nadahnuto obrađena. Biće veom zanimljivo pratiti aktivnosti filmske kuće Kiselo dete (na čijem su čelu Nikola Ležaić, Mina Đukić i Uroš Tomić) koja je svojim proaktivnim stavom pokazala da se u Srbiji isplati zasukati rukave i preuzeti stvar u svoje ruke. Naravno, pod uslovom da imate šta da kažete. Ako se po Tilvi Toš dan poznaje, ovo bi mogao biti početak jednog lepog prijateljstva.

Mislim da ne bih pogrešio i kada bih Tilvu Roš ubrojao i među 10 najboljih srpskih filmova snimljenih u ovom milenijumu. Istina, prethodna decenija nije bila bogata kvalitetnim filmskim ostvarenjima, ali to ne umanjuje uspeh ove debitantske režije. Ovoga puta, ispostavilo se da je hajp imao osnova. Tivla Roš je kvalitetan naslov koji zavređuje vašu pažnju. Nemojte propustiti priliku da ovaj film pogledate u bisokopu.