MARKO GLUŠAC in memoriam

Marko Glušac nas je napustio 7. februara 2012. U 43. godini.

Svi srpski filmski radnici će se sigurno sećati šta su radili tog 8. februara kada je ova iznenađujuća vest objavljena. Marko je bio jedan od najuglednijih i najomiljenijih među nama, a kao saradnik i savetodavac može se smatrati kičmom naše kinematografije od početka 21. veka. Sećanja na drage ljude uvek obiluju frazama koje deluju prazno kada se izgovore, ali Marko Glušac je bio čovek za koga je važila svaka lepa reč koja se o nekome može reći.

Marko Glušac debitovao je 1993. godine filmom Kaži zašto me ostavi Olega Novkovića, na samom početku osamostaljene srpske filmske scene, posle sloma velike jugoslovenske kinematografije. U kinematografiji i okolnostima koje nisu pogodovale nastanku velikih filmova, Glušac je bio stručnjak koji je po mnogo čemu prevazilazio njene okvire i bio je pravi uzor svojim saradnicima iz svih sektora.

Svojim znanjem činio je da prvi koraci nekoliko generacija reditelja budu znatno sigurniji. Slično Vuksanu Lukovcu ili Vanji Bjenjašu, bio je mentorska figura i vidno pomogao mnogim rediteljima da uspešno debituju i artikulišu svoju viziju.

Od 32 celovečernja igrana filma koja je montirao, 12 su bili debitantski. Saradnja sa Glušcem, recimo, izvanredno je doprinela filmu Život i smrt porno bande Mladena Đorđevića koji se nametnuo kao jedno od naših najreprezentativnijih art-house ostvarenja; Bjelogrlićev Montevideo je zahvaljujući njegovim montažnim intervencijama uspeo da se profiliše kao koherentan film uprkos obilju materijala i korenima u formi televizijske serije i da svoju komunikativnost potvrdi izvanrednim bioskopskim uspehom; najzrelija rediteljska faza Dejana Zečevića oličena u Četvrtom čoveku i Neprijatelju koincidira sa početkom saradnje sa Glušcem; njegov talenat nije prošao nezapaženo ni u inostranstvu – učestvovao je na nekoliko međunarodnih projekata i radionica a montirao je najveći bugarski blokbaster u istoriji - Mission London Dimitra Mitovskog; filmovi sa njegovim potpisom u režiji Gorana Markovića, Srdana Golubovića i Dušana Milića bili su u selekciji najuglednijih svetskih festivala.

U periodu velikog napretka tehnike koji je naročito uticao na način snimanja ali i na pristup montaži, Glušac nikada nije izgubio iz vida temelje filmskog izraza - vođenje karaktera, izlaganje priče i istančan instinkt za razdvajanje važnog od nevažnog. Ostaće zapamćen i kao pionir u oblasti animacije pošto je montirao dugometražni animirani film Alekse Gajića Edit i ja.

Pozicija vrhunskog autoriteta i najuglednijeg montažera u srpskoj kinematografiji nije umanjila Gluščev entuzijazam. Pratio je aktuelnu produkciju i neprestano se usavršavao. Bio je vrhunski profesionalac sa srcem pravog filmofila i mladalačkom snagom koja se sreće samo kod najambicioznijih početnika.

Ni snimanje ni gledanje filmova, ni razgovori o tome više neće biti isti bez Marka, njegove stručnosti, konstruktivnosti i smisla za humor. Radost koju smo svi osećali kada nešto uradimo i odlučimo da mu pokažemo više neće moći da se ponovi.

Sasvim sigurno bi postigao još i više da okolnosti u kojima je radio često nisu bile ispod njegovog nivoa. Odlazak Marka Glušca je nenadoknadiv gubitak za naš film jer je otišao čovek i saradnik koji je bio bolji od nas i stalno nas podsticao da napredujemo.

Otišao je čovek koji je znao kako da od niza snimaka ljudi koji se prave da su neko drugi i govore reči koje je neko napisao napravi likove kojima verujemo, za koje se vezujemo, i smesti ih u priče koje nas uzbuđuju.

Slava mu!