STRANI FAKTOR

Na ovom blogu smo odavno zaintrigirani idejom srpskih rimejkova stranih serija. Dimitrije je ovog vikenda za Novine novosadske napisao kolumnu o toj temi, pod naslovom STRANI FAKTOR:

Poslednjih nekoliko godina srpske televizije sve češće emituju licencne programe – počelo je sa kvizovima, zatim rijaliti emisijama i na kraju sa igranim serijama. Prva televizija je već emitovala dve sezone „Žena sa Dedinja“, rimejk holandske serije koja nije prikazivana kod nas a za jesen su najavljeni „Sinđelići“ - rimejk španske serije „Porodica Serano“ sa Studija B odnosno „Papijeva ekipa“ rimejk „Pakovog sveta“, takođe izvorno prikazivanog na beogradskom javnom servisu.

„Žene sa Dedinja“ su nastale na osnovu holandske serije koja je proistekla iz vrlo specifičnog – i našoj publici dalekog -mentaliteta, otud nije zabeležila značajniji uticaj na terenu, premda se upravo radi na trećoj sezoni. Ipak, producenti iz „Emotiona“ za sledeće „posrbe“ biraju španske originale koji su mentalitetski znatno bliži našoj publici.

Adaptacije uspešnih serija su već decenijama globalni trend. U tome su prednjačili Amerikanci sa adaptacijama britanskih serija odnosno sa izvozom vlastitih uspešnih formata, naročito na tržišta sa španskog govornog područja. Vrlo značajnu ulogu u ovom domenu sada dobijaju i skandinavski producenti. Švedske i danske serije su preko emitovanja na BBCu stekle globalno priznanje i sada dobijaju američke rimejke – „Ubistvo“ koje je kod nas emitovao RTS ima već dve sezone američkog rimejka, „Premijerka“ poznata sa vojvođanskog javnog servisa ima prodata prava a švedsko-danski „Most“ dobija i američku i britansko-francusku adaptaciju. Koliko god to neobično zvučalo, možda bi i srpski producenti trebalo da se zainteresuju za ove serije jer društvena formacija koja je u njima prikazana ima dosta elemenata socijalizma koji je nama prepoznatljiv.

Prilikom adaptacije neke serije za lokalno tržište izuzetno je važno da njena postavka bude bliska novoj publici. Ipak, često se dešavaju potpuno neočekivane adaptacije – recimo stručna javnost je poslednjih sedmica zbunjena turskim rimejkom serije „Okrug Oranž“ koja se kod nas emituje na B92 i govori o kalifornijskoj omladini.

U tom smislu, paradigmatičan je i najavljeni rimejk američke serije „Urgentni centar“ koji se priprema kod nas. Ova serija nam je naravno poznata kao delo bestseler pisca (i lekara po struci) Majkla Krajtona, Spilbergova produkcija i naravno odkočna daska ka globalnoj popularnosti Džordža Klunija. Međutim, manje poznat je podatak da ova serija ne samo da nije imala velikog uspeha prilikom emitovanja kod nas, na Pinku, već je u Srbiji slabije prošla od svog globalnog konkurenta „Čikago bolnice“ kog je tukla na većini tržišta. Srpskoj publici je međutim socijalna dimanika među likovima i hijerarhija bila daleko prijemčivija u „Čikagu“ i na kraju je serija sa Klunijem prikazivana zbog prestiža. Pretpostavljam da je upravo prestiž i zvučno ime brenda ključni argument i u aktuelnoj odluci da se rimejkuje baš ta serija.

Naravno, postoje materijali koji prosto vape za srpskim rimejkom. I jedan takav se upravo odvija ovih dana. U Ulcinju je započeto snimanje filma „Atomski s' desna“ Srđana Dragojevića u kome je svesno apropriran komad Dejvida Memeta „Glengeri Glen Ros“, nama prevashodno poznat kroz ekranizaciju Džejmsa Foulija. Ova priča o ljudskom sunovratu pojedinaca svedenih na hrčke u točku kapitalizma danas deluje vrlo aktuelno. Međutim, sam film je imao značajan kulturološki uticaj u Srbiji, verovatno značajniji nego u Americi. Premijerno je prikazan u vreme najtežih sankcija i za razliku od američkog tržišta gde je bio samo jedan od „nezavisnih“ filmova, kod nas je bio okosnica bioskopskog i video repertoara.

Govorio je tada o nekim nama slabo razumljivim načinima prodaje i nudio pogled u jedan stašan svet koji je ipak delovao kudikamo prihvatljivije od beznađa pod sankcijama. Sada sa čini kao da smo iskoračili iz tadašnjeg gledališta u taj film. Otud je Dragojevićev novi projekat i u ideološkom i u formalnom smislu na adekvatan način aproprirao američki izvornik.

Procena dalekosežnog uticaja ovog trenda na našu produkciju je vrlo složena. Naime, postoji velika mogućnost da ovakve serije zaista prošire žanrovske vidike urednika naših televizija, koji u principu nemaju poverenja u srpske autore kada donose „drugačije“ ideje. S druge strane, ako kopije poznatih stranih brendova ne zažive, verovatno će na duže staze biti zatvorena vrata našim autorima koji bi da pokušaju nešto slično.

Osnovni rizik kod ovih uvoznih ideja je pre svega u tome što neadekvatno adaptirane deluju neubedljivo u našem ambijentu. Sa druge strane, naravno, one na mnogim nivoima, pre svega scenarističkom a zatim i u domenu realizacije, donose elemente koji su radnije bili nedostižni našoj televiziji. Ovaj blagotvorni uticaj se još nije osetio u domenu dramskih serija ali jeste u kvizovima i muzičkim takmičenjima. Ipak, up4rkos često slabijoj realizaciji domaći programi ostaju relevantniji na terenu od uvoznih, tako da ćemo još čekati na vreme kada će pobednik „Idola“ biti popularniji od „Zvezde Granda“ a „Žena sa Dedinja“ od „Rođaka sa sela“.