JUNAK NAŠEG DOBA

Evo jedne rediteljeve kontemplacije na temu podele i uzora:

Jedan upozoravajući primer

Da je koju godinu mlađi... Slavko Štimac se neće pojaviti u našem filmu, ali je svojim opusom svakako zaslužio da se nađe bar na sajtu. Na neki način ga možemo smatrati svojim pretečom i čovekom koji je utabao staze na putu kojim se kreće projekat poznat kao DOBA NEVINOSTI. U kinematografiji bivše SFRJ nije bilo previše filmova koji su se bavili temama inicijacije i odrastanja (i svime što uz to ide), a tumača glavnih uloga u njima je bilo još manje. Štaviše, samo jedan. Zahvaljujući specifičnoj fizionomiji (i danas izgleda kao nevinašce) i sklonosti srpskog filma da glumce sortira odmah na početku njihovih karijera, Slavko se godinama nalazio u stanju „permanentnog gubljenja nevinosti“, tj. to mu se na bioskopskom platnu desilo više puta nego prosečnom tinejdžeru u najintimnijim maštarenjima...

Nakon Ljilje Blagojević na tavanu („Sjećaš li se, Dolly Bell“) i anonimne Čehinje na drvetu („Varljivo leto 68-e“), Slavko je najzad pristao da u svoj mali privatni zabran pripusti Dragana Bjelogrlića, pa su njih dvojica u Šotrinoj „Braći po materi“ bratski podelili Vesnu Trivalić. Ova scena, nažalost, postoji samo u tv-seriji, dok je u filmu nastalom od istog materijala izostavljena. No, ostaće zapamćene izuzetne replike „pušićeš ti mog Miška“ (Bjelogrlić, kada mu Trivalićka zatraži cigaretu) i „šta ste navalili na mene, jadnu ženskinju“ (Trivalićka, kada je Dragan i Slavko opkole). Najpoznatija scena je svakako ona iz „Ko to tamo peva“ (partnerka mlađana Neda Arnerić), a da Štimac nije izgubio ništa od svojih mužjačkih kvaliteta dokazao je u Kusturičinom poslednjem filmu „Život je čudo“, gde svoje dugogodišnje iskustvo primenjuje na, ni krivoj ni dužnoj, Nataši Šolak. Ako je nekome teza o Slavkovoj muškosti sumnjiva, neka obrati pažnju na scenu u kojoj on, ostavljajući delove svoje odeće kao tragove po nekoj planini između Srbije i Bosne, uspeva da namami Natašicu u „kuću svog oca“, gde je sačekuje obučen samo u vunenu ponjavu...

Da Slavko nije ispiracija samo nama i da njegova uloga u srpskom omladinskom filmu još nije završena, pokazalo je i ovogodišnje treš remek-delo „Zvezde ljubavi“, reditelja Milana Spasića. Ovde se glavni junak, koga na zaista neponovljiv način tumači Saša Joksimović, pre nego što se i sam oproba u sličnoj disciplini, napaja Štimčevim poduhvatima iz „Varljivog leta 68-e“. Naravno, u tim pokušajima biva mnogo neuspešniji.

Šalu na stranu, ovakav niz uloga koje se tako malo razlikuju je redak i u našoj i u svetskoj kinematografiji (premda je reditelj jednog od gorepomenutih filmova poznat po naklonosti ka, da se blago izrazimo, pozajmljivanju tuđih kreativnih rešenja). Naravno, ima primera da glumac ponavlja isti lik kod istog reditelja, pa je Džo Peši ulogu neurotičnog mafijaša za Skorsezea odigrao dva puta („Good Fellas“ i „Casino“), a Cile Ilić je bio Šotrin idiot i u „Lajanju na zvezde“ i u „Zoni Zamfirovoj“. Holivud ima ceo niz glumaca koji su „dežurni negativci“, kao i onih koji se nalaze na strani sila dobra, ali višedecnijska nesposobnost naših reditelja da ulogu mladog naivnog momka željnog ljubavi dodele ikom drugom do Štimcu, ukazuje na problem sa kojim će i ekipa DOBA NEVINOSTI morati da računa. Naime, već sada se pokazuju određene teškoće u kastingu. Sa jedne strane, treba izbeći sklonost da se posegne za rešenjima koje je neko drugi već koristio, a sa druge, film sa velikim bioskopskim ambicijama kakav je DOBA NEVINOSTI mora voditi računa i o želji publike da na ekranu vidi ljude koje je već upoznala i zavolela. Jedno od rešenja je i princip tzv. „kontra-podele“, gde se poznatim glumcima dodeljuju uloge suprotne onima po kojima su najpoznatiji. No, ovaj postupak je veoma rizičan i veoma lako može da bude kontraproduktivan. Izbor glumaca je dodatno otežan činjenicom da su profesori na školama glume zaboravili da u stvarnom svetu postoje i ljudi koji nisu ni lepi ni proporcionalno građeni, te da je gotovo nemoguće pronaći, npr. mladog glumca sa viškom kilograma. Dakle, pred nama je dug i osetljiv posao sastavljanja glumačke ekipe, tokom koga moramo biti veoma pažljivi kako bi napravili pravi balans između poznatog i potrošenog rešenja, odnosno originalne i netačne podele. Ipak...


Jedan je Slavko.