LAND OF THE DEAD

Privremeno zatišje oko priprema DOBA NEVINOSTI, Dimitrije opet koristi (zloupotrebljava) da se obrati naciji. Ovog puta sa posetiocima ovog sajta želi da podeli svoje opservacije o jednom od najvažnijih filmova sezone, LAND OF THE DEAD George A. Romera:

Posle dugogodišnje pauze, čuveni horor autor Džordž A. Romero, Otac zombi filma vratio se na velike ekrane. Dugogodišnje odsustvo tokom koga je snimio senilni promašaj, triler Henrijeva pravila, stvorilo je strah kod fanova. Niko nije tačno znao u kakvom se stvaralačkom stanju Romero zapravo nalazi.

Najava studija Juniversal da će sledeći Romerov bioskopski projekat biti četvrti nastavak sage o živim mrtvacima, dočekana je sa istovremenom euforijom i panikom. S jedne strane, kako je to nadahnuto kazao Giljermo Del Toro u promotivnom videu za Zemlju mrtvih, Romerov povratak zombijima je kao ponovni Mikelanđelov rad na tavanicama kapela. S druge strane, njegova zombi trilogija po svom značaju zaista nije zaslužila slab produžetak pa makar se zanemoćali potpisnik zvao i Romero.

Noć živih mrtvaca iz 1968. godine slovio je za najkrvoločniji horor film svog vremena u kome je pored autentičnosti proistekle iz niskog budžeta i nepoznatih glumaca, status klasika obezbedila i vrlo direktna politička metafora o rasizmu i raslojenosti u američkom društvu. Zora mrtvaca iz 1978. bila je još ideoligiziranija zbog svoje kritike potrošačkog društva i ljudske pohlepe zbog koje čovečanstvo gubi sve bitke. Konačno Dan živih mrtvaca iz 1985. govori o represivnom militarističkom društvu koje nastaje posle zombi apokalipse, u ambijentu vojnog bunkera.

Direktan politički angažman boji i Zemlju mrtvih. U četvrtom filmu, Romero prikazuje svet u kome su bogataši uspeli da naprave luksuznu zgradu gde raskošno žive a njihov komfor obezbeđuje obespravljena klasa, zatupljena alkoholom, drogom i kockom, zadužena da obavlja riskantne ekspedicije u zaraženi spoljni svet preplavljen zombijima iz koga donose dobra na bezbednu teritoriju. Međutim, ni jedna od ljudskih klasa ne računa da su zombiji počeli polako da razvijaju izvesne oblike inteligencije.

Romero je u ovom filmu krajnje politički konfuzan. Čini se da mu je granica između ljudi i zombija zamućena i da mu više nije jasno ko od njih predstavlja ugroženu klasu. Romero ukida akcioni potencijal proleterima, a pruža ga zombijima koji su aluzija na teroriste iz potlačenih i opljačkanih kolonija. Međutim, čak i u toj politikološkoj konfuziji, on očigledno pokušava da se poigra pitanjima straha od terorizma, američkog kolonijalizma i unutrašnjih ekonomskih razlika.

Ako zanemarimo tradicionalni politički napon, ipak, Zemlja mrtvih ni stilski ni konceptualno zapravo nije Romerov film. U njemu nema serioznog odnosa prema ustajanju mrtvih koji smo imali u trilogiji. Iako je bilo stilskih varijacija unutar izvorne trilogije razapete između 1968. i 1985. nije bilo dileme da se da se pojava zombija tretira sa krajnjom realističkom pažnjom. U Zemlji mrtvih, naprotiv, od celokupnog univerzuma Amerike u kojoj su mrtvi ustali, podvučena je krajnje petparacka i realistički sasvim neuverljiva avanturističko-akciona priča, bazirana na klišetiziranim likovima i prvoloptaškom humoru.

Zemlja mrtvih izgleda kao film koji bi Romerovi junaci GLEDALI u pravom Romerovom ostvarenju o zombijima. Da je u njegovom svetu gde su ustali mrtvi opstao Holivud, preživeli bi se zabavljali uz ovakve sadržaje.

Ipak, Romerov rad i u ovom filmu ostaje u okvirima stilskih zahvata jednog od njegovih savremenika i podjednakih klasika. Zemlja mrtvih stilski zapravo nije Romero već Karpenter. Zemlja mrtvih je po svom iluzionizmu apsolutno karpenterovska priča na tragu Bekstva iz Njujorka. Ako se, dakle sagleda kao samostalan film karpenterovskog opredeljenja Zemlja mrtvih stoji kao solidan, efemeran, pa baš zbog te umočenosti u duh vremena, i trajan mali B-film.

Da parafraziram Giljerma Del Tora iz ekstatičnog promo videa za film, jesu Mikelandjelu dali da ponovo slika kapele, ali je on nacrtao dečji strip umesto Nastanka sveta.

Dimitrije Vojnov