ISKUPLJENJE NA CINEMANIJI - DAN 4

Evo radosnih Dimitrijevih utisaka sa Cinemanije:

WALLACE AND GROMIT: THE CURSE OF WERE-RABBIT

Odavno je neko definisao Engleze kao veliku decu. To važi i za momke iz kuće Aardman koji su se zapravo beskrajno zabavljali podvaljujući deci impresivne plastelinske likove, zapravo večito polemišući sa odraslima. Aardmanov angažman je verovatno jedan od retkih primera gde kritike filmova obiluju referencama na prepoznatljive klasike filmske umetnosti koje ipak mogu da čitaju samo odrasli. Posle šireg dejstva CHICKEN RUNa sa kojim su pokušali da na bazi GREAT ESCAPE omaža debituju u Holivudu sa sve glasom Mela Gibsona, u WALLACE AND GROMIT, oni se vraćaju u Albion. Ovo izdaje je devedesetominutni spoj omaža klasičnom vukodlačkom hororu Universal/Hammer opredeljenja, engleskom buddy sitkomu i naravno fetišizaciji Britannie. Scena u kojoj Gromit vozi avion skinut sa ringišpila sa oznakama RAFa, a juri ga zli pas u dvokrilcu Crvenog Barona, sentiment je negde između Union Jacka na Johnny Marrovoj gitari pa sve do Morrisseya uvijenog u zastavu pred fanovima Madnessa. I sve to pred decom. Genijalno.

THE BROTHERS GRIMM

Gilliamov film o Braći Grimm, njihovom susretu sa stvarnim povodom za bajku i apokrifna priča o nastanku njihovih najčuvenijih priča, bio bi nesumnjivo remek-delo u svakoj mogućoj kombinaciji navedenih elemenata. Međutim, Miramax i scenarista Ehren Kruger su nekako uspeli da ospore ovu pretpostavku pretvorivši film u promašaj i prikazavši Gilliama kao umornog, konvencionalnog i povrh svega neveštog i nemaštovitog realizatora. Stepen promašenosti je verovatno najbajkovitiji i najzanimljiviji detalj ovog filma.

KISS KISS BANG BANG

Božanstven film.

Ona vrsta filma posle koga zaista sve izgleda bolje.

I to ne zato što je išta ulepšano već zato što je uspeo da otvori izvesne potisnute i zapušene čakre u kojima se krije nešto od najdragocnijeg što krijemo u sebi. Shane je i dalje sposoban da u zabavnom larpurlartističkom krimi zapletu pronađe opravdanje za isporuku jako dobre psihoterapeutske seanse, da najnestašnije i najamoralnije prikaze životnih odnosa rascveta pred nama i da do kraja svega toga spontano dođemo do stavova kojima bi se inače u svakoj prilici van Shaneovog filma podsmevali kao idealističkim, pa samim tim i naivnim.

Kao i svaki čovek koji nije naivan, Shane shvata da ideologiji prethodi istorija, a onda u njoj uspeva da pronađe prostor za buđenje ponašanja jako bliskog idealu. A sve to je usput neodoljivo zabavno.

U duhu najreakcionarnije žanrovske škole, Shane uspeva da bez imalo didaktike uspostavi surove odnose koji više nego reflektuju društvene tenzije. I u tome uspeva da implodira i da unutar junaka pronađe rešenje za frustraciju.

Za razliku od raznih skript doktora, kojima je Shane verovatno glavni uzor, a koji su uspeli da dobace do površinskog efekta njegovog pisanja, a to su britki dijalozi, on sam ubacuje i sjajne likove i dobro postavljene situacije. To su njegovi aduti. Zaplet je samo mehanizam. Samim tim priča se krije u transformaciji junaka a ne u samoj radnji. Otud Shane tako lako manipuliše pripovedanjem grčevito pokušavajući da nas još više zabavi, iako su već ugrađeni elementi dovoljno zabavni. Ipak, taj grč je takođe spontan i deluje simpatično, kroz pripovedačku intervenciju kao da dolazimo u istinski kontakt sa autorom i kao da je svaka projekcija neka njegova lična pripovest koju nam žustro izlaže kod svoje kuće.

Posle call girl epova LETHAL WEAPON i LAST BOY SCOUT u kojima Shane istražuje sudbinu kurvi dobrog srca, u KKBB priča ultimativnu high school ljubavnu priču i u odnosu gimnazijske lepotice i momka koji istovremeno oseća tugu i erekciju dok je teši, u par minuta isporučujući verovatno najglamurozniju highschool crush filmsku storiju. Lik Gay Perryja je verovatno više učinio za emancipaciju homoseksualaca nego svi Almodovorovi filmovi zajedno i sve ostalo gde su prikazani kao slabići, tragikomične ličnosti i umetnici. Recimo.

Rediteljski debi Shanea Blacka će ostati verovatno najbolji film ovogodišnje Cinemanie, a vrlo verovatno i najbolji film godine na nekoj mojoj intimnoj listi. Svi oni atributi pripisivani novoj ploči Depeche Mode postoje u ovom filmu. Četvrtvekovna karijera dostigla je novi vrhunac zakačivši vlastiti peak a opet ostavši vrlo savremena. Kao i za Depeche i za Shanea je ponovo 1989. a sve je savršeno updateovano za današnji senzibilitet i tehničke karakteristike.

Pre svega film je producirao Joel Silver i on i Shane su ponovo postigli razumevanje koje ih je krasilo kada su radili LETHAL WEAPON i LAST BOY SCOUT. Očigledno su u entreprenour/entartainment vajbu koji su imali kada su Shaneovi scenariji bili vrh komercijalnog pisanja. Ovog puta, njihova želja da nas zabave nije ništa manja iako Shane operiše u znatno skromnijim budžetskim okvirima što čini ovaj film nečim daleko izvan onoga što se u Holivudu pakuje kao zabava. Ovo nije pitanje sukoba između stare škole i nove škole, već pitanje sukoba između filma i proizvoda.

Kada su shvatili da jako rizikuju praveći filmove koji treba da stoje sami za sebe i budu univerzalno prepoznati kao kvaltetni i privlačni, holivudski moguli su počeli da usitnjavaju ciljne grupe praveći filmove za koje su sigurni da ih neće gledati sve generacije ali su uvereni da će ga pogledati, recimo, svi klinci. I obrnuto. Onda su počeli da sitne i unutar tih grupa. Blackovi radovi iz Silverove faze su možda poslednji zaista ujediniteljski holivudski blokbasteri a Mel Gibson i Bruce Willis su poslednje velike zvezde koje poštujemo i ja i moja majka.

Kad je reč o karakternim glumcima ranih srednjih godina koji su zamalo postali zvezde, Robert Downey Junior i Val Kilmer su verovatno poslednji takođe podjednako prepoznati i poštovani među različitim generacijama. Pošto bi za sakupljanje nekoga kao što su Bruce Willis i Mel Gibson morali da se angažuju agenti, studiji, moguli, industrijalci i ko sve ne, ova dvojica su verovatno redak primer sjajnih glumaca i privlačnih imena sa kojima se može komunicirati na nivou filma a ne šire društveno-finasijske konstrukcije. Sa biografijom prilično nestašnih tipova i stvaralaca od formata, oni zaista mogu da pruže pravi noir vajb. Uostalom, Danny Boyle ne može da snimi nastavak TRAINSPOTTINGa, PORNO, zato što se McGregor, Carlyle i Bremner nisu dovoljno ofucali za deset godina holivudskog života, da bi ostarili u odnosu na Rentona, Begbyja i Spuda. Downey i Kilmer su prilično blizu onoga što su bili Mitchum i ostali tvrdkuvani tipovi najboljih holivudskih decenija.

Shane je u KKBB sklopio sastav i materijal koji čine sjajan film. Sticajem okolnosti to možda nije ono što na papiru znači da će određeni broj ljudi biti uteran u bioskop u zadatom roku ali garantuje besramno zabavan film. Warner je verovatno zbunjen kako da nam proda ovaj film. ne zbunjuje ga sam film. Zbunjuje ga kvalitet koji bi se očigledno NEKAKO mogao naplatiti i odsustvo IMENA. Holivud odavno prodaje imena i u tome je problem.

SERENITY

Razmežen posle KKBB gledao sam SERENITY sa tolikim blaženstvom da mogu čak reći kako je ovo prvi pokušaj neomistke space opere koji mi se zapravo dopao. Bio sam toliko uljuljkan u ljubavi za KKBB da sam preko svega uspeo da pređem u SERENITY. Glumci igraju kao u poniću. Super. Neuverljiv i jeftin futuristički seting. Odlično. Kao mama u reklami za NEKTAR paradajz. Sve je odlično. Sve je solidno. Ne znam da li je tako. Znam kako je za KKBB a za ostalo neću znati neko vreme. Ali, vrlo strogi & pouzdani ljudi koji m okružuju kažu da je film vrlo pristojan. Znači, moje blaženstvo nije mnogo daleko od racionalnosti.

Dimitrije