ČARLSTON ZA СРБИЈУ

Danilo je pogledao trejler ČARLSTONA ZA OGNJENKU i pao u epski zanos:

Sve do poznih sedamdesetih, pa možda i malo duže, srpski film je i u estetskom i u tehničkom smislu držao korak sa vodećim evropskim kinematografijama. Uskoro je pridev „srpski“ izjednačen sa ličnim imenom „Slobodan Milošević“ – postao je izgovor za svakog nesposobnog i nepoštenog čoveka „u regionu, a i šire“.
Po onome što se vidi u trejleru, sve da se desi (pu-pu-pu) neka nesreća i da film izgori u laboratoriji i nikada ne stigne do bioskopa, ova dva minuta igranog filma bi trebalo da budu naš kandidat za Oskara za sledeću godinu. Prosto, u dvominutnom isečku iz svog do sada snimljenog materijala ekipa filma „Čarlston za Ognjenku“ je pokazala više invencije, truda, kreativnosti i, što je najvažnije, volje da snimi dobar film, nego devedeset posto domaće proizvodnje u proteklih petnestak godina.
Ne radi se ni o kakvom preterivanju. Snimanje „Čarlstona za Ognjenku“ još nije završeno i sasvim je moguće da neće ispuniti naša očekivanja i da neće biti film kakvom se nadamo – ali će bar biti pravi film, a ne rediteljski esej na temu „šta znam o zapadnoevropskim festivalskim žirijima“.
Od trejlera „Čarlstona...“ nećete biti raspamećeni. Da smo ga odgledali na engleskom jeziku, sa nekim drugim glumcima, da je snimljen bilo gde osim kod nas, ovaj film bi izazvao naše interesovanje. Ovako, na srpskom, on kod nas izaziva i nadu da srpski film nije uklet (naravno, ako se proročanstvo iz drugog pasusa ne ostvari...) i da je u Srbiji moguće snimati filmove za koje činjenica da su snimljeni neće biti najveći uspeh. Vreme je da domaći film prestane da bude žanr za sebe i da ovo „domaći“ postane geografska, a ne kvalitativna odrednica.