FEST - DAN 2
Dimitrijevi pogledi na filmove:
LAKU NOć I SREĆNO
Kada bi savremenom kinematografijom vladali ozbiljni estetski kriterijumi, Džordž Kluni bi sa filmom Laku noć i srećno važio za tipičan primer krize drugog filma. Međutim, pošto današnjim filmom vladaju oduševljenje konceptom i potpuna zbunjenost oko zanatskih merila, Laku noć i srećno je proglašen za trijumf i nominovan za brojne oskare.
Posle vrlo zabavnog i lucidnog parabiografskog filma Ispovesti opasnog uma, o televizijskom voditelju Čaku Berisu, Kluni se u projektu Laku noć i srećno vraća sa plitkom istorijskom skicom o čuvenom televizijskom novinaru Edvardu Marouu, čiji je rad započeo urušavanje Makartijeve antikomunističke histerije.
Služeći se stilskim arsenalom nešto ambicioznije Holmarkove televizijske drame, Kluni tek na nekoliko mesta pokazuje lucidnost na nivou svog debija. Ta lucidnost je prvo iskazana kroz apsolutnu stilsku svedenost filma, bez podvlačenja nosećih karaktera, što izjednačava junake i sve ih čini podjednako bitnim, apsotrofirajući timski rad televizijske ekipe, a potom i svođenjem Džozefa Makartija na pojave u dokumentarnim snimcima čime mu je pružena prilika da 2005. godine sam sebe brani. Samim tim Makarti nije prepušten nekoj glumačkoj interpretaciji i mogućnosti da film bude optužen za tendenciozno ofilmotvorenje ove kontroverzne istorijske ličnosti, naročito omražene u Holivudu koji je bio jedna od omiljenih tema njegove istrage. Setimo se kako su mnogi glumci odbili da ustanu i odaju počast čuvenom reditelju Iliji Kazanu kada je dobijao oskara za životno delo i to sve zato što je svedočio protiv svojih poznanika pred Makartijevim komitetom.
U naivnim momentima pak Kluni upada u klopku tipično holivudskog mitologizovanja Edvarda Maroua, što ne bi trebalo da bude ishod ovakve političke studije. Kako bilo, tranziciona Srbija nije plodno tlo za ovakav politički film jer ovde Kluni propoveda pokrštenima.
Mi već znamo da Amerika ima tamnu stranu. A Kluni nam van te propovedi zapravo ne nudi ništa drugo.
Kada bi savremenom kinematografijom vladali ozbiljni estetski kriterijumi, Džordž Kluni bi sa filmom Laku noć i srećno važio za tipičan primer krize drugog filma. Međutim, pošto današnjim filmom vladaju oduševljenje konceptom i potpuna zbunjenost oko zanatskih merila, Laku noć i srećno je proglašen za trijumf i nominovan za brojne oskare.
Posle vrlo zabavnog i lucidnog parabiografskog filma Ispovesti opasnog uma, o televizijskom voditelju Čaku Berisu, Kluni se u projektu Laku noć i srećno vraća sa plitkom istorijskom skicom o čuvenom televizijskom novinaru Edvardu Marouu, čiji je rad započeo urušavanje Makartijeve antikomunističke histerije.
Služeći se stilskim arsenalom nešto ambicioznije Holmarkove televizijske drame, Kluni tek na nekoliko mesta pokazuje lucidnost na nivou svog debija. Ta lucidnost je prvo iskazana kroz apsolutnu stilsku svedenost filma, bez podvlačenja nosećih karaktera, što izjednačava junake i sve ih čini podjednako bitnim, apsotrofirajući timski rad televizijske ekipe, a potom i svođenjem Džozefa Makartija na pojave u dokumentarnim snimcima čime mu je pružena prilika da 2005. godine sam sebe brani. Samim tim Makarti nije prepušten nekoj glumačkoj interpretaciji i mogućnosti da film bude optužen za tendenciozno ofilmotvorenje ove kontroverzne istorijske ličnosti, naročito omražene u Holivudu koji je bio jedna od omiljenih tema njegove istrage. Setimo se kako su mnogi glumci odbili da ustanu i odaju počast čuvenom reditelju Iliji Kazanu kada je dobijao oskara za životno delo i to sve zato što je svedočio protiv svojih poznanika pred Makartijevim komitetom.
U naivnim momentima pak Kluni upada u klopku tipično holivudskog mitologizovanja Edvarda Maroua, što ne bi trebalo da bude ishod ovakve političke studije. Kako bilo, tranziciona Srbija nije plodno tlo za ovakav politički film jer ovde Kluni propoveda pokrštenima.
Mi već znamo da Amerika ima tamnu stranu. A Kluni nam van te propovedi zapravo ne nudi ništa drugo.
MARINAC
Marinac Sema Mendesa je dvosekli anti-ratni film. Prvo, anti-ratni je zbog svoje pacifističke poruke. Drugo, anti-ratni je zbog svog otpora prema žanru ratnog filma. Iako se ratni film kao odrednica nalazi na ničijoj zemlji, pošto od drugih žanrova preuzima pripovedačke mehanizme i oplemenjuje ih lociranjem u stvarne vojne konflikte, ipak bi mogli reći da je ova vrsta razvila neku vlastitu estetiku.
Marinac govori o kratkotrajnom Zalivskom ratu 1991. godine o kome imamo prilično šturu filmografiju, u rasponu od sudske vojne drame Hrabrost pod vatrom Edvarda Zvika do cinične krimi-komedije Tri kralja Dejvida Rasela. Karakteristiku ofilmotvorenja Zalivskog rata možda najbolje mogu definisati filmovi Bravo dva nula Toma Klega i Onaj koji se izvukao Pola Gringresa. Oba ova filma govore o istoj operaciji britanskih komandosa s tim što je Klegov definiše kao junaštvo a Gringresov kao primer javašluka. Zalivski rat je dakle ambivalentna, polemička tema, koju Mendes dodatno uvrće apsurdom.
Naime, Marinac je film o momku koji ubrzo po prijavljivanju u Marince shvati da ne želi da bude vojnik a onda biva poslat u rat koji traje tek par dana. U ovoj priči nema drame. Drame bi bilo da je to film o mukotrpnom ratnom iskustvu mladog vojnika razočaranog u vojsku, ili pak o razočaravajuće kratkom ratu koji zadesi ratobornog vojnika.
Ovako, bez drame, Mendes pretvara Marinca u niz spojenih anegdota iz vojničkog života, pa posle priče o momku koji ne želi da bude vojnik i sukobu koji nije izrastao u rat, samo dobijamo utisak o Semu Mendesu, reditelju koji je pobegao od vlastitog filma.
Marinac Sema Mendesa je dvosekli anti-ratni film. Prvo, anti-ratni je zbog svoje pacifističke poruke. Drugo, anti-ratni je zbog svog otpora prema žanru ratnog filma. Iako se ratni film kao odrednica nalazi na ničijoj zemlji, pošto od drugih žanrova preuzima pripovedačke mehanizme i oplemenjuje ih lociranjem u stvarne vojne konflikte, ipak bi mogli reći da je ova vrsta razvila neku vlastitu estetiku.
Marinac govori o kratkotrajnom Zalivskom ratu 1991. godine o kome imamo prilično šturu filmografiju, u rasponu od sudske vojne drame Hrabrost pod vatrom Edvarda Zvika do cinične krimi-komedije Tri kralja Dejvida Rasela. Karakteristiku ofilmotvorenja Zalivskog rata možda najbolje mogu definisati filmovi Bravo dva nula Toma Klega i Onaj koji se izvukao Pola Gringresa. Oba ova filma govore o istoj operaciji britanskih komandosa s tim što je Klegov definiše kao junaštvo a Gringresov kao primer javašluka. Zalivski rat je dakle ambivalentna, polemička tema, koju Mendes dodatno uvrće apsurdom.
Naime, Marinac je film o momku koji ubrzo po prijavljivanju u Marince shvati da ne želi da bude vojnik a onda biva poslat u rat koji traje tek par dana. U ovoj priči nema drame. Drame bi bilo da je to film o mukotrpnom ratnom iskustvu mladog vojnika razočaranog u vojsku, ili pak o razočaravajuće kratkom ratu koji zadesi ratobornog vojnika.
Ovako, bez drame, Mendes pretvara Marinca u niz spojenih anegdota iz vojničkog života, pa posle priče o momku koji ne želi da bude vojnik i sukobu koji nije izrastao u rat, samo dobijamo utisak o Semu Mendesu, reditelju koji je pobegao od vlastitog filma.
posted by doba_nevinosti at 10:30 AM
0 Comments:
Post a Comment
<< Home