FEST - DAN 4

Dimitrijevi pogledi na filmove:

HOD PO IVICI

Holivud je bio najsnažniji u periodu kada su filmovi bili definisani pričama a ne žanrovskim odrednicama, zvezdama i ciljnim grupama. Moglo bi se reći da su filmske priče u tom smislu danas zamrle, izuzev u jednom malom getu holivudske produkcije – u biografskim filmovima.

Biografski filmovi nužno podvlače značaj priče zato što govore o životu određene ličnosti koji u svojoj sveobuhvatnosti podrazumeva razne žanrove i isključuje kompromise sa zvezdama i ciljnim grupama jer istorijska ličnost prodaje film.

Hod po ivici je biografski film o Džoniju Kešu, jednoj od najvećih ikona u istoriji američke kulture. Keš je prešao dug put od folk zvezde do prihvaćene vrednosti među elitom, od posrnulog stara do produhovljenog gurua. Hod po ivici se bavi Kešovim kanonskim usponom na tron glasnogovornika američke mračne strane i u toj priči nailazi na neke prepreke koje reditelj Džejms Mengold ne može da reši.

Naime, Kešova priča o usponu je verovatno jedna od klasičnih iz zbirke o američkom snu. Njegova priča je ona iz koje su izgrađeni svi klišei o usponu i tužna je istina da danas, kad se ispriča, deluje ne kao izvor koji je sve inspirirsao već kao izlizana kopija.

Mengold nije uspeo da je osveži i njegov film deluje stereotipno umesto da bude arhetipski. Greška je verovatno u tome što je Mengoldov pokušaj da mitologizuje Keša razotkrio svu potrošenost matrice uspeha koju je uspostavio sam pevač. Umesto anticipacije događaja, razvoj Kešovog života i stvaralaštva deluje predvidljivo, a sve prepreke koje se pred njim pojavljuju, u sebi kao da sadrže klice budućeg trijumfa. Autori su morali da traže rešenje na drugom putu – gledaoci naime znaju šta će Keš postati i trebalo je da nas burnije uvedu u okolnosti koje su ga u tome onemogućavale. Hod po ivici ostavlja utisak da se Keš sa lakoćom izborio sa svim nedaćama a to naprosto nije tačno, i na tom planu ozbiljno izneverava istinu o njegovom životnom putu.

Mengold je sve to činio iz najbolje namere. Ipak, gledaoci su na kraju dobili trom, arhaičan i rutinerski film.

Na kraju se upitam da li bi film možda bio svežiji da je Mengold pokušao da razobliči Keša?

Martin Skorseze je u Avijatičaru učinio upravo suprotno, uzeo je kompromitovan, tabloidski, život Hauarda Hjuza, eliminisao sve bolne delove i prljave detalje i podsetio nas zašto je taj čovek bio velikan.

Mengold je verovatno trebalo da učini suprotno i da nam pokaže naličje Džonija Keša, Čoveka u crnom, i tada bi sigurno bolje razumeli njegovu ličnu tamu, njegovu muziku i još više cenili njegovu višedecenijsku ljubav sa Džun Karter koja je, kada su umrli jedno za drugim pre par godina, postala najveća američka melodrama.

Hod po ivici nažalost nije tako epohalan. Mengoldov film je troma i arhaična freska sa pevanjem, upotrebljiva samo kao zgodna dopuna opštoj kulturi.

PROVALNIK

Južnokorejski reditelj Kim Ki Duk postao je ljubimac FESTove publike sa filmom Proleće, leto, jesen zima i ponovo proleće 2004. godine i uz Fatiha Akina čini deo FESTove osovine sa Berlinom.

Kim Ki Dukov rad poslužio je i kao spona sa radom Čen Vuk Parka koga je FESTova publika upoznala prekasno, tek sa filmom Old Boy prošle godine. Njih dvojica su danas frontmeni izuzetno snažne južnokorejske kinematografije koja svake godine isporuči i komercijalna i avangardna ostvarenja vrhunskog nivoa. Međutim, ono što je dragocena osobina južnokorejske kinematografije to je statistika da su tamo i avangardna ostvarenja izuzetno gledana, što stalno oplemenjuje i unapređuje njihov mejnstrim.

Koliko god Kim Ki Dukov rediteljski postupak delovao ekscentrično, Provalnik se može posmatrati i kao festivalski eksperiment, i kao repertoarski ljubavni film, a to je valjda najveći kompliment koji jedno ostvarenje može da dobije.

U korejskoj reprezentaciji, Kim Ki Duk je, za razliku od energičnog Čen Vuk Parka, ostao poslednji neiskvareni predstavnik kontemplativnog filma koji ne ide linijom manjeg otpora i postavlja zanimljive dileme pred gledaoca.

Provalnik je uzbudljiva priča o mladom osobenjaku koji krstari Seulom na motorciklu i distribuira reklamne letke. Potom proverava sa kojih su ulaznih vrata leci skinuti, a to znači da je kuća prazna i tu se useljava. Tokom jednog od takvih boravaka, ispostavi se da kuća nije ostala prazna i rađa se jedna neobična ljubavna priča.

Kim Ki Duk je u Provalniku slično Proleću..., uzeo radikalan koncept neverbalnog glumačkog izražavanja. Dukovi usamljeni likovi se definišu kroz radnju i sa jako malo reči. Time se Kim Ki Duk vraća jednoj od zaboravljenih paradigmi sedme umetnosti a to je da se dobar film poznaje po tome što je jasan čak i ako ne razumeš dijaloge.

Kim Ki Duk nije jedini predstavnik takvog rediteljskog opredeljenja ali svakako jeste najkomunikativniji među njima. Njegovi filmovi su podjednako dinamični kao većina konvencionalnih ostvarenja i samim tim mogu imati svoje mesto na bioskopskom repertoaru.

Koliko god delovao avangardno, Kim Ki Duk je zapravo vrlo konzervativan. On snima jasne i zaokružene priče u skladu sa vrhunskim estetskim principima koji su uspostavljeni na počecima kinematografije.

Kim Ki Dukov fundamentalizam je lek za zalutali savremeni film.