USLOVNA SLOBODA

Još jedna mala gadost. Kritika debitantskog nazovi filma Miroslava Živanovića.

USLOVNA SLOBODA

Kada sam pogledao okultni triler „Lavirint“ Miroslava Lekića, strepeo sam za sudbinu autora tog filma. Plašio sam se odmazde sektaša kada budu videli kako je loš i naivan film snimljen o njihovim aktivnostima. Posle „Uslovne slobode“, plašim se i za sudbinu autora ovog filma. Haški optuženici su ipak mnogo opasniji igrači.

Pored mojih strepnji, „Lavirint“ i „Uslovna sloboda“ dele još jednu važnu osobinu. Oba filma su kompromitovala sjajne i potentne teme od kojih su se mogli napraviti pravi klasici srpskog filma. „Lavirint“ je praktično onemogućio da se u Srbiji u nekim iole dostojanstvenim uslovima opet snima film o sektama iako razni kultovi vršljaju Srbijom. Isto važi i za „Uslovnu slobodu“ koja je upropastila mogućnost da se snimi ozbiljan film o haškim optuženicima koji su ipak jedna od najzanimljivijih tema na našem terenu.

Koliko je ta tema uzbudljiva, najbolje svedoči američka hit serija „24“ koja je već u prvoj sezoni govorila o Srbima optuženim za ratne zločine. A sada u petoj sezoni, glavni junak, agent Džek Bauer beži od međunarodne poternice tako što ga deo američkih bezbednosnih struktura sakriva dok administracija misli da je mrtav. To je u Srbiji svakodnevna pojava dok Amerikanci praktično imaju imunitet za sve što urade. Međutim, čak i oni vide dramu u takvim okolnostima, pa je konstruišu i tamo gde je nema, i praktično prave bolji film o srpskim problemima od samih Srba.

Hrvati su prošle godine imali film „Dva igrača sa klupe“ Dejana Šorka koji je na komičan način govorio o pitanju haških optuženika. „Uslovna sloboda“ na sličan način pokušava da tretira srpsku stranu Tribunala. Karakteristika koja povezuje ova dva filma jeste pomoć dve nazovi desne vlade, HDZove u Hrvatskoj i DSSove u Srbiji. Simptomatično je da su obe vlade došle na vlast relativizujući Haški tribunal, da su obe ubrzo počele da izručuju svoje heroje i da su obe podržale da se o haškom pitanju snimaju pseudopatriotske komedije, koje najpre pokazuju kako su Jugosloveni dovitljivi i kako nadmudruju haški tribunal. U ovim filmovima praktično nema odgovora jesu li ti ljudi krivi ili ne, nema patriotskog naboja, nema prave drame i dilema, postoji samo konflikt jugoslovenske snalažljivosti sa rigidnom i naivnom zapadnom birokratijom. Iako komedija na temu Haga definitivno nije prioritet naše kinematografije kad je reč o toj temi, i ona sama po sebi nudi znatno više zanimljivih motiva od onoga što postoji u „Uslovnoj slobodi“.

Kada smo apsolvirali sve sličnosti, treba da se osvrnemo i na određene specifičnosti „Uslovne slobode“. Debitantski film Miroslava Živanovića je uvreda za profesiju kakvu do sada nismo sretali. Naravno, „Uslovna sloboda“ ne nudi nešto što do sada nismo videli, ali nikada toliko diletantizma nije viđeno u jednom pojedinačnom filmu.

Čak i najstrašniji promašaji poput „Seljaka“ ili „Ringeraje“ imaju ipak neku vrstu usmerenja i ishodišta. „Uslovna sloboda“ je kao nokautirana i jako dezorijentisana mešavina ova dva filma, smeštena u satirični univerzum Indeksovog radio pozorišta. Dok se filmovima koje navodim prebacivalo zašto su se opredelili za određeni smer i da li su u tome uspeli, „Uslovnoj slobodi“ se ne mogu ni odrediti žanrovski okviri, namere, ciljna grupa, ideološka namera. Ostaje samo jedan ogroman i očigledno samodovoljan diletantizam.

U taj promašaj su uključeni i neki eminentni ljudi, a posmatrajući produkcione kapacitete filma, gotovo sam siguran da njihov motiv za učestvovanje u ovoj sramoti nikako nije mogao biti novac. Nije mi jasno, recimo, kako je jedan vrhunski, prvoligaški, glumac Sergej Trifunović mogao da pristane na ulogu u ovakvom filmu?

Kada je reč i o samim zanatlijama koji su radili film, postavlja se pitanje kako su recimo iskusan direktor fotografije Zoran Petrović i profesor montaže Jelena Đokić mogli da dopuste da se potpišu na filmu koji je ispod elementarnog zanatskog nivoa? Kako srpskim filmskim radnicima nije jasno da svaka „tezga“ koju urade, sa sobom vuče mogućnost da novih „tezgi“ više nikada ne bude? Kakav god da je budžet, scenario i režija, ipak je nedopustivo da kadrovi budu slabije komponovani od fotografija pijanih izletnika, ili da u filmu nemamo više od dva smisleno vezana kadra. Samim tim, „Uslovna sloboda“ ne dovodi u pitanje kredibilitet umetničkih potencijala svojih stvaralaca već njihovih visokoškolskih diploma, pošto ovakav film sebi ne bi smeo da dozvoli neko ko ima iole ukusa i prelaznu ocenu iz osnovnih predmeta na Fakultetu dramskih umetnosti. Kako bi neko od njih reagovao da im student donese „Uslovnu slobodu“ na ispit?

Ukratko, „Uslovna sloboda“ je nezaboravno iskustvo, u ravni „Krojačeve tajne“, film sa visokom „izlaznošću“, pošto ljudi napuštaju salu već oko četrdesetog minuta. 2006. će ostati zapamćena po tome što su te godine ljudi po prvi put počeli masovno da napuštaju bioskopske sale u kojima se prikazuju srpski filmovi. Plašim se da svako od tih koji su napustili salu prethodno plativši kartu 250 dinara, neko vreme neće dolaziti u bioskop. Ko ih može kriviti, ako im se za redom ponude „Krojačeva tajna“, „Žurka“, „Aporija“ i „Uslovna sloboda“?

Ukoliko neko od haških optuženika čita ovu kritiku, preporučio bih mu da ne izlazi iz skloništa kako bi video „Uslovnu slobodu“. Nije vredno rizika.

Dimitrije Vojnov