KO NE ODE NA ŠEJTANA – DA MU UMRE KEVA!

Danilo je bio na premijeri Šejtanovog ratnika, i evo njegovih utisaka:

Reći za Šejtana da je najbolji film godine je u srpskim uslovima malo kontradiktorno i može da se protumači i kao pohvala i kao najcrnji cinizam, pošto su u pojedinim sezonama tu titulu znala da ponesu i maltene tehnički neispravna ostvarenja. Donekle je tačnija definicija da je u pitanju jedini film snimljen ove godine u Srbiji. I jedan od retkih u poslednjih petnaestak godina. U nekoj drugoj evropskoj/svetskoj kinematografiji Šejtanov ratnik bio bio odličan film. Za nas, on je istorijski presedan. Kod rediteljskog debija Stevana Filipovića najneverovatniji je način na koji je uspeo da se izdigne iznad srpskog filmskog brloga i da se ponaša kao da ne živi i ne radi u zemlji koja je samo ove godine preživela bombardovanje Krojačeva tajna – Uslovna sloboda – Karaula - Sinovci – Flert. U pitanju je film koji je pre svega pružio ljudima koji su ga stvarali osećaj da se u Srbiji može biti glumac/scenograf/masker/kaskader, a pri tom sačuvati dostojanstvo i ne osećati se kao potpuni idiot. Njegov sledeći zadatak je (a da je imao normalnog distributera to bi sigurno i uradio) da preplašenu srpsku publiku uveri da poseta bioskopu treba da traje koliko i film. Za neke filmove život jeste prekratak, ali za Šejtanovog ratnika se mora naći vreme. U pitanju je delo ljudi koji poštuju i sebe, i posao kojim se bave, i svoje gledaoce. Publici je ponuđeno preko devedeset minuta punokrvne zabave, humora i specijalnih efekata i akcionih scena kakve nismo često u prilici da gledamo u domaćem filmu. Bila bi velika šteta da Šejtan ostane samo incident nakon koga će se kamere okrenuti nazad ka ništavilu - premda nas rezultati konkursa FCS za razvoj scenarija već upozoravaju da borba neće biti laka.